Почетна / Култура / Родна црна земља Ранка Јововића

Родна црна земља Ранка Јововића

Посвета добитнику Ћопићеве награде и Жичке хрисовуље за 2014. годину

Пише Драган Хамовић

Оно што остаје и што очарава у овој поезији управо јесу кондензована лирска места дужих песама, или поједине краће песме и њихове поенте, макар колико и реторичка средства, пре свега понављања, умеју неретко да постигну тражене уметничке ефекте

Дивљи плач није само наслов једне од раних, прекретних збирки поезије (1977) Ранка Јововића него може послужити и као основна легитимација његове поетике, што се отад није одвише мењала, али је обнављала искуствене сокове од којих поезија остаје витална. У тој насловној, стога и програмској песми, гласни лирски глас поздравља „дивље песнике света“, поздравља их „гласом новорођеног дивљана“. Ваља застати код таквог самоодређења и поћи књижевноисторијски унатраг да бисмо разабрали коју линију продужава Јововић, из прошлости и тадашње садашњости. У доба авангардног таласа двадесетих година протеклог века, наиме, у српској поезији се развијала мисао о заснивању новог пута, не више на подражавању увезених модела, него на дијалогу с њима у помном истраживању потенцијала матичног наслеђа, на раскривању затомљених могућности садржаних у балканској и словенској култури и баштињених у нашем колективном несвесном. Спутана и нереализована, неукротива мужевна силина српског „барбарогенија“ (по речи зенитисте Љубомира Мицића) или „младићство народног генија“ по Растку, „матерња мелодија“ по Настасијевићу, „еуразијска“, тј. евроазијска егзалтација или балканизам Драинчев – све су то различна имена за подухват изналажења једног изворнијег континуитета наше поезије. Томе низу прикључио се крајем шездесетих и Ранко Јововић, с рефлексом и даље утицајног Миљковићевог неосимболистичког патоса, али и нове и отвореније лирске реторике Бране Петровића, чији ће изврсни посмртни портрет Јововић израдити у стиховима једне своје „тугованке“.

ДУБИНСКИ ЗАМАХ ЈЕЗИКА Полазни романтичарски став Јововићев је, треба нагласити, зарана био прошао кроз авангардни филтер и отуда његова поезија, мимо непревладане епске основе, понајмање болује од анахронизма у лирском поступку. Изражајни и тематски распон Ранко Јововић одавно је успоставио по свој ширини, што подразумева и наглашену спонтаност и местимичне излете у строже организоване стиховне облике, до различних форми лирског говорења: од исповедног и декларативног, до чистих лирских згуснућа. Поред свег вербалног замаха, оно што остаје и што очарава у поезији Јововића управо су кондензована лирска места дужих песама, или поједине краће песме и њихове поенте, макар колико и реторичка средства, пре свега понављања, умеју неретко да постигну тражене уметничке ефекте. Узмимо као пример песму „Страх“ (у збирци Гомилање страха, 1986) знатним делом срочену од анафоричког понављања насловне речи, или насловну песму збирке Мрачни хљеб (2001) у којој је придев мрачно лајтмотив вариран у подужем низу лирских слика, од почетка до краја песме.

Ипак, није тек дубински замах језика чинилац на коме почива снага и убедљивост оног убедљивог дела вредносно хетерогене поезије Ранка Јововића. Оно што поезији увек мање-више недостаје нису ни језичка оруђа ни лектирска подлога, него управо личности, како је једном истакао Зоран Мишић, предводник послератног модернизма у српској критици. Егзистенцијални импулс никад није недостајао певању Ранка Јововића. Не само стари недосежни идеал једначења реченог и живљеног, поезије у животу и поезије као живота, него најпре теретни лични, породични и претешки колективни изазови међу којима му, ево, протиче читав песнички полувек. Његошеве горке притужбе на паклени склоп камените српске земље којој је сржно припадао – земље што је некад и таква стварала реалне херојске парадигме – и даље несмањено важе, само без нових епских дотока, јер у тој земљи одавно царују њена мрачна, апсурдна или бурлескна испољавања. Епска парадигма коју Јововић баштини, до које држи, и чини ослонац песниковог разрачуна са припадајућим простором и нараштајем.

[restrictedarea]

СУОЧАВАЊЕ С ПОВЕСНИМ ПРТЉАГОМ У једном од неколиких опсежних лирских разговора с песничким ослонцима из традиције – овога пута са Црњанским чије је име у наслову збирке из 1994. године, у песми „Врхови“ – удивљени поглед са висина асоцијативном путањом силази до чворног питања „Је ли покидан стари горски вијенац / Његов понос куца ли још у нама, / Слава, воља за животом – / Жудња за Богом.“ Поред многих лирских распри са бесудним наличјем епске Црне Горе, један је од сугестивнијих исказа кратка песма под дугим насловом „На вијест о погибији Душка Јовановића спонтано сам записао“: „Мрачни дух Црном Гором вије / Дух разбратства и погибије. // Бојим се да ће једног дана / Проплакати и мрак над овим горама.“ Не поприма ова Јововићева лирска полемика само директан, декларативан тон, често је суверено иронијска, као у песми „Цетиње“, где даје истанчанији, парадоксалан приказ противречја унутар централног топоса старе црногорске славе: „Богате су све цетињске главе / И мудре и маните – / Усамљене, праве народне ризнице. / (Липа мирише, мири, небо мирише, мири, / И спомен је сваки, миомирис – Света Гора). // Небеско је, пресвијетло, мужевно Цетиње / Ако Цетиња у Цетињу има.“ Суочење са страшним повесним пртљагом своје уже и проширене породице – свога дома и свога народа – очевом изгубљеном главом и мајчиним удовичким мучеништвом као личном оставином разбратничког рата, продуженог до у рђаву бесконачност – или у извесно рђаву коначност, опсесивно је обнављана Јововићева тема, што се промаља из другог плана или искорачује у фокус трагички, али и гротескно интонираних песама, да би израсла у још једну широку фреску о свом роду и добу „На овом путу без повратка“, како гласи наслов једне од тежишних песама у најновијој збирци Чекајући јакобинце (2013): „Под овом невјерном заставом / Ништа више не дише / Само ништа корача / На овом путу без повратка.“

Можемо читати ову епохалну композицију у паралели с песмом „Одлазак варвара“, у збирци Црњански: „Ено их / Бјеже бјегунци, лажни народни синови и учитељи, / Петопрсци, двопрсци, брката марва и избријана вашка. / […] Бјежи дојучерашња свита и дивота / Главом без обзира, / Одлази још једна авангарда / И славне странице повијести лете за њима. / Лепршају, бјеже свете гробине са својим / значкама, знамењем и конфетима. / А страшна јама остаје за њима – / Тај споменик, то њихово генијално дјело / Међу народима и свјетовима.“ Страшна јама из песме о суноврату полувековног крвавог утопијског пројекта еволуира у слици колективног слепог кретања убесповрат. А то је колективни народни портрет, двадесет година после буђења надања у ново сабрање и бољитак.

Међутим, у збирци Чекајући јакобинце морамо запазити наглашенији заокрет у позиционирању лирског ја Ранка Јововића, иначе духом побуне уздигнутог, лирског гласа што неувијено морално оптужује и суди, што се издваја и до своје издвојености држи. Отклон се постепено претварао у поистовећење, у заједничком паду и ништавности. У песми „Никада ово неће проћи“, својеврсном тематском продужетку пређашње песме о народном путу без повратка, песник је опет директан у исказу, чија једнозначност погађа у смисаону основу ствари, што у поезији није мала тековина: „Кад бих имао боље људе око себе / Кад бих и ја био бољи / Али немам боље људе / Али ни ја нисам бољи.“ Самоунижењем, вољним, жртвеним утапањем у мноштво, лирско појединство једног новоромантичара задобија суштински православни елеменат.

Одавно Ранко Јововић у песмама ословљава Господа, гдекад у полуразговорном, полумолитвеном тону и стога није увек његово обраћање највишој инстанци права молитва, него некакав детиње смели разговор с тајним очинским ликом. Једно од драматичних мољења за спасење себе униженог налазимо у збирци Пољубац за Ану Ахматову (1985) у песми „Спаси Боже“: „Спаси Боже мој разум / Раздробљен, нападнут безданима, / Без очију, срца, без свјетлости, / Сакат, зао, најмрачнији – / Мој разум ошинут хиљадама јачих, / Убојитијих, подлијих, још црњих.“ Ноћ у хотелу Метохија, у песми из збирке Пагани пред распећем (1994) доводи лирско ја до аскетски покајног самосазнања: „Спознах – Да сам и од најгорег гори. / И да је обод овог свијета / Осмијех рањеног дивљег, дјетета.“

ВАНРЕДНИ УВИДИ У духовном понирању, созерцању, Јововић нам је донео неколико ванредних лирских увида. Рецимо, о улози ране у мистерији човековог спасења, у песми „Неподношљиви дневник“ (Шта је човјек без подвига Господе, 1998): „Шапутање рана. / Само Христове ране су вјечне / Остало је пролазно. / Само његове ране чује и разумије / Све живо. И оно спремно да оживи.“ У песми „О сузама“, човек управо кроз плач, па и дивљи, извире као човек: „И није ријеч о тужењу / И није ријеч о плакању, / Говоримо о извору Људског, / О Сузама.“ Раскошна, сажета песничка теологија, а заправо мала, судбоносна лирска откривења у којима се можемо лако препознати. Готово мишкиновско сагледање људског окружења проговара у песми „Често се крстим на улици Господе“: „Додирнем / некако крст у грудима / У тој рани, па ми буде лакше / И учини ми се, да постоје добри људи / И да нијесу сви проклети и сами / И да на свијету нијесу сви прогнани“ (Мрачни хљеб).

Гласни побуњеник се, као и неки други међу српским песницима, зревањем стишава и удубљује. У песми „Ти си ме родила црна земљо“ из збирке Чекајући јакобинце песник врхуни суочење и мирење с црним материнским ликом родне земље. „Ово је земља проклета ал моја“, како је певао Вељко Петровић пре стотину година. Тако и Јововић своди завађеност са матичним простором, у име нераскидивости јаче од сваког другог људског разлога: „Ти си ме родила / Отхранила / И подигла / До ове мрвице / Што се човјеком зове / Сад чини / Што ти ваља чинити.“ Човек што може дорасти само до мрвице спрам родне земље и, разуме се, родних небеса – високи је досег лирске самосвести. Пространа лирска повест Јововићева склупчала се у поенту „Ноћне пјесме“, једне од завршних у збирци Чекајући јакобинце: „На овој земљи, овом гробу / Ја сам ти, Боже, роб у робу.“ Готов лирски аутопортрет. Земља јесмо, све остало су привиди – певала је вечита Ваљевка, којој се одазива позни, дозрели Јововићев глас.

Једно од смелих песникових одређења поезије јесте и његово поистовећење поезије са васкрсењем, у једној од маркантних песама збирке Чекајући јакобинце. Дозива се овде и чувени спис Виктора Шкловског о природи поезије, Васкрснуће речи, али иде и путем сопственог искуства. „Поезија јесте васкрсење / Некакво васкрсење / Буђење живих / Из летаргије / Смртног страха.“ Немирење са повратком у ништа, другим речима, то је поезија као призив и позив у случају Ранка Јововића. Реч је о песнику иза кога „остаће записано“ да је био „пријатељ и непријатељима“, без обзира на признату „разбојничку природу“ и на прогоне „црногорског безакоња / партизанског комунизма“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *