Почетна / Култура / Рајко Петров Ного: С мене на уштап / Ремоар (V)

Рајко Петров Ного: С мене на уштап / Ремоар (V)

„С мене на уштап” наслов је нове књиге Рајка Петрова Нога, која је управо објављена – као издање Српске књижевне задруге и Источника Епархије канадске. „Печат” ексклузивно, у неколико наставака, доноси одломке из овог  дела – „ремоара”, како је своју књигу жанровски одредио сам писац. 

30. април 1999.

Шизела и Смирела

Мучно ми је бележити. А што не забележиш, у земљу пропадне.

Гледам како људи пуцају као срча. И кад их нико не куцне ни на право ни на криво место. Чудим се својој равнодушности; откако бомбардују, боље и тврђе спавам. Бистрије и мирније мислим. Чистије разабирам ко смо. Лакше одолевам да штогод не уобразим и не учитам.

У свакој другој прилици уобичајено питање да ли пишем, и ако пишем, шта пишем, сматрао бих непристојним, као, рецимо, од чега болујем.

Данас су многи српски песници, а последично и критичари, опседнути примишљу да су ове Марсовце најавили. У стихове написане о којечему, учитава се ово сада. Пјер Менар – писац Кихота! И то је у реду, јер поезија и јесте оно пре и после. Само не видим у чему би биле, све и да јесмо пророци, наше заслуге. Језик и поезија апокалипсу памте, и само је питање милости уобличења је ли Откривење Јованово добило поетски успешну српску редакцију.

Међу том браћом по несаници, ја сам најгори, јер поодавно зазирем да прво нешто, као против урока, напишем, а онда ми се тај мрак, који сам враџбином рима кушао да одагнам – буквално догађа. Зато не помињимо име Божје узалуд. Нека ово стане, па макар се ни стиха не написало. Али, достојно да стане. Иначе, поезију неће имати ко да чита.

Чим почну сирене – ову која оглашава опасност зову Шизела, а ону која свира крај опасности Смирела – моја Љиља пали кандило и крстимо се пред иконом Лазаревог васкрсења. А васкрс је све даљи. Читам Андрића, он ми једини држи пажњу, и читајући тонем у нездраву омаглицу сна, а кад ме пробуде детонације, лењ сам да устанем и са ближњима поделим ово за шта се још није нашло име.

Раичковић ме пита како на све ово гледам. Филозофски, кажем. – Шта ти то значи? – Биће шта ће бити. – Јака мисао. Зајебаваш? – Зајебавам… Онда озбиљно прича како његов Милош у Њујорку, на Менхетну, са оним мршавим, храбрим и упорним Ремзијем Кларком, некадашњим америчким министром правде, а онда и са протом у нашој цркви, спрема, аранжира и осмишљава српске демонстрације у Њујорку, исписујући и пароле… Након дуге паузе, додаје да се једва уздржао да Милоша не опомене да буде опрезнији. Када виде да се чудим, Раичковић тишим гласом додаде како ја можда не знам да су Американци за време Другог рата оснивали масовне логоре за америчке грађане немачког и јапанског порекла. Што сада, каже, не би и за Србе…

2. мај 1999.

Блицкање у Блицу

Све су увређенији што смо ми живљи

Један од песника који је у Удружењу књижевника Србије међу првима подигао глас против безумља и разарања наше земље био је Рајко Петров Ного, који је тих дана упоредио Србију са Бермудским троуглом.

Шта значи ова синтагма и шта то у Србији тоне и нестаје као у правом Бермудском троуглу?

На првом окупљању у Пет до дванаест у Удружењу књижевника Србије у бившој улици Француској, на броју седам, 26. марта ове луциферске 999. године моја безначајност је, између осталог, изрекла и ту наду у Србију као Бермудски троугао, ону Црну Рупу, у коју ће, уз Божију помоћ, почети да пропадају ови који се Бога не боје а људи не стиде. Не знам је ли поспани Господ почео главу на нас да окреће – више од педесет година ми смо од њега главу окретали, јер Бог није нервозан и има времена – али да су почели пропадати, јесу. Ту је заувек потонула илузија о међународном праву и Уједињеним нацијама, мада је тај брод поприлично почео да тоне већ падом Берлинског зида. Заувек су потонуле и илузије да се ампутацијом српских територија и жртвовањем дела свога народа може спасти матица. Данас су Срби и Србија најусамљенији народ и земљица на планети, и ја не знам чиме смо заслужили да оваквим страданијем будемо узвишени. Попут мачке, која увек шмугне ако где има, Срби су – дотерани до зида и немајући куда – сунули у од моћи ослепеле очи софистицираном невидљивом деветнаестокраком небеском чудовишту, опсетивши се, ваљда, да је и тигар из породице мачака. Биће што ће бити. Бог је високо, а Русија далеко. Мада се и о њеној кожи ради, Русији се у рат не улази, не само зато што би то можда био и последњи рат… Док су западни Срби ратовали, званична Србија није била у рату, и тиме се, као што је знано, јавно фалила.

[restrictedarea]

Лакше бисмо их са планина обарали

А лакше бисмо – речено је – ове але обарали са Динаре и Бјелашнице него са Фрушке горе. То нам је – што нам је. Не може нас ни Дучић утешити старинском вером да, када год потону, Срби изроне тамо где их најмање очекују. Ако у овом потопу потонемо, остаће читљив наш хијероглиф, узвишени српски епски анахронизам – да човек није слина на две ноге, како би то рекао један лик Ф. Достојевског. Јер не траје ово тек од 1804, 1912/14. или 1941, већ од 1389: Али без тог самоубилачког апсурда, без тог, да се парадоксално изразимо, позитивног нихилизма, без тог упорног негирања стварности и очевидности, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла, писао је Иво Андрић, а њему се не може спочитнути да је митоман, фрулаш и фолклорни тип. Да смо од те 1389. до дана данашњег били реални, нас би зацело било много више, али да ли бисмо – рационални и реални – то били ми. За рационалне и реалне српске спаситеље, у тзв. граничним приликама, десетерац – који је „поникао из косовског бола“ и који је „калуп за српску осећајност“ – има једно знатно јасније име. Да су, по тим мерилима, нормални – Срби би одавно полудели.

Недавно сте рекли да су речи попут греха, истине, правде и љубави изгубиле своје значење и да нам они који нас бомбардују „никада неће опростити злочине које су над нама починили“…

Та инверзија покушава, достојно, а то значи без илузија, да прати њихову инверзију да је жртва крвник, и обрнуто, да је црно бело, и обрнуто. Марсовци су на својим компјутерима израчунали колико се за литар балканске крви добије барела нафте, а на својим ратним видео-игрицама и симулаторима, у овој планетарној медиократији, до детаља разрадили производњу историје, и сад то преко убилачких џојстика операционализују. Све зарад људских и грађанских права. И чуде се што им се рачун – бар до сад – не поклапа, јер своје опите изводе на некарактеристичном „материјалу“. Чувени енглески писац Харолд Пинтер је рекао да су у Рамбујеу и Паризу казали: Или нас пољубите у дупе, или ћемо вам разбити главу. За ту работу Срби изгледа нису имали смисла, али је, вели он, смисао за тако шта испољио његов премијер – „горди дупелизац Блер“.

Никад нам неће опростити злочине које су над нама починили

Па ако и преживимо, јер смо ову благословену земљу од Бога откупили, враћени у неку врсту ранохришћанског комунизма аграрног типа, мене посмртни страх тресе од њихове евентуалне накане да нам све што су порушили, и што ће порушити, изграде – да буде, онако по амерички, и лепше и старије. Ови нам, као и наша разбраћа, заиста никада неће опростити злочине које су над нама починили. Нехајно суицидна, клокотристички распевана Србија, са овим корисним кичом на трговима и мостовима, и тобож заобиђена Црна Гора – Бомбардујте и нас, нијесмо губави! – та гола чињеница таквог нашег постојања, највећа је увреда за насмејано-клониране, ове за које се у српском језику још тражи име. И биће све увређенији што ми будемо живљи.

Напоменули сте да је Петер Хандке „глобализовао вашу метафору о Марсовцима“. Какво је било њено изворно значење?

То да је Петер Хандке напрасно под мој утицај пао, то сам се ја шалио. Мада песничких сагласја има и после „пометенија језиков“. Из различитих култура слично смо их видели, те Марсовце, још док су били видљиви. Прво, под девојачким именом, као Унпрофор, па Сфор, па Ајфор, тамо на несрећној Вестендорпији (БиХ), све док небу не одбегоше као натовски Милосрдни Анђели (или Наковњи), да се из близине Христу изругују. Марс напада, обзнанио је Хандке већ 25. марта. И, гле, Срби га се не боје.

Срби се не боје

Међутим, за оне који се на нашој планети Земљи још нису претворили у Марсовце и остале Зелене кољаче, њихова домовина је, почевши од 24. марта 1999. године, Србија, Црна Гора, Република Српска, Југославија, поручио је Хандке. Пазите, и Република Српска – тек да нас подсети да ово зло има своју генезу и да сада има глобалне размере.

Колико су се од почетка рата променили ваши лични ставови о времену и свету у коме живимо и колико се ваш живот од тада променио?

Прошло је доста времена од почетка рата, па је природно да се штогод и промени. Овај рат интензивно траје од 1991. године. Ово што се сада догађа није ме пореметило у оном позитивном нихилизму. На звук сирене не стављам восак у уши. Шетам и у шетњи се сабирем. Када се саберем, лако се не одузимам, већ бодрим ПВО док не заспим. А ујутру гледам како буја радиоактивна трава и цвета озрачено цвеће и дрвеће. Маме ме да их гледам… Ми смо припети и немамо камо утећи. А без ваших очију залудно је наше постојање. Док шетам, ја сам са њима у завери. Пролећу ни НАТО ништа не може. А, ако ћемо право, ни мени.

Рече ли оно Момо Капор да смрт не боли. А што прије, о мање греоте.

Петак, 21. мај 1999.

И певао је ПВО

Како писати

Како ће се одсад поезија писати? Није само напукло наше средиште, већ се ни крајеви не држе… Ми стално пишемо између два рата, а ово сад је већ између три рата. Онај рат у Хрватској и Босни претио је да поништи наше главно небо – епску рапсодију и Његоша, и све што из косовског завета, мита, историје и поезије происходи, и Србе чини Србима. Наши су се стихови почели самопародирати, јер је размак између њих и укупне српске стварности био сувише широк. Толико широк, да је претио пропашћу. Размак између Србије и Српске… Када је започео овај најновији полом, почели смо се усправљати. А са усправљањем наше су речи почеле да се пуне тварношћу. Збиља, како писати? Проклета авлија, Карађоз, Хаим, Зајим, Џем-султан – то је све такорећи људски топло, конкретно. Појмљиво као општа тамница. Зиндан. А шта је ово. Ово невидљиво зло што сипа из небеских висина, небеска тамница. Зло које само слутимо у унакрсном ватромету, док пева ПВО.

Срба достојан стих

И певао је ПВО. И то је једини Срба достојан стих. И онда, нарочито онда, кад не домашује мрачно небеско дно. Да, дно. Јер све се преокренуло. И све би требало видети наопако. Баш као онај дечак у неком раном Растковом запису, док лежи на ливади; очи су му пуне небеса, и њему се чини да лети, али да су небеса доле, испод њега. Само што је то код Растка Петровића једна мала епифанија из дечачки обрнуте перспективе, а ово наше је просто небеско дно. Без перспективе.

Са перспективом ил без ње, како смо оборили Невидљивог…

Крај

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *