„Обојене“ револуције под микроскопом Српске

Пише Миодраг Зарковић

Научни скуп у Бањалуци, јединствен у свету, потанко је размотрио злокобни феномен споља индукованих државних преврата и Републици Српској, која лако може да буде мета таквог удара са Запада, и понудио читав низ стручних и применљивих савета како да се припреми за могуће изазове те врсте

По облику доста живахнији, а суштински значајно поучнији него што слични догађаји најчешће јесу, научни скуп „Обојене револуције као инструмент геополитичке трансформације“ – одржан у бањалучкој Академији наука и умјетности Републике Српске 26. априла – представља јединствен подухват на светском нивоу. Овај скуп је, наиме, са више углова размотрио такозване „обојене“ револуције, тј. мање или више насилне преврате који су и осмишљени и потпомогнути и руковођени споља, али је само место одржавања скупа додало несвакидашњу озбиљност целом подухвату. Главни град Републике Српске напросто представља савршену тачку са које би требало сагледати феномен „обојених“ револуција, али и послати поруку силама које исте подстичу – јер се Република Српска од самог оснивања налази на жестоком удару оних који последњих година роваре по Блиском истоку или постсојветском простору, а ипак успева да ударима одолева.

Простије речено: много је корисније, а и делотворније, на опасности од „обојених“ револуција указивати тамо где ће „обојени револуционари“ и дејствовати, него негде где ова погубна оруђа геополитичких насилника никада неће бити употребљена.

У том смислу, бањалучки скуп био је одиста посебна прича, јер је то био први пут да се о „обојеним“ револуцијама разговара у заједници која је означена као мета, па да разговор још буде на овако високом нивоу. О нивоу довољно сведочи списак учесника научног скупа: били су ту стручњаци из Русије, Немачке, Венецуеле, Украјине, Америке, Србије, Федерације БиХ и Републике Српске. Природа скупа је, дакле, била сасвим међународна, у најпунијем смислу те речи – што је и приличило, ако узмемо у обзир да су покровитељи скупа били Фонд стратешке културе из Москве и Историјски пројекат Сребреница из Ден Хага.

ЕРУПЦИЈА ИЗ ВЕНЕЦУЕЛЕ Бањалука је имала још једну предност, видљиву свакоме ко се мало помери из окружења које се налази под евро-америчким мисаоним ропством. Прекаљена у небројеним борбама за опстанак, Република Српска збиља не може себи да допусти тај луксуз да се уљуљкује било каквим бајкама, па ни онима свеприсутним у Србији, о каквој светлој европској будућности која само што није. Услед тога, у Бањалуци и научни скупови садрже енергије, страсти и људскости више неголи се у блазираним европриступним срединама може наћи на студентским расправама.

Посебно је, у овом погледу, предњачила амбасадорка Венецуеле у Србији, докторка Диа Надер де ал-Андари. Ако мислите да јој је име дугачко, требало је да јој видите говор: трајао је пуних сат и по! Али, буквално никога није оставио равнодушним. Била је то права ерупција друштвенополитичког отпора америчком планетарном тероризму, поткована задивљујућим примерима борбе за очување слободе и самосталности коју Венецуела с великим успехом води већ више од 15 година, тачније, од како је лане преминули Уго Чавез био први пут изабран за председника државе. Амбасадорка Надер је одржала својеврсно предавање о Венецуели и тамошњим приликама, усијаним услед непрестаног настојања Вашингтона да ујарми венецуелански народ и отме му сировине – првенствено нафтне резерве, по којима је Венецуела без премца у свету:

„Ја сам овде у својству амбасадора, а по занимању сам професор физике, али оно што ја заиста јесам, то је – револуционар“, представила се на почетку исцрпног излагања Диа Надер, обучена у боје венецуеланске заставе. Мислила је, наравно, на сасвим другу врсту револуционара од „обојених“: на револуционарне борце против америчког и западног иживљавања над остатком човечанства.

[restrictedarea]

Потом је говорила о многим искуствима своје земље, између осталог и о свима добро познатим медијским лажима припреманим у вашингтонској кухињи:

„Венецуела је дубоко побожна земља, са дубоко побожним грађанима. Погледајте ову фотографију, на којој се види велика колона људи, хиљаде њих, како учествују у црквеној литији. Ову слику су амерички медији пренели као фотографију са противвладиних протеста!“

Снажан осећај државотворног родољубља Диа Надер показала је када је, у једном од бројних наглашених тренутака свог обраћања, рекла да сваки представник венецуеланске државе код себе носи примерке Устава: тада је из џепа извадила минијатурну копију венецуеланског Устава, коју је поклонила домаћину научног скупа, Стефану Каргановићу, што је изазвало нескривено одушевљење окупљених.

ДАЛЕКОСЕЖНИ ЗАКЉУЧЦИ Поред венецуеланске амбасадорке, која је свакако била једна од „звезда“ програма, и остали учесници скупа изнели су изузетно занимљива опажања и далекосежне закључке, који ће свакој друштвеној или државној творевини на коју се окоми Запад моћи прилично да помогну у самоодбрани.

