Почетна / Свет / Нека виси Петро

Нека виси Петро

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Од новог председника Украјине Пјотра Порошенка очекује се да постигне компромис са Москвом и омогући Западу да изађе са што мање штете из тамног вилајета који озбиљно плаши Америку и Европу

Пјотр, односно „Петро“ Порошенко, како његово име пишу на западу Украјине, прогласио је у недељу увече победу на председничким изборима у овој располућеној земљи. Но, на његовом лицу било је више трагова забринутости и стрепње него среће и радости. Зато су, далеко пре проглашења коначних резултата, Порошенкову победу признали у Вашингтону и Бриселу, престоницама које су од старта гурале, и изгурале, његову кандидатуру. На том путу отпао је и боксер Виталиј Кличко, коме је, због конструктивне и доследне подршке Порошенку, припала утешна награда – биће градоначелник Кијева. На клупи за резервне играче остаје бивша премијерка и доскора најпознатија затвореница, Јулија Тимошенко, која је, према подацима Централне изборне комисије, освојила скоро четири пута мање гласова од доскорашњег аутсајдера Порошенка. Ова инстант победа само на први поглед може да изгледа као почетак дивног пријатељства између тајкуна и народа Украјине, а у ствари са собом доноси многе опасне и тешко предвидљиве последице.

 

ОТВОРЕНА ДИКТАТУРА Украјински ЦИК саопштио је прелиминарне податке, према којима је чоколадни и медијски магнат, Порошенко, у недељу освојио приближно 55 одсто гласова, уз излазност од око 60 процената уписаних у бирачке спискове. Далеко иза њега је Јулија Тимошенко, са 13 одсто освојених гласова, а лидер Радикалне партије Олег Љашко, који се последњих недеља истицао мржњом према проруском истоку, однео је осам процената. Толико се трудио да је потпуно истиснуо много познатије русофобе, вође „Десног сектора“ и партије „Слобода“, Дмитрија Јароша и Олега Тјагњибока, који су освојили нешто више од процента. У оваквој подели карата, цео политички спектар наизглед је припао прозападним партијама и појединцима, учесницима „Евромајдана“. Међутим, то је само привид, јер исток Украјине уопште није гласао, а добар део југа је бојкотовао изборе.

Заправо, нема никакве сврхе давати „тачне и званичне“ изборне резултате, јер њих треба схватити више него условно. Јасно је да је чак и оно мало привида демократије у Украјини умрло онога дана када је Запад уз помоћ милијарди долара свргнуо председника Виктора Јануковича, који је изабран на неупоредиво легалнији и легитимнији начин од Порошенка. Рукавице су скинуте и прешло се у фазу отворене диктатуре, а реалну и једину власт у Кијеву држи Вашингтон и нико други. Зато је потпуно илузорно расправљати о томе колико је ко гласова „освојио“, јер не постоји апсолутно ниједан доказ да је то веродостојно. Главни циљ избора био је да се ова фарса што брже и што тише оконча како би се могло приступити подели онога што је преостало од Украјине.

Зато Јулија Тимошенко није имала ни најмању шансу. Да је све било „демократски“, она и вашингтонски кандидат, милијардер Порошенко, такмичили би се у другом кругу. Међутим, у драматичној украјинској ситуацији – на ризик одржавања другог круга нико није био спреман. Понајмање Американци, али ни Руси, којима је свеједно кога ће Бела кућа именовати на место главног преговарача. Избор је пао на Порошенка, као прагматичног циника, који је међу реткима у Кијеву сачувао бар мало кредибилитета у Москви. Сада се од њега очекује да по танкој жици пређе са једне обале на другу, да постигне неки компромис са Москвом и омогући Западу да изађе са што мање штете из украјинског тамног вилајета – који већ озбиљно плаши и Америку и Европу.

[restrictedarea]

БЕЗ ДОБРИХ ВЕСТИ ЗА ЗАПАД Американци су схватили да су у Украјини закували чорбу – много гушћу него што могу да сваре. Русија избегава директну конфронтацију, али је већ припојила Крим. Даље, два региона Украјине, Доњецк и Кијев, званично уједињена 24. маја у Федералну Републику Новоросију (ФРН) већ су напола отцепљена од Кијева, а локалне снаге самоодбране показују солидне борбене квалитете. Наравно, Москва се у првом чину ове драме још увек не појављује отворено на сцени Новоросије из сасвим разумљивих разлога – треба Американцима (Порошенку) оставити простор да колико-толико часно из свега изађу, као што се догодило у Сирији.

Коначно, стратешки савез Москве и Пекинга свакако ће допринети да у Вашингтону и Бриселу донесу „праве“ одлуке поводом Украјине. Ни избори за Европски парламент, одржани истог дана када и украјински председнички, нису донели добре вести за бриселске бирократе. Ако се евроскептицизам до сада скривао по блоговима и порталима, парковима и кафанама, сада је озваничен у самом срцу „Европског царства“ – најмање петина посланика ЕП заступаће ставове оних грађана и политичких кругова који се оштро противе владајућој политици ЕУ. Другим речима, полувазални савез Америке и Европе од сада ће имати много јачу системску опозицију у самом парламенту ЕУ. То иде наруку и руском председнику Владимиру Путину, јер ће бити много гласнији у Европи они који се залажу за добре односе и сарадњу са Русијом.

У таквим околностима, председник „Петро“ мораће голим рукама да вади ужарено кестење за своје прекоокеанске менторе. На том путу имаће читав низ тешких, готово непремостивих препрека. Прва је економија и оно најпростије питање: како обезбедити народу довољно хлеба и енергената како не би помрли од глади и хладноће и повукли притом и Порошенка са собом. Државна каса је празна, а дуг према Москви за испоручени гас мери се милијардама долара, које не би било лако пронаћи ни у земљи много мање опустошеној грађанским ратом, револуцијом и државним ударом. Зато ће Порошенко, унапред осуђен на улогу жртвеног јарца, морати да тражи путеве компромиса и зближавања са Москвом, која једина може реално економски да му помогне.

 

ИЗМЕЂУ ЧЕКИЋА И НАКОВЊА Већ у старту суочиће се са другим проблемом – признавањем сецесије Крима и референдума о независности у Доњецку и Луганску. Сразмерно томе колико он не буде признавао ове процесе, толико ни Москва неће признавати њега и његов ауторитет. И обрнуто. Кремљ користи формулу о једнаком (не)признавању доњецке и кијевске власти. То је управо оно што Москва од Кијева тражи: признајте Новоросију, признаћемо и ми вас. До тада, остају забележене Путинове речи, идентичне у оба случаја: Москва поштује вољу грађана и Украјине и Новоросије. Наизглед лак избор за вашингтонског изабраника – наставити казнену операцију, употребити војну силу, уз помоћ америчких инструктора и планера. Све то, међутим, удаљиће Порошенка од гасног споразума са Русијом, а његове западне „пријатеље“ довести у ситуацију да Москва обустави испоруке плавог енергента Кијеву, услед чега ће трпети сви.

Зато, за Порошенка постоје само два могућа пута. Први је да крене у тотални рат против Новоросије и тиме запечати перспективу било каквих преговора. У том случају, пре или касније, суочиће се са социјалним гневом који више ништа неће моћи да спречи. Такође, ризикује да буде и војно поражен, јер Москва, осим што ће све више помагати своје сународнике из Новоросије – може одлучити и да директно интервенише у Украјини. Други је сценарио преговарачки. Овај правац може донети не мање проблеме за Порошенка лично, јер ће онда бити означен као главни кривац за распад државе. Он, ипак, може донекле ублажити тај утисак пристанком на (кон)федерализацију онога што је остало од Украјине после одласка Крима, али ће стећи непријатеље у лику националиста са запада земље. А то ће га погурати дубље у правцу сарадње са Москвом и посвађати са САД.

Зато ће „председник Петро“ бити непрестано између чекића и наковња, па ће морати да демонстрира изванредне балансерске способности како би опстао. Не треба заборавити да је он представник омражене, тајкунске касте, и да народ од њега очекује првенствено бољи живот, што је он и обећао. Али, „Петро“ то неће моћи да обезбеди. Тако га може снаћи судбина Рината Ахметова, најбогатијег Украјинца и доскорашњег „краља Донбаса“, коме су новоросијски демонстранти у Доњецку прошле недеље упали у резиденцију и заузели је, а власти ФРН најавиле национализацију његове огромне имовине. Милијарде у његовом случају нису помогле – народ тражи правду! А Ахметова треба тражити у Лондону.

Ма шта Кијев и Вашингтон предузимали, ФРН ће се отцепити. Формално, бар у прво време, неће бити део Руске Федерације, али ће суштински бити део велике руске државе, пре свега економски. Пјотр Порошенко би можда и прихватио такав расплет, ако би ФРН остала у границама Украјине, као федерална јединица. Међутим, услед погоршавања економских и укупних прилика у друштву, јачаће покрети у остатку земље, који ће желети да иду са Русијом у Евроазијску унију, док ће присталице Запада све теже прикривати чињеницу да из Брисела и Вашингтона не стиже никаква реална економска помоћ. Тако ће и „председник Петро“ поново постати оно што је и био – Пјотр Порошенко, верник Руске православне цркве. Управо тако ће се, пре или касније, окончати и украјинска криза.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *