Повратак Млечана

Пише Наташа Јовановић

Прича о једном славном народу и његовој некадашњој држави, чији се жар наново разгорева у пепелу општег италијанског распада, упућује на читање нове европске мапе…

Стотинама година Венецијанска република постојала је као центар европске културе, а Венети (Млечани) били су синоним духа Старог континента. Млетачка (венецијанска) држава простирала се до централног Медитерана и обухватала је Далмацију са Боком которском. Уједињењем Италије, половином деветнаестог века, полако је почела да се брише и венецијанска државност и сећање на њу. Остала је само венецијанска архитектура и специфична култура народа овог поднебља.

ПОТРАГА ЗА НЕЗАВИСНОШЋУ Идентитетска карта једног старог народа чувала се у кругу породице. Школски систем у Италији је за Венете оставио мало места у уџбеницима историје, а у складу са евроцентричним теоријама властодржаца, питање специфичности ове регије није требало помињати, или јесте, али тек у крајњој нужди. Отуда, просечан грађанин Венета не зна где је објављена прва књига на јерменском језику, први Талмуд на хебрејском или Куран на арапском. О Венецији као колевци издаваштва, о славној историји највеће силе Медитерана, или тек чињеници да је први аутомобил направљен у Венету, а не о „Фијату“, мало ко зна. Ништа чудно, објашњава у разговору за „Печат“ Ангелино Норди, у италијанским круговима познат као велики пријатељ српског народа.

„Предање о нашој посебности чувано је као тајна у коју су посвећени тек чланови старих породица. Званични Рим је најпре кроз систем школства, а онда путем контролисаних медија уверавао млађе генерације да су најпре постојале амебе и после амеба великим праском рођена је Италија. Можда би та обмана трајала још вековима да је Рим дозволио да живимо од свога рада. Глоба коју богати север плаћа Риму разгорела је стари жар. Народ Венета је одлучио да завири у старе књиге, и каже: „Доста је било. Ми имамо историјско право да будемо држава. Ми имамо право на свој зарађени новац.“

У двадесетом веку скоро је потпуно нестао дух независне Венеције. Последњих година, надахнути покретима пробуђених народа и регија, и некадашњи Венети су пронашли светло на крају тунела и кренули у потрагу за својом независношћу. Регионализација Италије извршена после Другог светског рата донела је поделу на 20 региона, 15 који имају нормалан статус и пет њих који уживају специјални статус. Венето није међу последњих пет.

Еторе Беђиато, професор социологије на Универзитету у Тренту и функционер у Парламенту Венета, објашњава да се Венето прикључио Италији пет година након њеног формирања, најпре као део краљевине, а затим као део републике. Промена уређења није променила стандардно лош однос увек супериорног Рима према овој богатој регији.

„Данас се Венето налази између две ватре. С једне стране постоји централистичка власт Рима која економски поробљава овај регион, а са друге САД чији утицај је у Италији неприкосновен. Потичем из града Вићенце, и иако се осећам Европљанином, не подржавам политику САД и поданичку улогу Италије у тој констелацији. Отуда тврдим да је већи део народа Италије, у сукобу између Истока и Запада, стао на страну Русије. Што се тиче Венета, они здушно подржавају руске акције, пре свих расписивање референдума на Криму, јер прихватање воље народа је једино демократско начело које се не може побити никаквим полуаргументима друге стране“, истиче Беђиато.

[restrictedarea]

ХИРОВИ ИТАЛИЈАНСКЕ ВЛАДЕ Економска криза која је у последњој деценији задесила целу Европу довела је наследнике славних Венета у ситуацију да 70 одсто свога буџета шаљу у Рим, централним властима. Одатле им се враћа само 21одсто! Овакав, слободно говорећи, хегемонистички однос централне власти у Риму, довео је до легитимних захтева Венецијанаца да им буде враћена улога која им историјски припада, као некадашњој централној сили Медитерана.

„Седам италијанских провинција региона Венето уплаћује у буџет Рима 21 милијарду евра више него што им Рим враћа. Када би држави од пет милиона грађана, колико становника има Венето, остајала та 21 милијарда евра, а порез износио 25 одсто, више не би говорили само о 21 него о 70 милијарди евра. Рачуница је једноставна и ви данас нећете срести нити једног Венета који неће пожелети да се ослободи ланаца у које га је Рим оковао“, објашњава наш водич кроз италијанске неприлике, Милољуб Несторовић, једини странац у Председништву Фронта Венети индипенденти.

Случај венецијанске регије речито говори о томе како је богати север плаћао хирове сваке италијанске владе, њене вечите завереничке мреже, али и сиромашни југ, где је заувек остала да царује мафија удружена са корупцијом.

Власник пумпе у области Тревизо нема дилему шта ће заокружити на предстојећем референдуму. За њега питање отцепљења Венета не улази у поље националне идентификације. Његов избор мотивисан је искључиво економским параметрима.

„Имам једну пумпу, и захвалан сам Богу што мој избор пре седам година, када сам ушао у овај посао, није био ланац пумпи. Када бих имао 15 оваквих пумпи, не бих био у могућности да платим намете и таксе. Овако, једна пумпа значи мало новца, али и мање брига.“

Он признаје да опстаје само захваљујући чињеници да не плаћа раднике, већ је одржавање пумпе постао породични посао у којем су учешће узели сви укућани.

„Ово је регија радних људи, али услед фискалне окупације којој смо изложени све велике индустрије које су запошљавале хиљаду радника биле су приморане да напусте овај округ. Венето је уморан од рада чије плодове мора да уступи паразитским регијама. Верујем у позитиван исход референдума, и ако вође ове идеје испуне своја обећања о смањеним таксама, не постоји ниједан Венето који ће заокружити не“

ДОМ ЗА ВЕШАЊЕ Пре двадесетак година, у свести Срба и бивших Југословена, Италија је била обећана земља. Х. оцењује да је тако било до пре десет година, када је радник у Италији био човек кога нису мориле ружне мисли.

„Радник је знао да од своје плате може да живи нормално, да ће викенд провести ван града и својој породици приуштити неке елементарне ствари. Данас преко 18 милиона грађана живи на ивици сиромаштва, самоубиства због губитка посла или пропасти компаније постала су уобичајена појава, а најречитији је податак да просечна италијанска породица не може да приушти себи да једном у два месеца оде на ручак у неки скромнији ресторан. Ми више не идемо на одмор и сваком Италијану је данас јасно да Унија можда неком јесте мајка, али нама је маћеха.“

Срби који су у Италији видели земаљски рај и деведесетих година прошлог века похрлили у економску миграцију брзо и лако су заборавили да је све до краја шездесетих година прошлог века Италија била један од центара сиромаштва, посебно онај њен јужни део који се никада није ни подигао до нивоа економских слобода. Интересантан је и податак да је, много пре Италије, ондашњој Југославији било понуђено да уђе у тадашњу Европску економску заједницу, али та врста „спасења“ тада није била потребна ни Југославији ни Титу. Тек седамдесетих година Италија постаје пожељно место за живот, али не у свакој регији и не у свим својим деловима. Више од сто година, остаци некадашње Венецијанске републике представљали су најбогатију регију Италије.

Породична фирма са дугом традицијом која се бави производњом и продајом познате мануал кафе присутне на 53 светска тржишта налази се, по сведочењу власника чији смо били гости, у ситуацији да задржи свега осам радника, иако постоји реална потреба за 50 запослених.

„Некада је на 15 људи долазила једна фирма, данас се све ове производне хале које видите поред пута или продају или их власници нуде у зајам. Један од разлога је и тај што власник хале, без обзира на то да ли она ради или не, мора да плаћа таксу на кровну конструкцију. Уколико нема новца, или жели да избегне ту обавезу, мора да скине кров, а то значи да ће у периоду од неколико година и сама зграда пасти.“

Он је уверен да ниједан привредник из Венета не би размишљао да спакује своје фирме и пребаци преко границе да Рим није прешао и последњу црвену линију. „Податак да је на десетине и стотине привредника извршило самоубиство, јер нису били у могућности да исплати своје раднике, отвара питање: Какав је то Италија дом? Дом мртвих људи? Дом обесправљених? Дом обешених? Наша породична компанија има годишњи обрт од 11 милиона евра, али то никако није и гарант да можемо мирно ићи на спавање. Док је Рим крао мало, могли смо да толеришемо, сада када Рим отима све, нама не остаје простор за живот и рад. Једини инструмент који имамо је позив на побуну.“

СКУПА ПЛАЋЕНО КОСОВО Венецијанци су донели одлуку: пре или касније, одвојиће се од Италије. Евидентни распад рубних делова Европске уније још више је ујединио покрет за независну Венецијанску републику, па је садашње стање такво да су вође овог покрета одлучиле да поступе храбро, онако како је поступио руски народ на Криму кад је схватио да ће бити жртва нарастајућег фашизма у Кијеву, који, потпомогнут америчким империјализмом, покушава да сломи свачију слободу. Владимир Путин је, што се мало зна, омиљена политичка фигура у Венету. Иако медији дозирају вести које долазе из Украјине, по сведочењу Венета, интернет је постао њихов прозор у свет.

„Поздрављамо праведну борбу руског народа на Криму! Поздрављамо политику ненасиља коју пропагира председник Русије. Доста је било подметања, лажних ¸Рачака‘, лажних оптужби, бомбардовања и поробљавања недужних људи у Југославији, Ираку, Авганистану… Народ Венета, упркос званичној политици Италије, свим срцем стоји уз Русе и чека своју прилику да на исти начин као што је народ Крима изашао из Украјине напусти италијанску тамницу“, каже С. Е.

Прва велика прилика пружа им се већ у октобру месецу ове 2014. године. Месец дана пре њих, дакле у септембру, очекује се свенародни референдум у Шкотској која има одличну комуникацију са Венецијанцима. Питање је околности под којима ће се десити и одвајање Каталоније од Шпаније. Укратко, цена коју ће Европска унија морати да плати јер је подржала неке нелегитимне и криминалне сепаратизме, попут оног албанског на Косову, тек треба да буде скупо плаћена. Али, за разлику од Косова, овде је реч о историјском праву једног народа који је вековима био свој на своме и који има природну потребу да то поново буде.

Омиљен међу Италијанима

Милољуб Несторовић, родом из Чачка, у Италију се доселио давних седамдесетих прошлог века. Пут од камионџије до члана председништва италијанске странке дужи је него онај Казановин у Венецији, а интригантни детаљи из живота, који су доспели на насловне стране италијанске штампе, постали су предмет интересовања у то време познатог италијанског режисера који му је за снимање филма понудио повелику суму новца. „Није време за мемоаре“, одговорио је Мило.

Данас је Мило, како га његови пријатељи Венети зову, угледни члан Председништва странке Венети индипенденти, горљиви заговорник идеје отцепљења, омиљени Србин међу својим Венетима, који има приступ готово свим италијанским круговима. Имати њега за водича кроз Италију значи упознати живот обичног Италијана, ући у Парламент, сусрести се са интелектуалном елитом, али и завирити у свакодневицу наших надничара који раде на италијанским плантажама. Многи Венети су о Србији и Србима чули тек из Милових прича. Једна од њих требало је да заинтересује светску јавност. Много пре него је прича о „Жутој кући“ постала топ-мета светских медија, детаље о албанској кланици Мило је изнео гостујући у емисији код познатог италијанског водитеља Луиђија Гандија.

„После рата на Косову, Србија је у Италији била медијски сатанизована. Запад је креирао слику и са медија су допирале вести о уцвељеним албанским породицама и генетским злочинцима Србима. У то време, мој дугогодишњи познаник, Албанац, који такође живи у Италији, родом из Македоније, испричао ми је да недалеко од града Бурела постоји кућа у којој се отетим Србима са Космета ваде органи. Досије ¸Жута кућа‘ у то време још увек није био отворен. Све детаље изнео сам гостујући у емисији код Гандија. Италијанска јавност је скочила на ноге. Многе представе и стереотипи које су неговали пали су у воду. Нажалост, ова прича није отишла даље од италијанских гледалаца, али сам бар био сигуран да они који су то вече били испред малих екрана нису више заговарали причу о албанском страдању.“

[/restrictedarea]