Ана Филимонова из Москве и Александар Павић из Београда обратили су се у име Фонда стратешке културе и понудили поглед на „обојене“ револуције са посебним освртом на источна дешавања, тј. на текућу украјинску кризу. Сарадник „Печата“, Сергеј Белоус, историчар и политиколог пореклом управо из Харкова, још приближније је представио превирања у Украјини, која неминовно подсећају на можда прву у низу проамеричких револуција најновије врсте, а то је петооктобарски преврат у Србији (одрађен пре него што су боје постале згодне за обележавање ових догађаја). Срђа Трифковић, професор на Бањалучком универзитету и спољнополитички уредник америчког часописа „Крониклс“, у освежавајуће оштром говору изнео је читав низ мера за које сматра да би Републици Српској биле од неизмерне користи, уколико се у будућности нађе пред изазовима индуковане револуције – можда и најнепосреднији био је његов савет да се што пре успостави посебна полицијска јединица намењена првенствено за одржавање реда на политичким протестима како тај задатак не би био поверен обичним, мање искусним полицијским снагама, које од стране радикалних протестаната лако могу да буду испровоциране на непотребан сукоб (што је честа тактика „обојених“ револуционара) и које често нису обучене за герилску борбу у градским срединама за каквом „обојени“ револуционари често потежу.

Да ни на Западу многе државе нису поштеђене иживљавања Америке, подсетио је немачки новинар и публициста Мануел Оксенрајтер, иначе чест гост Србије, са чијим се радом и гледиштима читалаштво „Печата“ поближе упознало у прошломесечном интервјуу. О безбедносним изазовима, са којима се Република Српска може суочити уколико се насртаји на њено Дејтоном зајемчено државотворно ткиво преточе у какву „обојену“ револуцију, говорио је професор правних наука и безбедности Предраг Ћеранић. Није се, наравно, занемарило ни врхунски опасно лицемерје Запада које се огледа у томе што се глобална економска криза, за чије изазивање сву кривицу сносе управо западне врхушке, користи за потпиривање незадовољства у нападнутим друштвима: на опасности од злоупотребе тог незадовољства указали су политиколог Невен Ђенадија и социолог Џевад Галијашевић. Надахнуто је било и обраћање бањалучког писца и публицисте Данијела Симића, који је највише причао о невладиним организацијама, том најболнијем пршљену сваког друштва нападнутог са Запада: махом се ослањајући на лична искуства и познанства са невладиним јуришницима из Републике Српске, Симић је истакао да, мада нису толико отровне попут њихових колега из Србије, у садејству са другим чиниоцима ове штеточине могу да буду веома шкодљиве по саму РС.

ПРЕКО ПОТРЕБНА БУДНОСТ Скуп је закључио домаћин Стефан Каргановић рефератом у којем је подвукао непроцењив значај будности за опстанак Републике Српске – а ту будност је овај скуп само могао да подстакне и ојача.

Да је подсећање на неопходност будности ипак потребно, јесте утисак који се намеће сваком добронамернику који се ових дана нађе у српском ентитету БиХ. Ратна и поратна искуства још увек су свежа у сећању тамошњег народа, тако да је опрез – онај који, рецимо, Србији кључно недостаје већ деценијама – на срећу присутан у Републици Српској. Зато су, Богу хвала, пропали сви досадашњи покушаји страних сплеткароша да у РС побуде некакав социјално-економски бунт, који би угрозио саме темеље ентитета и омогућио гажење дејтонског поретка. Такви покушаји су практично непрестани (што је пластично показао Срђа Трифковић, потанко набрајајући исхитрене и изразито злослутне реакције западних званичника на фебруарске немире у муслиманско-хрватској федерацији) али је до сада опрез народа РС био несаломив (за шта је најсувислије објашњење понудио Данијел Симић опаском да сви у РС памте да се својевремени сукоб Биљане Плавшић и Момчила Крајишника око превласти завршио тако што су обоје допали Хага). Опрез, међутим, није нужно исто што и будност. Уколико изостаје ово друго, оно прво може да буде недовољно. Нарочито ако се има у виду да „обојене“ револуције, као опасност која прети многим државама света, Вашингтон у коначном извођењу препушта јуришницима стасалим у београдском „Отпору“, чије је злокобно присуство забележено у свим жариштима на кугли земаљској: пред таквим противником, будности никада доста.

Бањалучки научни скуп о „обојеним“ револуцијама није сметнуо с ума ни „отпораше“, којима је био посвећен један документарни филм, усредсређен на хвалисања у којима су они сами брбљали о својим методама субверзивног рада. Што ће рећи да је скуп заиста окружио обрађену тему са свих страна. Република Српска имала је штошта паметно и корисно да чује тамо. А и Србија, ако ћемо искрено. Још и више.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ovo je jedan fini tekst o odnosu “nas” prema Americi i EU.
    Tu se ne može ništa dodati ni oduzeti.
    Zapadnjaci žele da i “nas” pretvore u ponizne ljude, koji će im sve dopustiti i koji će biti “živi zakopani”.
    Ovo je vrijeme kada “moramo” NJIH prihvatiti, kada se moramo povinovati njihovim glupostima.
    Sad ili nikad mi moramo prihvatiti njihove sulude namjere.
    Amerika i Evropa nas prisiljavaju na koncept njihovog “ludog” života, bez emocija i sa faktičkim stanjem zaborava.
    To onda “smrdi” na nacionalizam i klero-radikalne teorije.
    Njih to interesuje. “Ubiti” u čovjeku razum, ljubav i moral.
    Jer kada toga nema, njima je lako upravljati sa “svjetinom”.
    To MI ne smijemo dozvoliti.
    Treba im dokazati da smo pametniji od njih i njihovih administratorskih zabluda.
    Oni su perverzija današnjeg života ljudi na Planeti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *