Печат недеље

Заустављена слика безвремља

Има неке симболике у чињеници да је у дане великог потопа, летопис страдања Срба на Космету 1999. опет заузео припадајуће место, да подсети, и опомене да се без првог ни друго страдање не да и не може ишчитавати, као што се ни сва потоња не дају разумети без Првог светског рата и албанске голготе. Овако увезана у нит, искушења, борбе и жртвовања кроз које је пролазио и пролази, које је давао и даје српски народ, сва посртања и васкрсења добијају на новој димензији. Представљање руског и енглеског издања четворојеванђеља „Поменика новог косовског страдања“ Његовог преосвештенства митрополита црногорско- приморског Амфилохија окупило је свештенство, поглаваре СПЦ, делатнике јавне речи, и народ који је у препуној дворани Коларчеве задужбине присуствовао програму не тек неке промоције, већ трибини на којој су поотварана многа питања савремене српске историје. А кроз излагања угледних говорника који су писали предговор за митрополитове књиге, премијерно пуштање спотова и видео-снимака о Првом светском рату и албанској голготи српских војника, те наступ хора „Косовски божури“ ово вече је понудило и одговоре на питања о Богу, Српству, историји, Завету…
У свом обраћању, Његова светост патријарх српски Иринеј подсетио је да је митрополит Амфилохије био сведок страдања и ужасне смрти на Косову па је, благодарећи њему, та страшна историја записана и остаће као вечно сведочанство онога што се са нашим народом десило од 1999. до 2000. године овога, новог века.
„Та књига нас подсећа и на оне тешке дане бомбардовања, када су удружене европске државе, заједно са Америком, 78 дана сејале бомбе и смрт по Србији. Од тих касетних бомби и бомби обогаћених уранијумом Срби и данас страдају, оболевајући од карцинома и других болести. То не смемо да заборавимо, али не смемо никога ни да мрзимо“, између осталог је рекао патријарх Иринеј.
На промоцији су говорили гост из Канаде, последњи амбасадор ове земље у бившој Југославији и велики пријатељ српског народа, Џејмс Бисет, бивши амбасадор Русије у Србији Александар Конузин и Јелена Јурјевна Гускова, доктор историјских наука и редовни члан Руске академије наука. После пуштања аудио-снимка са говором владике Николаја у Лондону, на Видовдан 1916. године, у којем каже да је наш највеличанственији храм Ћеле-кула у Нишу, храм сазидан од лобања и костију српског народа, митрополит Амфилохије је рекао да његове књиге о Косову садрже „опис нових глава уграђених у Ћеле-кулу“, а од страдалника је поменуо девојчицу Милицу Ракић, монахе Харитона и Стефана, као и Марицу Мирић коју су четири припадника УЧК силовала, па је, као јагње, заклали и која је сахрањена иза Пећке патријаршије.
Митрополитово сведочанство заустављена је слика једног страдања, безвремља, за свако време и за све људе – да подсети, као у оба Завета, шта се догађало када су хришћанска Европа и хришћанска Америка окренуле леђа Христу и Истоку.

Студенти, збор!

У складу са ванредном ситуацијом, на готово свим факултетима у Србији формирани су Студентски хуманитарни центри са циљем мобилисања и организовања студената на пружању помоћи становништву на угроженом подручју. Др Зоран Чворовић, професор на Факултету безбедности који је међу првима у Београду покренуо рад овог центра, каже да су активности у протеклом периоду усмерене на: идентификовање постојећих проблема и начина ангажовања студената у циљу помоћи заједници и становништву; формирани су тимови и успостављена организациона структура и извршена мобилизација ресурса у функцији спровођења активности.
„Поред тога, све време се врши евидентирање студената добровољаца и засада има око 1500 евидентираних (највише са факултета безбедности, медицински, економски, православно- богословски, филолошки, природно-математички, географски и др). Континуирано се врши прихват хуманитарних пошиљки, њихово разврставање и дистрибуција. Студенти су ангажовани на изради насипа и привремених центара за прихват угроженог становништва, као задацима збрињавања у прихватним центрима и другим пословима у угроженим подручјима.“

Израел уз Србију

„Када сам видео прве снимке поплављене Србије, знао сам да са тим градовима који нестају под водом одлази парче земље на којем сам упознао праве, истинске дивове, људе који су трајали и претрајавали упркос невољама које су их сналазиле кроз историју.  Био сам истински потресен сценама библијског потопа. Тамо су моји пријатељи, препуштени сами себи − помислио сам немоћан да било шта у том тренутку урадим.  А онда су организацији почели да се јављају многи моји сународници да питају како да помогну и ја сам знао да док год на овом свету живи човечност, невоља нас неће победити.“ Овим речима је Мајкл Фројнд, новинар „Џерузалем поста“ и председник Друштва српско-израелског пријатељства, описао како су он и његови сународници у Израелу испратили поплаве у Србији. Фројнд  је међу првим Израелцима отишао у српску амбасаду у Израелу и донирао милион динара помоћи поплављеним подручјима у Србији. У интервјуу који је недавно приликом посете Београду дао „Печату“ Фројнд је рекао да је  задивљен народом који је толико дуго био под Турцима, а није асимилован, толико под Аустроугарима, а да није променио ни име ни веру, народ који је преживео нацисте, а и даље постоји, говори српски језик, чува своју културу и сећање на прошлост.

Исправка и објашњење

У тексту „Васовић и Бернхард, via Црна Гора“, који је објављен у прошлом броју Печата, начинио сам чињеничну грешку када сам написао да је – у процесу акредитације у 2008. години – Катедра за српску књижевност и српски језик преименовала име наставне групе српска књижевност и језик у име југословенскa књижевност и српски језик.
Није без значаја како је дошло до ове грешке. У катедарској одлуци од 15. октобра 2008. године пише да је име групе – српска књижевност и језик са јужнословенским књижевностима. То је било – по мом мишљењу – учињено са намером да се у имену наставне групе оствари постепено примицање оном имену које је београдска Катедра имала до распада титоистичке Југославије. Јер, она се звала Катедра за југословенске књижевности. У њеном називу није, дакле, било српског имена. Промена катедарског имена у садашње име Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима имала је својих противника међу тадашњим професорима: до одлуке о промени је дошло гласањем.
Та одлука је подразумевала да постоји наставна група која се зове – српска књижевност и језик. Зашто се у акредитацији одједном у име наставне групе уносе и – јужнословенске књижевности? То чине неки од људи који су – попут Политикиног денунцијанта – били против промене имена Катедре за југословенске књижевности. Отуд сам оценио – као што и сада оцењујем – да је на делу срамно настојање да се ствари постепено упуте ка обнови оног назива Катедре у ком неће бити српског имена.
Да је моје тумачење ове срамне намере било основано, показали су наредни дани. Јер, само два дана после прве одлуке, као последица моје интервенције, долази до нове одлуке Катедре: у тој одлуци постоји група за српску књижевност и језик, али се више не помињу јужнословенске књижевности. То је одлука од 17. октобра 2008. године. Ако није било никаквог скривеног предумишљаја у часу увођења јужнословенских књижевности у име наставне групе, зашто се од те одлуке одустало?
Моја грешка је lapsus memoriae у вези са догађајима од пре шест година. До ње је дошло услед немогућности да – у време писања текста – дођем до катедарских докумената: услед сећања на срамну намеру погрешно сам именовао срамну одлуку. Дужан сам да се – због учињене омашке – извиним како Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима и Филолошком факултету у Београду тако и Печату. Пресудно је, међутим, да се не одричем ниједног од изнетих закључака зато што се они и односе на сасвим прецизну намеру која непрестано траје двадесет година.
Мило Ломпар