Почетна / Свет / Поплава у служби реформи

Поплава у служби реформи

Пише Мара Кнежевић Керн

Како изгледа када санације после непогода однесу више од природне катастрофе

Последња у низу „природних катастрофа над Србијом, од прошлогодишње суше до мајских поплава, отвара питање начина на који ће држава санирати последице. Више није никаква тајна да се над економски посрнулим и шоком омамљеним регионима или читавим државама спроводи специјални предузимачко-донаторски рат, а један од најдрастичнијих примера је Луизијана, начета поплавом а дотучена санационим пројектима, уз признање једног од америчких конгресмена: „Да није било ове катастрофе, не бисмо могли да спроведемо реформе.“

 

ПОД ЗАСТАВОМ ХУМАНИТАРНЕ ПОМОЋИ Спроведене реформе су ишле ка потпуном урушавању социјалних програма, бесплатног школства, здравства… Држава је препустила „санационе радове“ приватним предузимачима, искључивши у потпуности учешће локалног становништва, осуђеног на егзодус с авионском картом у једном смеру. У Њу Oрлеансу су ред заводиле приватне наоружане војске у циљу заштите права на пљачку преостале државне имовине, која је уследила кад се вода повукла. У ескадрону за чишћење терена наступили су „предузетници“, „донатори“, „саветници“, банкари, осигуравајућа друштва, речју, лешинари професионалци: за скупљање лешева компанија Kenyon  наплатила је држави  12.000 долара по жртви, а фирма AsxBritt добила је уговор од пола милијарде долара за уклањање рушевина, иако није имала ниједан камион. Упућен је и апел држави од стране предузетничког лобија за смањење државне помоћи пострадалима, с образложењем да донаторски фондови угрожавају профит приватних компанија ангажованих на санационим радовима. Оно мало преосталих очајника било је изложено додатним притисцима да би се иселили са „елитне“ локације, намењене „елитном“ профилу становника. Уз јаку политичку подршку приватне школе су потиснуле државне, а распуштен просветни кадар расељен је диљем САД.

Слична еколошко-социјална трагедија задесила је Хаити након земљотреса. УСАИД је предвидео да ће, у случају успешно вођене политике, мали пољопривредни произвођачи напустити поседе које обрађују да би се преселили у градове, што би довело до раста Порт-о-Пренса на 1,6 милиона житеља. Звучи познато. Деди Чери у чланку „Некад смо живели одрживо“ каже да је заједница пре увођења капитализма и развојних програма живела идилично.

„Земљотрес нас је значајно погодио, али нам је капитализам донео много више штете.“ Он цитира извештај о негативним последицама помоћи угроженом становништву у храни, с обзиром на то да су тоне неквалитетних ГМ житарица у потпуности угрозиле локалну пољопривредну производњу. Донатори су храну делили бесплатно, уместо да дају новац за откуп домаће хране.

То је био идеалан тренутак за произвођаче ГМ семена да под лажном заставом хуманитарне помоћи изађу на терен, мимо свих међународних узанси и моралних кодекса.

[restrictedarea]

РЕДОСЛЕД ПОТЕЗА Деди Чери износи податак да је више од две трећине становника Порт-о-Пренса пристигло из села у градове услед политике хуманитарне помоћи осмишљене од стране УСАИД, Светске банке и ИДБ, оптужених за смрт 211000 Хаићана препуштених стихији. Влада ниједном речју не спомиње репарацију, само се говори о страној помоћи. И наравно, о продаји државних предузећа, међу којима је и Teleco.

И цунами дуж индонежанске обале дочекан је с добродошлицом од стране магната. Уиграним редоследом потеза међународни тимови су преузели рашчишћавање терена да би након уклањања рушевина и протеривања преживелих мештана на „безбедније локације“ започели изградњу луксузних туристичких комплекса, на земљи која је припадала рибарима и њиховим породицама. Староседеоцима је онемогућен повратак у села, што их је довело у ситуацију да не могу више да се баве риболовом. Приступ обали је „дозвољен само гостима хотела“.

