Почетна / Култура / Одавде се треба назад окренути

Одавде се треба назад окренути

Бојан Јовановић, Околни пут Адреса, Нови Сад, 2013.

Пише Милан Р. Симић

И, баш када готово будемо сигурни да властитог знања више и немамо, да је нашем сиромашењу знања дошао крај, постаћемо и сами мислиоци! Чудни су путеви, наравно: околни

У предговору своје најновије збирке антрополошких есеја о човеку као бићу културе, Околни пут, Јовановић нас зналачки упућује на садржај свог рукописа речима: Сагледавајући човека у његовом одбијању да буде оно што јесте и оспоравању поретка у коме је затечен, Карл Јасперс га је и одредио као биће на путу које се увек изнова ствара. То путујуће биће које тежи да дође до себе градећи свој идентитет у сталном је отклону од себе. Ако овоме придодамо и речи уредника и књижевника Јована Зивлака да „аутор преиспитује ову идеју на примеру појединачне и колективне индивидуације као пута долажења до себе и своје целовитости“, већ у старту долазимо до укрстионице коју чине пут, путовање, отклон и долажење до себе, и ми са великом читалачком пажњом прилазимо Јовановићевом „испитивању“ самозадате теме и загонетке чије нам разрешење нуди кроз есеје Човек као антрополошка неједначина, Животно путовање до себе, Задовољство у култури, Наметнути културни образац, Од ероса до порноса, Инцестуозне тежње и њихове забране, Мушка и женска власт, Анатомија канибалског апетита, Верски путеви и странпутице, Искуство рајског врта и Празнично слављење постојећег. Јовановић то чини студиозно, аргументовано и поучно све ослањајући се и на пробрану научну литературу. Јовановић пише тако да нам оставља мало простора за могућ дијалог, а то чини и филозофемом попут ове: У контексту наука које су помериле сазнајне границе и указале на нужност нове парадигме, одговор на питање ко смо, одакле долазимо и куда идемо није се могао наћи у оквиру схватања човека као рационалног бића (Човек као антрополошка неједначина, 9). Јер, да упростимо колико је неопходно, тај одговор на питање ко смо и куда идемо и јесте смисао самог путовања? Наравно, осим општих антрополошких есеја, Јовановић се бави и актуелним моментима наше културе, то чини на уистину полемичан начин. Јовановић нам нуди и резултате свог испитивања различитих феномена религије, зналачки пише о положају жене од свевремена до данашњих дана, не заобилазе га теме инцеста, порнографије и канибализма, чини се посебно његово истраживање и испитивање културних образаца, идентитета и односа модерности и традиције. Није наодмет да вам, док читате Јовановићеве есеје, буду знаковље баш његове речи из предговора: „До истине се не долази правим, једносмерним кретањем, већ заобилазним лутајућим трагањем. За потпуно познавање ствари потребан је, како вели Платон, тај заобилазни, дужи пут. Открића и налажења на том путу плодови су неизвесног путовања, и пут до самог себе води преко света.“ Приде, имајте на уму и ауторово упозорење да тражење трећег и најкраћег пута често одводи на странпутицу. Зато, не журимо. Куда и чему журба? Хоћемо рећи да жељни смо правих плодова и сазнања, жељни авантуре за упознавањем непознатог и правог резултата најзначајнијег животног пута – пута до себе самог, до откривања непознатог дела сопствене личности, сопственог бића! Велики број непознаница је на нашем путу, сазнања из оваквих књига добро нам дођу, требало би их вешто и зналачки користити па и нека смо потпуно свесни да што се више дивимо великим мислиоцима, све учећи од њих, обузимаће нас све чешће сумње у властито знање. И, баш када готово будемо сигурни да властитог знања више и немамо, да је нашем сиромашењу знања дошао крај, постаћемо и сами мислиоци! Чудни су путеви, наравно: околни. И све путујући, замишљамо: границу између свесног и несвесног, свести и подсвести, знаног и незнаног. Али, где поставити Царину? Колико година треба да учимо, питамо се. Нека нам је на уму, нећемо живети три стотине година! А опет, будимо мудри, и учимо без журбе, као да хоћемо живети три стотине година! Не заборавите: учење не познаје журбу! Ево примера: и да Ничеовог Антихриста почнете читати „са затвореним очима“, тешко да не бисте застали после уводне Ничеове реченице Ова књига припада најређима. Ко су најређи, питате се. Али, полако… Јер Ниче даље записује: Можда од њих чак ниједан не живи. То би били они који разумеју мог Заратустру: како бих смео да се помешам са онима за које већ данас расту уши? – Мени припада прексутрашњица. Неки се рађају постхумно. Па добро, Јовановић је написао књигу друге врсте, то знамо, а да ли јесмо вољни да је разумемо јер и Околни пут, сигурни смо у то, припада најређима! И још нешто. Спознали смо − припадати најређима, то јесте захтевна мисија. Постоје ли и читаоци мисионари? Јовановић доказује да постоје, јер верујем да и ви понекад размишљате о „призору“ на његовом радном столу, односно које све књиге тај призор чине. Но, и за Јовановића важи она дивна мисао Оно што знам постојало је и онда када нисам знао (Лајош Кесеги, Мисли) зато само Јовановићево „путовање“ и његово разоткривање „већ разоткривеног“ (на само њему својствен начин добрано доказујући да су танке границе између знаног и незнаног) и плодови које нам „доноси са свог пута“, уистину могу само да нас радују. Шта још рећи о збирци есеја Околни пут? Можда оно исто што Сава Бабић записа о једној Хамвашевој збирци: „Колико год је читалац у стању да унесе у (…) дело, двоструко ће моћи да изнесе из њега.“ Тачно тако.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *