Пустите Вучића, невоља је много озбиљнија

Пише Слободан Рељић

Овде је прави проблем – систем. Кога год да изаберете, како год партија назвала себе: може мало боље или горе, али систем је – против народа

Критичари Александра Вучића у политичком случају Велика поплава у једном нису у праву. Никоме, кад су се на Обреновац, Крупањ, Смедеревску Паланку слиле све воде региона и наших брда, не би остало да битно другачије чини. Чак и она здраворазумска примедба да је крајње неувиђавно слати начелника Генералштаба Српске војске да командује пуњењем џакова песком није од овога света. Јер војсци земље, у којој је једини понос слање војника у међународне мисије, заиста је важније да има НАТО опрему и НАТО наоружање да би могли достојно гинути на туђем фронту, него да баца паре на алуминијумске чамце, пумпе за воду, чизме и лопате. Уосталом: ако се покажемо у НАТО-у, ето нама страних инвестиција, говоре министри деценију.

„КОЛОНИЈАЛНА ДЕМОКРАТИЈА” Ипак, у свом страдању, болу и хаосу најотужније делују бескрајна чуђења како су изненадили млади својом несебичношћу. Као да смо толика Содома и Гомора да не може да се замисли неко добар међу нама. Неумесно је толико чуђење. И негативне утопије као Замјатинов „Ми“ или Хакслијев „Врли нови свет“ објављују слом савршених система контроле. Уосталом и 1968. су се сви изненадили. У том смислу и ово време је оптимистично. Навала младих на јавну сцену је увек антисистемска побуна. А Велика вода је показала да је овде прави проблем – систем. Кога год да изаберете, како год партија назвала себе: може мало боље или горе, али систем је – против народа. Он даје „сурогат демократије у виду распуштености, слабљење контроле од стране власти, приступачне забаве, препуштеност самом себи, систем вредности који ослобађа људе од труда над собом и од моралних ограничења“. Александар Зиновјев, чији је ово цитат, овакве системе које Запад одржава на Периферији звао је „колонијална демократија“.

Ту демократија не служи да би неки народ владао за себе и имао суверену државу. Јер се спољашњим атрибутима демократије само покрива стварање „центара економије по западном обрасцу под контролом западних банака и концерна“. А војска, „она се толико деморализује да ни о каквом њеном супротстављању (Западу) не може бити речи“. Пре може да нападне сопствени народ ако угрожава те интересе, као у Украјини.

Само у колонијализованом јавном мњењу, у време највеће националне драме, најважнија вест је могла да буде да ће Европска унија, пошто је покренула Механизам за цивилну заштиту, у Србију упутити „12 алуминијумских и два моторна чамца, седам пумпи високог и 11 пумпи мањег капацитета“. Али Срби с Косова и Метохије, педесет хиљада пута мања групација од ЕУ, којој уз помоћ „наших пријатеља“ из Уније укидамо „паралелне институције“, послали су одмах четири аутобуса добровољаца, двадесетак возила Цивилне заштите и 80 припадника те службе, а почело је прикупљање хуманитарне помоћи у Грачаници и Лапљем Селу.

И за сузе и за смех је очајнички зов ка Бриселу, јер „ЕУ је стратешки циљ Србије“, наш и отац и мајка. Али, као неевропеизирани народ ми нисмо чули за аплицирање и да морамо да пострадамо до 0,64 процента БДП-a. И ето нама комесарке Георгијеве из Брисела, смерне Бугарке, коју управо смењују на изборима, да се диви нашој борби са стихијом и каже да се не залуђујемо: апликација, процене, уцене, нагодбе… Полако, браћо Срби!

[restrictedarea]

ЛОГИКА ИЗВЕШТАВАЊА Наша Велика поплава нам је показала да је више на западним телевизијама о њој говорио Новак Ђоковић у паузама између мечева него сви тамошњи чувени репортери заједно а које етички кодекси обавезују на објективно извештавање. И већу пажњу је привлачила спремност Срба да извлаче животиње из потопа (ко би то од њих „прљавих и злих“ очекивао!) него њихово страдање. То је логика извештавања из егзотичних крајева. Кога, уосталом, може занимати наша патња. Боже, па Балкан је то, за који стари Бизмарк на Берлинском конгресу рече да „није вредан ни малог прста или костију једног померанског панцир-гренадира“.

У интервјуу „Шпиглу“ 2007. Солжењицин је објаснио како је руску опчињеност Западом размађијало „сурово НАТО бомбардовање Србије. То је обележило црном, непоправљивом цртом однос према Западу – и истине ради, треба рећи у свим слојевима руског друштва“. Кад ми подвучемо црну црту, маја 2014, испод пола века наше демократије, која се једно време утешно звала транзиција, шта видимо? Све је горе него у систему који смо деведесетих у журби изгурали у историју: немамо пола наше индустрије, незапосленост је природно стање, плаћамо лечење, идеја да се „добије стан“ делује као библијски запис од пре Потопа; имамо ли бољу штампу, где је наша култура данас, а школство… До баналне чињенице да ни у најдаљем буџаку на Северу Маракане ниједном мозгу није могуће да замисли да Црвена звезда игра финале Купа шампиона! (Не спомињите Новака Ђоковића, он је кућна радиност.)

Ваља да знамо да систем либералне демократије и корпоративног капитализма не функционише ни на Западу. Цифра од 17.515.о53.597.421 долара је у једном делићу секунде у понедељак увече – задњих шест цифара се стално обрће! – била на уличном дисплеју у центру Њујорка а означава амерички „национални дуг“. По глави становника 55.059. Да ли треба да будете економиста да бисте разумели да се толики дугови никад не могу вратити? И ово није холивудски блокбастер типа „биће скоро пропаст света“ где сценариста свим средствима раздрмава публику огрезлу у равнодушности. Ове је реалност. И ради се о водећој земљи света!

МЕХАНИЗМИ „САТАНОКРАТИЈЕ“ На ово ће човек рећи: па шта ми ту можемо! Пред тим смо беспомоћнији него пред поплавом. То није тачно. Колико год да ми нећемо променити светски систем, истина је да за почетак не морамо да верујемо да је он – добар. Посебно немамо разлог ми, на којима је он испробавао све своје штапове – од Хашког суда до „томахавка“ и пропагандних гадости Джејмија Шеја типа „колатерална штета“. Не мислите да Путин и генерални секретар Комунистичке партије Кине, коме свет никако да упамти име, док користе капиталистичке механизме и западне марифетлуке у сфери демократије и људских права, стварно верују у било шта до у ефикасност тих механизама. Те добре садржаје, испражњене од поштених намера и морала, Берђајев је обележавао као „сатанократију“.

А нема никаквих назнака да би криза могла да се контролише. „Форин аферс“, гласило моћног Света за спољне односе, у двоброју јули-август 2013, објављује приказ књиге макроекономисте Алана Блајндера Кад је музика стала: финансијска криза, одговор и рад под злослутним насловом „Друга Велика депресија – Зашто је економска криза гора него што мислите“. Професор с Берклија, Бредфорд Делонг вели да је време да се саопшти – да је на делу Велика депресија, како се звала и она криза из 1929. Посебно застрашујући за нас је увид да „европска економија данас у поређењу са 2007. стоји горе него 1935. у односу на 1929“. Нема добре вести кад је „пацијент болестан, а доктори лоши“.

Управо завршени избори за Европски парламент су јасна порука народа да систем не ваља. Тридесетих година прошлог века као решење „вајмарског хаоса“ дошли су Хитлер, Мусолини, Франко, Салазар и етаблиран је комунизам. Шта следи сада, не зна се. Енглески мислилац Џон Греј (није марксиста!) 2011. написао је да „све више људи почиње да мисли да је Карл Маркс био у праву“. Претварањем предузетничког привређивања у корпоративне монополе „буржоаски свет је разорен. Али то није дело комунизма“, каже Греј. „Капитализам је тај који је поубијао буржоазију.“

МОЋ КОНЗЕРВАТИВИЗМА У свету глобалног губитка равнотеже важна је позиција Владимира Путина. Русија је увек била важна у преломним временима западне цивлизације. „Шпигл“ је крајем прошле године причу са насловне стране посветио разматрању: Шта је тајна успеха вође из Кремља? Уз констатацију да се он „храни слабошћу Запада“ иде закључак да тачка ослонца Путинове моћи, као „арбитра у глобалној политици“, није оружје и вешта тактика. Поверење да арбитража неће бити самовоља – до чега је дошло посредовање Запада у светским односима – задобија се идејом. И „Шпигл“ се хвалише како му је у Москви дат на увид необјављени документ на 44 стране Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) „најмоћнијег тинк-тенка Кремља“, у којем се објашњава да је Путинов ауторитет „тако распрострањен да може утицати и на гласање о Сирији у америчком Конгресу“, зато што је Владимир Владимирович постао „нови светски лидер конзервативизма“. А то је свежа понуда раздробљеним и обезглављеним заједницама, које „левичарски идеолошки популизам“ – што су тактичка средства Барака Обаме или Франсоа Оланда – води у даље „дељење друштва“. По том тајновитом документу, у све хаотичнијем свету људи „жуде за сигурношћу“, а она би се могла наћи у – породичним вредностима и националној држави. Нешто слично ће рећи и Марин ле Пен. А Патрик Бјукенен, прво име америчког конзервативизма, крајем прошле године се пита: „Да ли је Путин палеоконзервативац? У културном рату за будућност човечанства, да ли је он један од нас?“ Одговор – јесте.

Пошто су наши напредњаци преко ноћи постали либерали, њима овакве чињенице нису од користи. Они пак верују да будућност припада вођама типа заносног Мануела Бароза и визионарима профила Кетрин Ештон. То је лепо. Једино што за следеће поплаве нећемо имати ни оне мале чамце из савских марина. Како буде пропадала, ни та флота осиромашених грађана се више неће моћи обнављати. А српска војска ће бити у Кандахару или можда у Придњестровљу.

[/restrictedarea]