Милорад Вучелић, главни уредник
Каква проницљивост и хиперсензибилност краси наше политичке аналитичаре када по задатку треба да открију руски утицај на формирање и састав наше нове владе! Никада не чусмо те исте пробисвете који већ деценију и по опседају наше медије да су детектовали или бар наслутили да је нека држава Запада утицала на кадровски састав било које владе у Србији. Реч је, ваљда, у тим случајевима, о реализацији подразумевајуће пожељности.
Припадници ове аналитичарске пошасти ојачани оцвалим полит- социолошкињама и полуинтелигентима истовремено грубо демонстрирају потпуно одсуство препознавања неонацизма и фашизма у Украјини. За то немају ни око ни било какву аналитичку апаратуру. Њихов основни постулат је – све што је руско нама је страно, а све што је против Русије нама је блиско! Зато у Србији готово нико не подиже глас поводом чињенице да се овде не обележава 9. мај, Дан победе над фашизмом, а не обележава се управо зато јер су Руси и Црвена армија у тој победи одиграли највећу и пресудну улогу.
Већ трећу деценију они појаву нацизма на силу проналазе и препознају у Србији и добро живе од тога. Сачинили су и обновили најгоре антисрпске пропагандне стереотипе наших ратних непријатеља, које су здушно прихватили јучерашњи и данашњи страни политичари и медији. Направљена је права интернационална мрежа лажи и окривљавања, која се бескрајно и унедоглед плете. Произведе се код нас нека опака лаж против Срба и Србије, онда је страни медији прихвате као непобитну чињеницу, а затим се на тај страни извор позову исти они у нашој земљи који су измислили поменуту ствар да би подупрли и интернационализовали своју смишљену домаћу лаж. И тако унедоглед или бар до Хашког трибунала.
Затим долазе вајни теоретичари који све то тобоже теоријски уобличавају и подразумевајуће, користе лажи да би до краја извели своје, на предрасудама засноване, закључке. На такве теоретичаре се онда у свом извођењу доказа позивају и наши полуинтелигенти. Без имало зазора, не стидећи се, они су срећни када својим овешталим и насилно изведеним стереотипима могу да „попуњавају празнину“ код Холма Зундхаузена и његове „Историје Србије од 19. до 20. века“, која је у нашој стручној јавности доживела поражавајућу критику.
Може се појавити на стотину нових чињеница и документованих истина, али то неће ни померити с места наше и стране стереотиплије. Не помаже ни то што је тужилац у Хагу у процесу против Милошевића одустао од тачке оптужнице за велику Србију, што је други тужилац одустао од српске кривице за масакр у Улици Васе Мискина у Сарајеву, ни то што је у потпуности срушена српска одговорност за гранатирање Маркала. Не помаже ни скорашње обелодањивање докумената из Клинтонових архива. Ни истина и покајање бившег немачког канцелара Герхарда Шредера. Не помаже ни изјава немачког посланика Ханса Кристијана Штребела да је „бомбардовање СРЈ кршење међународног права“. Не помаже ни то што је он основано рекао „да су САД, Немачка и друге земље прекршиле уговор склопљен с Милошевићем о Косову“.
[restrictedarea]Тачније речено, све ово помаже историјској истини и истини уопште, али то није у домену наших потплаћених стереотиплија и денунцијаната. Друга они задужења имају. Они ће учинити све да таква открића и докази не дођу никада у центар пажње народа јер би се и на тај начин могла успоставити критичка јавност у Србији, а њеним успостављањем и многе ствари ставити на право место.
Када се пре много година писало о ватиканским „пацовским каналима“ у којима су се скривале усташке главешине и сам Анте Павелић (а затим илегално као и многи други нацисти распоређиване у земље Северне и Јужне Америке) наше су потплаћене стереотиплије подсмешљиво говориле да смо заведени „теоријама завере“. Пре неки дан ова давнашња сазнања потврђена су и документима ЦИА: „Ватикан скривао Анту Павелића“. Неко наивнији би се можда и упитао па како то да не верују организацији за коју и сами раде? Они упућенији знају да се на истом задатку не морају радити исте ствари, па тако има оних чије је задужење да показују своју уздржаност у односу на нека открића тајних служби и да то чине баш по налогу тих истих служби. Многи од њих имају и право да стварају привиде своје самосталности, као нека врста „спавача“, све до неког одсудног часа када се морају испрсити и отворено спроводити налоге.
Немало су се наши медији згражавали што су украјински федералисти притворили седморицу посматрача ОЕБС чији је задатак био да неутрално изврше увид у стање ствари у узаврелом подручју грађанског рата. Установило се да су ти неутрални, објективни и цивилни посматрачи сви одреда официри НАТО. Међу њима су била и четворица немачких војнообавештајних стручњака у рангу мајора и пуковника! Реаговао је оштро и јавно потпредседник немачке владајуће ЦСУ Петер Гаувајлер питајући се шта раде НАТО официри у цивилу у источној Украјини? Нико код нас ни да се присети оног Вилијама Вокера, такође неутралног посматрача на Косову, који нам је „наместио“ Рачак. Колико су само тадашње и данашње политичке и аналитичке другосрбијанске перјанице суза пролиле што је од стране српске државе протеран са Косова. Неки овде још пате због тог „неразумног“ потеза.
Управо у време када се у Србији говори о аутоцензури и цензури у медијима, а притом се и не помишља да се она највише види у односу на извештавање о догађајима на Криму и у југоисточној Украјини, западни медији демонстрирају шта за њих значи појам слободе информисања и одсуства цензуре. То је, ваљда, тај пример за угледање. Читајући претходне бројеве „Печата“, могли сте се лако уверити са колико се бестидности, посебно у Америци и Енглеској, врши антируска пропаганда и отворено подржавају украјински нацисти.
Ни код нас ситуација није много боља. То се нарочито препознаје у односу према оном ужасу који се догодио у Дому синдиката у Одеси, где је сасвим извесно настрадало 46 противника пучистичког режима у Кијеву. Обавезно прочитајте текст Николе Врзића: „Кристална ноћ ¸Десног сектора‘“ и погледајте пратеће фотографије, као и текст „Гвоздена завеса Си-Ен-Енa“ Николе Мартића у овом броју „Печата“. За јавно обзнањивање поменуте трагедије, чији су виновници и егзекутори јуришници „Десног сектора“, велике заслуге припадају знаменитом америчком публицисти Вилијему Енгдалу, који каже да ове фотографије и видео-снимци документују „дивљачки и унапред планирани напад чланова ¸Десног сектора‘, у дослуху са украјинском регионалном полицијом и кијевском владом…уз потпуну подршку Вашингтона“.
Ни западни а ни наши медији нису ни приметили ни коментарисали симболе налик свастици и ознаке „СС Галиција“ исписане на овој згради а ни погрдне речи на рачун црно-наранџасте траке Светог Ђорђа, која је постала симбол победе над нацизмом у Другом светском рату.
Значење и поруку нашег општег симбола победе над нацизмом и фашизмом има фотографија Чеда Чупића Љуба, која краси насловну страну овог броја „Печата“. Реч је о јединственој слици партизанског народног хероја снимљеној непосредно пред стрељање које су извршили фашистички окупатори и њихови црногорски сарадници 9. маја 1942. године.
Његов надмоћни осмех у сусрету са смрћу остаје заувек велико надахнуће свима онима који су се борили, који се боре и који ће се борити за нашу, бољу страну света. Битка траје.
Честитам вам Дан победе над фашизмом.
[/restrictedarea]
