Почетна / Култура / Подстицаји на све стране!

Подстицаји на све стране!

Пише Васа Павковић

Посао књижевног критичара пре свега је посао читача, онога који се свакодневно дружи са писцима и књигама. Са књигама добрим и лошим, важним и сувишним, славним и неприметним… Потом, то је и посао писца, скоро извештача о ономе што је прочитао. Књиге долазе до њега или по њега и одлазе од њега као на траци. Ово су вести са те траке

КУЛЕ, ГРАДОВИ, Мајстори кратке прозе: од Гогоља до Фостера Воласа
САИ, Београд, 2013.

Aнтологија с насловом Куле, градови и поднасловом „Мајстори кратке прозе од Гогоља до Фостера Воласа“ добродошла je принова на издавачкој сцени. Књигу (Издавач САИ, Београд, 2013) су приредили преводиоци Аријана Божовић и Боривој Герзић и на преко 500 страна она доноси не само антологијски избор приповедног жанра у последњих век и по него нам предочава његову историју преко остварења врхунских писаца.

Почетак припада родоначелницима – Гогољу, Поу, Тургењеву, Мопасану, Чехову и Стивенсону. Мада је реч о реалистичким приповедачима, видећемо да се у делу неких од њих, па често и у причи из садржаја Кула, градова виде фантастички или хорор елементи или пионирски метатекстуални захвати. За нијансу се, као крипто група, разликују наредни приповедачи, од којих неки имају врло чврсту стилскоформацијску везу с родоначелницима, док су други целином дела више усмерени према надолазећим модернистичким добима. У ту групу раних модерниста уврштавамо Андрејева, Толстоја, Лоренса, Џојса, Менсфилдову, Акутагаву и Бабеља, да би од Хемингвеја, Газданова, Кафке, Фокнера, Шулца, Јурсенарове и Фицџералда светска прича постала модернистички одговор великих писаца на први светски сукоб и апокалиптичне социјалне и психолошке последице.

Постмодернистичке карактеристике у приповедању и погледу на свет, у најразличитијим варијацијама великих мајстора приповедања, видећемо код Борхеса, Набокова, Селинџера, Бекета да би са Кортасаром и Пинчоном овај покрет добио и своја типолошки пресудна белетристичка имена. Неку врсту плодних корака уназад налазимо код Лесингове, Апдајка и Кундере а корацима унапред доспећемо до Буцатија и Калвина. Још шароликије ово поље антологије Куле, градова изгледа у сегменту чији су представници Елфриде Јелинек, Сингер, Буковски, Леви, Андрић… Суштина постмодерног занимања за облик жанра и испитивање (вишесмислености) форми и језика (приче) најочитије се види код Бартелмија, Мекјуена, Сарамага, Картерове, Киша, Алис Манро, Бернхарда и Басаре… После овог великог таласа, светска прича се комешала на размеђу позног модернизма и његових искустава, (пост)постмодернизма и актуелног тренутка у којем постају доминантни сирови и сурови реализам (натурализам) у причама Карвера и Петрушевске, односно минималистичко испитивање света (облика нарације) код Албахарија, Хандкеа… – и тако стигосмо до несводивог скупа приповедача садашњице: Маријаса, Велша, Тревора, Баларда, Линде Дејвис, Вајатове, Куција, Барнса и Фостера Воласа.

Приметно је да су Аријана Божовић и Боривој Герзић уврстили у Куле, градове и неколико српских приповедача – а ја бих волео да сам на страницама антологије видео и Бору Станковића, Растка Петровића, Антонија Исаковића, Александра Тишму и све тако до нашег времена где би приче Миодрага Вуковића и Горана Петровића, рецимо, поентирале век и по српске кратке прозе.

Посматрајући големи избор приповедача из света, чини ми се да је било места за Балзака, Твена и О Хенрија, Моравију, Чивера и Ленца, Пирандела, Мома и Храбала, Љосу и Маркеса, Кувера и Џона Барта, Казакова, Улицку и Руждија… Али негде се очито морало стати, а укуси двоје антологичара не морају нити могу да се поклапају с укусом приказивача.

Куле, градови су права књига за оне који воле (кратку) причу.

Владислав Петковић Дис: Са заклопљеним очима
Чачак, 2013.

Сигурно је да се српски књижевни критичари никада неће сложити о томе када је зачет песнички модернизам у нашој лирици. Једни ће тврдити да он отпочиње са песмом Спомен на Руварца Лазе Костића, други ће његов почетак померити ка ингениозној песничкој нарацији Војислава Илића. С пуно права неки ће првим српским модернистом проглашавати иронично и демистификаторски настројеног младог Милана Ћурчина. Последњих деценија, међутим, почетак модерне код нас ипак се пресудно вртложи око појаве и песничког дела Владислава Петковића Диса, чији оригинални језички спојеви и семантичка прекорачења, нејасности и мутноће, храпавости и „погрешке“ немају „предака“ међу романтичарима али ни међу његовим савременицима. Дисов глобални дефетизам и мистичност, његова уклетост у поезији и животу створили су код савременијих критичких нараштаја снажан утисак да се у Дисовим чудесним погоцима и фантастичним „залутима“ види извор свега што је модерно и што ће се наметнути после Првог светског рата у песништву Црњанског и Растка, али и разноврсних авангардиста у 20-им и 30-им годинама двадесетог века.

Успомену на Диса, сем чуда његове необјашњиве, етеричне поезије, највише чува чачанска библиотека с његовим именом и манифестација „Дисово пролеће“, које преко пола века изнова обнављају дисовски жар. Прослављајући управо тај јубилеј, ова библиотека је објавила сабране Дисове песме под насловом Са заклопљеним очима. Ова лепа књига, мислим на корице и дизајн, као и садржину, сачињена је од неколико делова. Отвара је аналитични предговор Радивоја Микића, који у себи сабира и коментарише многа достигнућа и открића српских критичара који су се бавили тајном Диса, али иде и корак даље у глобалном погледу на његово дело и значења многих песама. После тог увода у књизи је презентована легендарна збирка Утопљене душе, а за њом и малена и дуго година (обично из идеолошких разлога) потцењивана Дисова друга „патриотска“ књига Ми чекамо цара. Потом чачанска збирка доноси „Остале“ Дисове песме, у пет хронолошки поређаних кругова, као и „Додатак“ у којем се налази шест песама, већински посвећених деци. Завршни сегмент издања чини опсежни поговор Данице Оташевић „Овај живот Владислава Петковића Диса“, у којем је песникова биографија написана према низу често новооткривених чињеница о кретању његове необичне судбине и реакцијама на његово дело. Реч је о својеврсној књизи у књизи, без које се у будућности не би смело писати о Дису, нити би се смеле занемаривати исправљене омашке претходника. На преко 300 страна, дакле, чачанска библиотека је поводом 50 година помињане манифестације подигла незаобилазан споменик Владиславу Петковићу Дису.

За радост и похвале!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *