Почетна / Документи / Одломци из Дневника – Кратки одјеци

Одломци из Дневника – Кратки одјеци

Пише Милован Данојлић

Почетком деведесетих ухватила нас је паника. Некима се учинило да смо изишли пред Страшни суд, а не пред жалосну суданију достојну кочићевског презира. Ствари, мало-помало, губе некадашњу жестину

Негде с пролећа 1993, док се распламсавала медијска кампања против наше земље, упитах једног високо пласираног западног званичника шта би се могло урадити да се пропаганда неутралише. (Питање сам поставио у лично, најличније име; никакве службене одговорности нисам имао, као што их немам ни данас). Човек нашег порекла, мој саговорник, није, преда мном барем, скривао наклоност према земљи својих предака. Његов одговор је био утолико болнији, и наводим га од речи до речи:

„Ништа не можете учинити. Закаснили сте.  А онда, за то треба пара. Много, много пара. Ви те паре немате.“

Ово „ви“ се, дакако, односило на Србију.

И кад је мучна, истина ослобађа, отвара очи. Престадох да купујем западноевропску штампу, отказах претплату на Nеw Yоrker а спикере тв-канала  сам обасипао псовкама, као у време…  да им не помињем имена…

Немамо пара.

Русија их је имала па је, у оквиру иступања на међународној сцени, основала канал Russia Today. Води га екипа одличних професионалаца, без длаке на (енглеском) језику. У ефикасност канала могли смо се уверити и ових, пролећних дана. Пропаганди не шкоди и извесна доза објективности. „Русија данас“ је то разумела.

 

***

Истина делује лако препознатљивом тежином, док је лаж лакокрила, неуморна у мењању стајних тачака и преметању преко главе. Она далеко стиже, али не уме да се врати на полазиште: сама себи заметне пут. Збир противности скупљених у убедљиву целину, и кад је запостављена и потиснута, она, као старо вино, подолази и јача. Спора, тешка, нема куда из себе. Ни вишегодишња суша јој не може нашкодити. Лаж је принуђена на брзо деловање, она удара из потаје, и бежи, да је не ухвате. Пред истином је све време живота и света, она се узда у будућност. Еврипид негде рече да је време брбљивац који говори и кад га нико ништа не пита. Дуго је памћење времена: историја се, у себи, непрестано преслишава.

Наши животи су у болној несразмери са великим роковима. Спотичемо се, губимо дах. Почетком деведесетих ухватила нас је паника. Некима се учинило да смо изишли пред Страшни суд, а не пред жалосну суданију достојну кочићевског презира. Ствари, мало-помало, губе некадашњу жестину. Тужиоци се нерадо сећају  својих оптужби. Треба их подсећати. Шта би са оним концентрационим логорима по којима се, оних година, прочусмо у Слободном свету? Куд оде сто хиљада силованих муслиманки? Злочиначка је лакоћа с којом се ти злочини потискују у заборав. Окренимо се будућности, кажу они који су покушали да нам униште будућност. Клеветници нису спремни да јавно порекну своје лажи, нити да се покају. Говорење истине не  улази у њихов кодекс часног понашања.

 

***

Слушајући једну нашу  заклету заговорницу евроатлантских интеграција – оно атлантских је литота за НАТО – помислих: за њу би било опасно кад би, неким чудом,  дошла себи и схватила шта ради,  коме и чему служи. То би је бацило у тешку депресију и душевни ћорсокак. Њена је омиљена речца „неупитно“: има одговоре на сва питања, од сумње и запитаности бежи као ђаво од крста. Овако,  убеђена у своју напредност у односу на оне који не праштају злочинцима, она без гриже савести прима материјалну помоћ од агресора који су нас, колико јуче, засули са око 415.000 пројектила различитих врста, то јест, са двадесет хиљада тона  убојног терета, укључујући касетне бомбе, и  50.000 граната са осиромашеним уранијумом, који не престаје да разара здравље народа изложеног, у статусу цивила, 1390 пута ватреном дејству Свете Алијансе…

Под  претпоставком да дотична особа није обична плаћеница, тј. да делује на црти личних убеђења, за њу је добро што није свесна онога што чини. Овако ће јој, што рече Његош за оне који рано полуде, цео живот у весељу проћи.

[restrictedarea]

***

Није тешко ухватити везу између филмова тзв. црног таласа из седамдесетих година и неких остварења наше савремене кинематографије. Исти узроци дају исте последице. Узрок је, онда као и данас, друштвено безнађе, а последица  нихилистички, осветнички однос према животу. На зло се узвраћа злим пакошћењем, мржњом и спрдњом. Заправо, није толико реч о греху обесвећивања живота, колико о ступњу на којем се то артикулише. Кад је жестока, и деструкција уме да охрабри, просветли, ослободи поглед и ум. У нашем случају, сусрећемо  нихилистичку површност и интелектуални мангуплук,  где се неразумевање  живота издаје за еманципованост. Толика лакоћа у презирању љубави, пријатељства, човечности и борбе за одржање живота је безбожнички гнусна. Кога зло опчини, он изгуби разум и меру. Животарење без вере и без наде би да нас изједначи са јунацима мрачне фикције; незрели духови налазе излаз у изругивању и понижавању  свега људског. У светлу оволиког непоштовања живота и наша демографска катастрофа  бива  разумљивија. Претпоставка опстајања је борба за смисао, а не уживање у бесмислу. Кварење ума и душа је опасније од корупције у привреди; те две изопачености су повезане, оне се међусобно подстичу и условљавају.

 

***

Украјинци су потрчали у загрљај Европи да би, на првим корацима,  открили температурну разлику између лепих речи и материјалне рачунице својих покровитеља. Спасавање урушене земље, према једном чланку „Фигароа“, биће врло болно. Помоћ од петнаестак милијарди долара, ММФ – он је и наш добротвор – условљава завођењем финансијског старатељства, отпуштањем бројних радника, кресањем ионако малих пензија,  замрзавањем плата и великим поскупљењем гаса… Штета је, велика штета што Брисел није у стању да одмах прими све оне који чезну за уласком у Заједницу. Што пре уђу, пре ће се вратити себи. А то значи: ономе што јесу, што имају, што могу. То важи и за наше еврозанесењаке? Ништа без искуства!

 

***

Ускршња јаја, у кући, фарбамо луковином, сувим љускама црног лука. Црвенкаста боја луковине, ако и продре у јаје, није шкодљива, за разлику од прашка у кесицама.

Кад сам у Србији, професор Тома Јотић, који припомаже у самопослузи „Качерац“, скупи ми читаво џакче љуски. У Француској се око тога сам побринем. Зађем по пијачним тезгама (готово сви пиљари ме познају) па овде шаку, онде две шаке, и згрнем колико ми треба. Док пребирам по луку, питају ме:

„Шта ће вам то?“

„За бојење јаја“,  кажем.

Понека сељанка чежњиво уздахне:

„Па да,  и ми смо то некад радили…“

 

Некад, кад је Француска била ближа себи, кад деца крајем октобра нису носила Halloween-маске, кад земља није стењала под једном невољно усвојеном подврстом туђинске цивилизације.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *