С мене на уштап – Ремоар (IV)

Рајко Петров Ного

„С мене на уштап” наслов је нове књиге Рајка Петрова Нога, која је управо објављена – као издање Српске књижевне задруге и Источника Епархије канадске. „Печат” ексклузивно, у неколико наставака, доноси одломке из овог  дела – „ремоара”, како је своју књигу жанровски одредио сам писац. 

Наде у Русију

Боже, Боже, тих нада у Русију, лоботомирану, јељциновску, козирјевску, проамеричку, којом из сенке управља Березовски. Зашто се Срби чуде што Русија неће због нас да уђе у рат? А дебеле четири године, док су западни Срби ратовали, Србија није била у рату, и још се тим јавно поносила.

Зар смо заборавили тужну избегличку колону трактора и приколица која је из Крајине, у Олуји, равнодушно испраћена у Српску, на Косово, а ко је имао рођаке, и у Војводину… Кажу да су им понегде и воду наплаћивали. Вучелина државна телевизија кратку вест је саопштила у осамнаестом минуту централног Дневника као да се то збива у Занзибару. Данас смо очарани жестоким протестима, чак и тучама са окупаторским војницима, у Македонији и Грчкој, масовним демонстрацијама у целом нашем расејању, а да се ово што се догађа нама, почем догађало Македонцима или Грцима, мало ко би од нас изашао да протестује.

 

Улични клокотризам

Гледам са помешаним осећањима тај масовни улични клокотризам на престоничким и иним трговима и мостовима, тај корисни кич, ту одбрану земље лепотом, то што се зове српски дух. Драго ми је да београтчићи нису у мишјој рупи, већ смело, суицидно зачикавају, али оно што им зубну ограду прелази, што певају и вриште, ако је само то тај дух – хвала, нисте требали. Ако је дизање морала спало на Пинкове звезде и облајхане завијуше – до курца. Све се то још увек збива у подразумеваном, прећутном договору да се места масовног окупљања неће бомбардовати. Протести су, руку на срце, препознатљиво страначки, организовано спонтани. Нека пукне јача петарда или, не дај боже, каква паштета, питам се где би сутра били сви ти родољупци. Овако лицем у сунце и облаке: распевана Србија наспрам цинично осмехнутих видеоубица.

Питају ме шта ће бити кад све ово једном престане, а једном ће ваљда престати. Неће престати, кажем, само ће се притајити, све док нас не врате, како су обећали, у камено доба. Док нам се не освете за све изгубљене ратове. Док нас у земљу не утерају. Оно што нас иза катаклизми преостане, мораће се, изгледа, организовати у ранохришћанске комуне аграрног типа. Срби би, најзад, морали да почну да обрађују своју Богом даровану земљу. Требало је великог талента да се оваква земља упропасти. Србија је била јака док је била сељачка. Пролетаризација српског сељака, то је равно злочину. А на ту подвалу Срби су се масовно примили, и од солидних домаћина постали лумпенпролетери.

 

Са Раичковићем

Најбоље се осећам са Раичковићем.

Дубока оданост роду о којој не прича. Али истовремено и непоткупљив приговор који цеди кроз зубе. Скоро непогрешив кад процењује људе. Зна замке лаковерности. Али и охолости. Зна од каквог је, углавном слабог, материјала човек сачињен. Његова је усамљеност монашка, а редак хумор озбиљношћу зарађен. Кад о свакојаким манама савременика, поготово писаца, говори, са устезањем прича опрезно, да не би рекао штогод неправедно. У нашем еснафу висок је проценат душевно неуредних, карактерно колебљивих, лудих. Накриво насађени и продуктивно луди, то је занимљив свет. Али комбинација лудака и ћифте у неразлучивој смеси у једном човеку, то је већ неподношљиво.

Расте радиоактивна трава

Расте радиоактивна трава, бокори се озрачено цвеће. Лахором бомби поспешено, и сиренама оглашено; а на лепом пролећном дану мало нас је у шетњи. Као да је част у питању, свакодневно шетам. И чујем шта ми трава и цвеће и дрвеће зборе: ми не можемо бежати, ми смо за земљу привезани; ако сте нас до јуче волели, гледајте нас и под бомбама. Шта смо ми без ваших очију…

Гледам како се цркве пуне. Разазнајем уплашене нововерце; дубље теменају, шире се, крсте. Чим изађу, љуте се што још Бог на нас главу не окреће, а до јуче нам је био најучесталија псовка на уснама. Кад ни са ким није смео, многи се јадо с Богом изругивао. Има Бог времена; погледаће нас кад буде, и ако буде времена. Кад се време наврши… Можда нас је већ погледао. Шта би и ко би без страданија Срби били. Кад је пред насмејаним видеофашистима све клекло, пред произвођачима новије историје на дугме све се погнуло, усправише се Срби. Гле, Срби! Опсетили се ко су. У песмама. Можда смо ми, како нам поручују, нико и ништа, али сви осећају да у нашој ништавости има необичног, плодног ништавила, искре слободарства, зубље у помрчини. Јер је ово усправно ништавило пулсирајуће и резонантно, ма колико се окршњи свет чинио глувим и слепим за овај данас само наш крик.

[restrictedarea]

О Радовану

Када за живе, а у Христу су сви живи, палим свеће, наизменично палим: једном за Владимира и моје ближње, други пут за Радована. Шта тамо где је сад Радован ради, како он ово види, шта осећа? Он који је, макар и у измаглици, све ово назирао. И отпором војске и народа, баш ово одгађао. Да би ови овде, и они тамо у Кремљу, јасније разазнали. Он није најбоље видео на близину, ту око себе, али је на даљину, изгледа, био видовит.

Дошли Срби из Франкфурта, Мићо Којић и његова дружина, и на полупане натовске центре културе полепили Радованове портрете. Два портрета висе на две брезе на Тргу Републике. Осмехнут, њише се Радован на брезама, кроз брезе небо се плави, а Тохољ не може, у васкршње дане, да му не каже Христос васкрсе. Чујем младиће како радосно говоре: Ено га Караџић… А идућих дана платила је братија да се портрети скину, поцепају и одлепе; нису могли издржати да их подсећа на време њихове мизерије. Своју изванредну беседу у Удружењу књижевника, у Француској 7, Јован Делић је ефектно завршио: Ако буде најгоре, у планини нас чека наш митски вук, и чекајући нас, лиже ране. Док нас дочека, ране ће да се зацеле…

У сатанизацији Срба Радован и Ратко, уз издашну помоћ ових одавде, посташе разгубани Диоскури, а они што су том каменовању свој камен додали, нису ни слутили да ће се та зараза раширити и да ће и њих разгубати.

О Ратку

Свих ових година ја сам свога земљака и славног војника поздрављао, а сасвим ретко се с њим и сретао. Једанпут је тамо у Хан Пијеску Ђогу и мени рекао да ће се рат завршити када нас двојицу у униформу обуче. – Ђого би пристао да ти буде комесар, а од мене користи немаш; ја сам ионако шкарт…

Ономадне нас зове Симон Ђ. да дођемо код њега у стан. Каже да би мој земљак волео да се сретне са Капором, Ђогом и са мном. Обрадовали смо се. Зовни, кажем му, само дан пре. Опрезни мој земљак и конспиративни Симон зову да дођемо одмах. У кафани Стара Херцеговина, где нас са зидова гледају Лука Вукаловић, Богдан Зимоњић, Нићифор и Јован Дучић, Алекса Шантић, а за столом, под козачким орденом и са полковничким указом Божидар Вучуревић, и још двадесетак Херцеговаца, који су у руској цркви присуствовали уручењу ордена, рекосмо од кога је стигла хитна команда, и људи разумеше. Узгред, какав моћан портрет, ксерографија, Богдана Зимоњића која је, сигуран сам, стајала на Андрићевом столу док је писао поглавље Аудијенција у роману Омерпаша Латас. Одосмо на виђење.

Младић ко Младић. Прав, затегнут, ужурбан, снажан, причљив, причљив. Као што знају бити они што су дуго присилно усамљени, и који своје очајање причом препокривају. Капор се једва некако удену да нас са две-три своје испробане шале разгали и опусти. – Ха, ха, ха, ви уметници, ви људи са естраде. Добро ти је оно, мали Пешовац, родила ме тетка коза. Погана су она твоја вунена времена, Ђого… Реч по реч, уђосмо у крупне речи. Осећам Младићеву зловољу, рат бесни, а њега нико не зове, а хтео би да помогне отаџбини. Али отаџбина не сме да се на најбољег војника ослони, јер је војнику напакован свакојак пртљаг. И ја му то говорим, а док говорим, већ себе прекоревам – зар баш увек све морам рећи – то је тако, кажем, а ти с тим не умеш да се помириш… Осећам да га моја реч резну. А онда опет потече Младићев роман… Капор је све поспанији; у таквим приликама он се присети неких заборављених обавеза; Арчи, његов пас, остао је сам, ваља га извести. – Била ми је част, генерале, допустите да се удаљим…