Еколошки мртву зону Мексичког залива, насталу услед изливања нафте и „чишћења“ мора токсичним хемикалијама, преузеше они који знају да извлаче профит из сваке стопе затроване земље, сваке мртве рибе и спржене шуме. Тимовима волонтера забрањен је приступ насељима где су затровани људи вапили за медицинском помоћи, а њихове патње су дириговани медији одавно скинули са насловних страна.

Овакав однос капиталистичке државе према интересима друштвене заједнице изненађује само оне који нису читали проповеди перјанице филозофије „капитализма без кочница“, америчке списатељице Ајн Ренд, алиас Алисе Зиновљевне Розенбаум (1905−1982) промотора рационалног етичког егоизма. У збирци есеја „Капитализам, непознати идеал“ Алиса се обрушава на „етику алтруизма“, оптужујући Маркса да није био у праву кад је предвиђао да „слободна ничим регулисана привреда доводи до монопола“. Она је из свог ушушканог њујоршког будоара објавила свету ново вјерују да „управо слободно тржиште онемогућава стварање монопола“.

Фасцинирана „идеалним“ друштвом неограничене слободе за послодавце, Розенбаумова је оптужила класике литературе, међу њима и Чарлса Дикенса, „емотивног романсијера који је био погрешно информисан о стању радника и сељака свога доба“, а заосталој Индији најавила препород „кад повери своја природна богатства страном капиталу“, што би довело до „чишћења и последњег талога друштвене имовине“. Губитак права на бесплатно школовање деце преосталих убогих становника Њу Орлеанса спроведен је управо по Алисиној идеолошкој матрици да „све школе морају прећи у приватно власништво“.

 

ТЕОРИЈА ШОКА Данас смо сви сведоци чињенице да у производним погонима колонизатора, произвођача хране и глади диринџи 80 одсто светске популације, што значи да милиони људи из земаља осуђених на глад производе профит за шаку предузимљивих менаџера подржаних неокласичним економистима, убеђеним да људском руком створен капитал може бити замена за природни капитал.

Упркос Алисином гнушању над алтруизмом и спремношћу на жртву без интереса, „проклето смеће социјализације“ још није почишћено из Србије, као ни алтруизам и безинтересна енергија младости, са чиме смо се суочили на бедемима дуж река изложених невиђеном насиљу. Из те перспективе сасвим другачије звучи њен патетични мементо: „Ничија добробит се не може постићи нечијим жртвовањем – капитализам не тражи жртвовање ни за чије интересе.“

У Обреновцу је линија наше последње одбране, а цена некритичног прихватања инвеститорског „хуманитарног“ капитала биће незамислива. Док из потопљених ораница и копова волонтери извлаче  воду, Светска трговинска организација врши притисак за промену закона о ГМО,  користећи теорију шока нe би ли нас увукли у либерални трговачки рај.

Што се више приближавамо Европској унији, све је транспарентнија политика овог економског монструма који преко Европске комисије спроводи методе заштите сопственог тржишта под лажном заставом слободне трговине. Ради се о предлогу за ревизију европских регулатива везаних за увоз органске хране, објављеном 24. марта 2014. Заменом термина еквивалентан термином апсолутна усаглашеност укидају се досадашња правила по којима је био омогућен увоз у ЕУ еквивалентних производа из органске производње, уз прихватљиво варирање услед различитих локалних услова. Апсолутна усаглашеност не узима у обзир регионалне специфичности, а законодавци игноришу протесте Европског удружења органских пољопривредника ИФОАМ ЕУ, као и организације БОВЛ, под чијим кровом се налазе произвођачи, прерађивачи и трговци органском храном. Они тврде да се новим прописима становницима ЕУ намерно отежава приступ овој храни и да се плански отежава положај земаља у развоју ограничавањем приступа на тржиште ЕУ.

У овим тешким тренуцима подсетимо се савета наших предака: „Уздај се у се и у своје кљусе.“

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *