Сергеј ГОРБАЧОВ – ГЕОПОЛИТИЧКО ПОТКОПАВАЊЕ (Први део)

Последњих месеци у центру пажње читавог света су се нашли Крим и Украјина. Оно што се дешава у том делу Европе прихвата се као геополитички сукоб огромних сразмера, који се по величини и последицама може упоредити  са фронтовима  Првог и Другог светског рата, који су се одвијали, зашто да се не присетимо, на том истом простору.

Црно море, та унутрашња акваторија која је смештена између Европе и Азије, већ 20 година представља зону све  ширег присуства војно-поморских снага САД. Зато се све чешће присећамо Конвенције о режиму Црноморских мореуза, потписане 20.јула 1936.године у швајцарском  Монтреу.  Конвенција из Монтреа, потписана пре безмало 80 година,  треба да за Црноморски  базен  обезбеди постојање статуса-кво.

Снага преседана или преседан са снагом

Да подсетимо о чему говоримо.

Уочи Другог светског рата Источно Средоземље је постало зона јаке међународне напрегнутости. Та напрегнутост се посебно осећала у Турској која је   предложила да се преиспита режим Црноморских мореуза, односно режим пловидбе Црним морем,  уз коришћење   Босфора  и Дарданела. СССР је подржао  турски предлог о сазивању конференције, и она је почела са радом 22.06 1936.године у швајцарском граду Монтреу. Мада је на њој учествовало 10 држава, главна дипломатска битка се водила између Совјетског Савеза и Велике Британије, која је у то време била главна поморска сила света. Енглеска је одлучно негирала  преиспитивање основних ставова важеће Лозанске конвенције која је дозвољавала широк приступ Црном мору војним бродовима нецрноморских држава, између осталог и њиховим, енглеским. Без обзира на то, преговори су после месец  дана завршени потписивањем текста новог међународног документа.

Конвенција из Монтреа је ограничавала пролаз у Црно море војним бродовима у време мира. Дозвољаван је пролаз лаких бродова (са максималним депласманом од 10.000 т), а сасвим је био забрањен пролаз носачима авиона и подморницама. При том укупна тонажа бродова који су припадали нецрноморским земљама, а који би се нашли истовремено на Црном мору, била је ограничена на 45.000 т (из исте земље – 30.000 т), укупан број бродова није смео да буде изнад 9, а период боравка – три недеље.  У ратно време је било потпуно забрањено да се на Црном мору нађе ма и један брод држава које су међусобно у рату.  Задатак да прати спровођење договореног режима   дат је Турској, која је била домаћин оба мореуза, и која је представљала гарант чврстине принципа и параграфа  Конвенције.

Потписивање Конвенције је представљало победу совјетске дипломатије. Истина, и тај споразум, за Совјетски  Савез успешан по низу позиција, није обезбеђивао потпуну сигурност од спољних насртаја државама  које су излазиле на Црно море, као ни заштиту њихових интереса.   Ипак, довољна је чињеница да је Конвенција и сада важећа, те да буде јасно да  она још увек делује.

Истовремено, последњих деценија, са разних страна су предузимани покушаји ревизије основних принципа тог документа. Временом је та тенденција устаљена.

* * *

У совјетско време залажење „не-наших“ ратних бродова у Црно море, које се у своје време звало Руско,  представљало је реткост. У  току једне године обично није било ни десетак њих, али после распада СССР-а њихов број  се попео на неколико десетина. При том неке  државе  које не припадају црноморским, очигледно отворено крше Конвенцију. Тако је на првим великим војним вежбама „Си бриз-98“ које су одржане пре 15 година, учествовало шест бродова земаља које не припадају Црном мору, са тонажом од преко 38 хиљада тона (да подсетимо: дозвољено је 9 јединица и 45 хиљада тона). При том је укупна тонажа америчких бродова износила преко 26 хиљада тона (дозвољено је максимално 30.000т).

Доцније су кроз Дарданеле и Босфор пролазили бродови ратне морнарице САД са тонажом преко 10.000 т (друго ограничење Конвенције): „Пенсакола“ (13700 т),“Понсе“ (прибл. 17000т), „Ла Сал“ (око 15000т). Више пута је у Црно море залазио штабни брод 6.флоте САД „Маунт Витни“ (тонаже преко 18000т). Овај списак би могао да буде и дужи. У  поменутим вежбама је учествовао  и  десантни носач хеликоптера „Остин“ (око 17000 т), на чијој је палуби било 6 хеликоптера  СН-46 и UH-1. Он је у одређеној мери могао да се сврста (ако се пође од Конвенције која је потписана 1936.године када хеликоптери нису постојали, а авиони су били искључиво клипни)  у категорију  носача авиона, односно носача летилица. Осим тога, савремени хеликоптер  по својим борбеним могућностима и летачко-техничким карактеристикама у многом превазилази авионе предратног времена. Најзад, не треба да се забораве ни беспилотне летилице које могу да се смештају буквално у „свежњевима“ на било које средство које плива, што омогућује да се решавају задаци које су раније могли да извршавају само носачи авиона, за које је улаз у Црно море затворен.

Још један моменат на који треба да се обрати пажња. У Црно море константно залазе бродови – носачи нуклеарног наоружања, чија снага немерљиво превазилази артиљерију калибра изнад 203 мм (друго ограничење Конвенције за бродове нецрноморских земаља). Као по правилу, њихова команда нити негира,   нити  потврђује да на броду оно постоји  – то је међународна пракса, али она не спречава постављање питања у вези с тим. Посебно уколико се узме у обзир да је Украјина пре 23 године изјавила да она не поседује  нуклеарно оружје, а ти бродови залазе у њене луке.

Тако се стварају преседани који, лепо речено, омогућују да се посумња у   ефикасност  деловања  Конвенције о Црноморским мореузима. Тачније, не баш у ефикасност саме Конвенције, већ у ефикасност примене њених принципа и ставова у пракси. А Американци нису једини који покушавају да прекрше статус-кво, који важи већ много деценија.

На пример, у Црно море, у Севастопољ, који је до скора представљао главно место стационирања и поморских војних снага Украјине и Црноморске флоте Руске Федерације, залазио је британски десантни брод-док, носач хеликоптера,  „Фиарлес“. Његова тонажа је преко 10.000 тона (11.600). Он  може да  носи 4 хеликоптера „Си Кинг“  за борбу са бродовима (а у ствари хеликоптера  може да буде и више, ако се узме у обзир његово коришћење у десантној варијанти, када на палубу брода може да се смести и десетак „Газела“ или других хеликоптера). Такође треба  да се нагласи: садашња концепција развоја палубске авијације и светска пракса предвиђају  све шире коришћење авиона са вертикалним (скраћеним) узлетом-слетањем који, у принципу, могу да буду на бродовима те класе.

Има још кршења Конвенције који су блиски ономе, што смо до сада рекли. На пример: сидрење на Дунаву (базен Црног мора) војних моторних бродића САД ради решавања задатака у току балканске кризе. У своје време амерички моторни бродови за специјалну намену  су, испловљавајући из реке у море,  прелазили чак у Севастопољ, ради посете.

Ту спада и одлука која је донета 2005.године о формирању базе алијансе НАТО у највећој румунској луци – Констанци. За Румунијом је кренула и Бугарска, на чијој територији се такође формира одговарајућа инфраструктура Северноатлантске  алијансе. Што даље – то више. Те земље су постале полазиште за размештај елемената ЕвроПРО, а њихове луке су спремне да у свако доба  омогуће смештај америчким бродовима са системом „Иџис“ који представљају основу поморске компоненте система противракетне одбране.

Уосталом – све то је само делић глобалних метаморфоза које су у току.

У духу глобализације: две заставе,  један домаћин

У децембру 2005.године,  у то време „наранџаста“ Украјина и Сједињене Државе су одлучиле да се, ради отпора  ширењу оружја за масовно уништење преко мора, уједине.   Тај „отпор“ је  требало да се односи само на Црно  море. Експерти су одмах закључили да ће се на Црном мору појавити војни бродови под две заставе – САД и Украјине. И мада се то у пракси није десило, америчко учествовање у  процесу „адаптације“ Украјине на стандарде НАТО-а, од тада је постало непосредно и свеобухватно. Украјина, која није чланица алијансе, постала је једина земља на свету која учествује у свим операцијама и програмима НАТО-а са „миротворном“ тематиком.

Успут, од проглашења сличних идеја до почетка њихове практичне примене не пролази баш много времена. На пример, у септембру 2004. у Кијеву је одржана међународна конференција на којој је дискутовано о питањима   отпора  ширењу оружја за масовно уништење у Црноморској и Каспијској регији. Тада су се као заинтересована страна и коорганизатор форума појавиле Сједињене Државе. После нешто више од годину дана та тема је добила и практичан развој и само се улила у пројект билатералног уговора Украјине  и  САД о сарадњи на онемогућивању  ширења оружја за масовно уништење и система његове доставе  морем.

С америчке стране у иницијативи су учествовали Управа за међународну безбедност  и неширење оружја за масовно уништење, Обалска стража (!), уједињени комитет начелника штабова, Министарство правде и Војно-поморске снаге. Са украјинске – исте такве службе  (Министарство одбране, Служба безбедности Украјине, МИП, Министарство за транспортне везе), а њихов рад је координисала Државна гранична служба. У пракси је било планирано да уговор извршава Обалска стража Украјине, која је одговарала за територијално море и искључиво (поморску) економску зону земље, али и… Обалска стража и Војно-поморске снаге САД (!).

Могуће је да би некоме овакве намере САД и „ванблоковске“ Украјине  периода Јушченковог режима могле да се учине  сасвим „миротворне“, када не би постојао један моменат који све одређује: овакве мере су планиране  за остваривање не тамо негде на крају света, већ у Црном мору, на које излаз има само једна нуклеарна сила – Русија.  Тако је провокативна усмереност   „заједничког деловања“  Украјине и САД постала сасвим очигледна.

Наравно, идеје о сличном „заједничком деловању“ уз америчке обале, рецимо – Флориде, Аљаске или у Гудзоновом заливу, кијевским политичарима никако нису могле да падну на памет. Отада је практично почело отворено да говори о плановима да водама Црног мора патролирају бродови  америчких граничара – Обалска стража. А њихови бродови по тонажи неколико пута премашују украјинске бродове   2.  и 3. класе, наоружани су ракетно-артиљеријским оружјем, хеликоптерима и у стању су да лако пређу океан.

Тако је патролирање америчких ратних бродова бочно од кримске Јалте, главне базе Црноморске флоте Русије Севастопоља, као и у Керченском мореузу код руских градова Тамањ  и Новоросијск    постало   сасвим могуће. При том, на „бродовима  за безбедност“ у току операције, осим националне флоте, планирано је да се подигне и застава земље-партнера. Групама које врше преглед и претрес   фактички се дозвољавало  да користе услуге бродова трећих земаља, што је ситуацију могло потпуно да  искомпликује.

Тај пројект, на срећу, није остварен, али је постало јасно: Кијев у свом супротстављању Русији може да иде колико год хоће далеко.

Да не испаднемо наивни: јачање пажње САД према Украјини тешко да је   изазвано страхом да упркос међународним уговорима и обавезама на њеној територији може да се обнови  производња  нуклеарног оружја. Разлози су у нечем другом: Украјини је намењена улога једног од бастиона „друге  одбрамбене линије“ против „светског тероризма“ који је прогласио Вашингтон.  Центар тог вашингтонског тероризма  никако није у облику тачке већ, како  је јасно, Американци су га проширили на огроман геополитички простор: од кинеског Синцзјана до италијанске „чизме“,  са Ираном, Ираком, Либијом  и тако даље, и томе слично, укључујући ту и Афрички рог и територије у његовој  близини.   Вашингтон  Украјину види не само као „другу линију одбране“ већ и „прву линију границе“.

Али све што смо рекли је само – врх леденог брега.

(Наставак следи)

srb.fondsk.ru