Кад оде Момчило, Ђого поче да враћа ствар у озбиљне токове, у ово сада. Пита, како Младић види ово сада… Младић прича, а зна да то што прича службе снимају. Али прича и онако као што се прича непоузданима. Оно што би имао да каже, нема коме да каже; то се никоме и не говори, већ носи као клупко јада, као гука на срцу, грба на леђима… У неко доба кажем Ђогу, али гласно, да би и Младић чуо: Видиш ли да неће да ти каже, да нас онако загорански завитлава; не разбирате ви Умљаци овај планински хумор. На Ђогово помињање Радована, Младић рече да је са њим и са Радованом све у реду, а одмах потом осу по Тинторима, Веселиновићима, по Радовановом окружењу. Кад већ Радована помињемо, кажем, никад ниси знао ко ти је врховни командант. Није ти било лако. С најмање три места су ти пробали командовати. Радован је ту најбенигнији. Слободан је већ озбиљнија прича. – Па, добро, ко је трећи? – То ће ти Ђого рећи. Он је хагиограф тога трећега… Насмејасмо се, једва, а Симон покуша да релативизује: Њих двојица, Ратко и Радован, наше су две иконе. Младић ћути. Видите, кажем, да он неће да буду две…

Ал, опет грешан, грешно сам пево. Рањено је срце земљака мог… Шта га је све задесило, ако би се приземљио, можда не би могао ни функционисати. Недавно су, прича Симон, код Ратка били Срби из Македоније. У Скопској Црној Гори, око Куманова, скупило се доста храбрих момака, и Срба и Македонаца. Младић је у Македонији младост провео. Зна сваку стопу. Би ли тамо био потребан? – Тамо би, кажем. Ако зна комитовати.

Касно је, кренули бисмо Ђого и ја, али Младић нас не отпушта. Још једном се уверавам колико је усамљен и колико су моје јеткости биле комотне. Није се љутио. Већ се са нама братски изгрлио и дао нам возача да нас развезе.

Сутрадан сам био тужан и љут на себе. Зар би Ратко Младић, онакав несмиреник, могао да мирно код куће седи, љуља унуке и пише мемоаре? Док се напољу збива што се збива.

[/restrictedarea]

Књигу „С мене на уштап” можете купити у Српској књижевној задрузи, Београд, Краља Милана 19, [email protected], тел. 011 3230 305, 011 3238 218 займы на карту быстрый займ на карту без отказовонлайн займ на яндекс деньгицелевой займ под материнский капитал

Један коментар

  1. Dvor od kamena

    Zavijori vijor u besudne dane
    Pod kamenom zmija zasikce pa stane.
    U kosulji zduvac prevrce ugarke
    Za Nikolu ljetnog presabira slamke.

    Odjednom ko znamen verige zasute
    U vatrenoj sobi zamlatase skute.
    Zeravac iskoci I sjati prestane
    Mlijeko pod klobuckom prsne I usane.

    Dodje noc u podne natera oblake
    Prekrivajuc guvno I stare opanke
    Ovce bez blejanja zakruze po toru
    Kokoska bez glasa zalepeta boru.

    Naslonjen na vrata kamenoga dvora
    Kosmat gazda stoji na celu mu bora
    Za pasom mu lako nesto zasvjetluca
    To sto rukom drzi dio mu je srca.

    Ne dise vec trepce, ne prica no gudi
    Slutnja stara mracna pritisla mu grudi.
    “Nece biti dobro mog mi Nikolaja
    Vijor nudi zduvi kukavicja jaja”

    “Dobro biti nece I na pusku sluti
    Vrime da se krene dugacki su puti.
    Dede zeno tamjan I raspuscaj kose
    Tribam naci bracu pri no draci rose”

    “Obeto sam Bogu I mom Nikolaju
    Branit kamen, djecu I zivu mi maju”
    Kroz mrak I kroz dracu opet ratnik seta
    Ne zapinje nidje, zemlja mu je sveta.

    Mjesec za oblake zavlaci se dublje
    Sa mora se cuju nepoznate trublje.
    Uspravan ko stjena, traga ne ostavlja
    Ratnik s krstom hoda I Bogu se javlja.

    “Dje me vodi tvoja blaga svjetlost sveta
    Molit cu se Boze makar na kraj svijeta.
    Ovoga mi krsta I slavnog barjaka
    Razvijat cu trube iz adovog mraka”

    “Jamama mi prijete, krsta da pokrste
    Uzalud se trude, u me vjere cvrste.
    Branio je djedo ovoga tavana
    Ta branit cu I ja nisam trula grana.!””

    Djedo s neba gleda, zivo mu unuce
    Bradu zapustio, ni brke ne suce
    Ponosno mu celo Bogu naklonjeno
    Zrake tople salje na zivo koljeno.

    Georgina

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *