Почетна / Други пишу / НАТО после Украјине – НАТО пре Украјине

НАТО после Украјине – НАТО пре Украјине

Весна Кнежевић, дописник РТС-а из Беча

НАТО је у потрази за „новом парадигмом“ свог деловања. Његови највише позиционисани функционери ових дана интензивно обилазе политичке инстанце с обе стране Атлантика тражећи дозволу за нову стратегију одбране, више маневара и „одговарајућу присутност Источној Европи“, што је еуфемизам за отварање сталних база.

Главни војни командант за НАТО-а за Европу генерал Филип Бридлав, његов заменик, генерал Александер Вершбоу и цивилни шеф Андерс Фог Расмусен воде тврду кампању за средства, утицај и одрешене руке уочи септембарског самита Алијансе у Велсу.

Најпре је Вершбоу почетком месеца на политичком брифингу у Вашингтону и конференцији за новинаре после тога објаснио зашто тражи подизање одбрамбене снаге НАТО-а.

„После Украјине више ништа није што је било“, јер и „Русија није више пријатељ који је била“, рекао је том приликом Вершбоу.

Затим је Бридлав подвео целокупну проблематику под „нову парадигму“ о пријатељима и непријатељима, која би и службено била формулисана за три месеца.

„Путин је лажов“ који стално обећава повлачење руских снага из граничних области с Украјином, а свеједно не чини ништа, жалио се читав овај месец главнокомандујући европских НАТО снага, да би у овај петак изјавио да се „Руси повлаче, али са једне тачке, а не са две које су нама важне“.

Са своје стране, Расмусен проводи мај у кратким, оперативним и интензивним посетама НАТО земљама или потенцијално новим чланицама Алијансе (на Балкану су то Македонија, Црна Гора, Босна и Херцеговина), тражећи нова средства за финансирање нове парадигме.

За време посете Букурешту прошлог викенда, Расмусен је критиковао опуштеност „извесних“ НАТО-земаља, које су своје војне издатке смањиле на 60 одсто досадашње суме. „Док су војни издаци Русије порасли за 10 одсто, изјавио је цивилни шеф Алијансе, Европљани несмотрено улажу у друге ствари, а не у војску“.

„Кад да нисмо суочени са рафинираним поступцима Москве, који далеко надилазе уобичајене акције руских оперативаца“, рекао је Расмусен, а пренео швајцарски Ноје циришер цајтунг.

„НАТО ће бранити сваки педаљ своје територије“, преноси швајцарски дневник Расмусенову изјаву из Румуније, земље која је одмах схватила да такво обећање треба финансијски позлатити.

До 2017, Румунија ће, иако једна од најсиромашнијих ЕУ земља, подићи војне издатке са 1,5 на 2 одсто бруто националног производа. Уз то, Букурешт брише све дугове државног војног сектора.

У правилу познат по оштрим, сензационалистичким интерпретацијама, немачки интернет портал DWN (Deutsche Wirtschaftsnachrichten) ређа мајске изјаве Расмусена у једноставном, документарном стилу без икаквих коментара:

– Русија је потенцијални агресор,

– Русија под плаштом Украјине ствара нову безбедносну ситуацију у Европи

– Русија узима себи за право да интервенише у другим земљама

– Русија ће нешто извести, како не би допустила потписивање ЕУ уговора о слободној трговини са Молдавијом и Грузијом у јуну.

Куд плови овај брод?

На то питање тешко је дати једноставан одговор. Свеједно, изјаве НАТО врхушке последњих недеља остају логички отворене за неколико врста интепртетација.

Шта, на пример, значи констатација да Русија „више није пријатељ“, брзо подигнута на степен „Русија је потенцијални агресор“?

Документи који теоретски регулишу односе Русије и Северноатлантске алијансе, у пракси су их оставили потпуно отворенима.

Један од два темељна акта је Уговор о конвенционалним снагама у Европи (ЦФЕ) потписан 1990. године у Паризу између Северне алијансе (16 земаља) и Варшавског пакта (шест земаља).

Практично, две стране су уредиле међусобне односе после немачког уједињења; симболички, најавиле су да постају пријатељи.

Ако је Москва икада могла тражити гаранције од НАТО-а да неће бити источноевропског проширења, то је било тада – али она то није тражила. Зашто, то је већ у сфери политичких легенди и митова.

Проблеми су се врло брзо појавили, и то на сасвим базичном нивоу. Како је годину дана после тога почела дезинтеграција низа држава и савеза у оквиру Варшавског пакта, поставило се питање ко је уопште потписник париског уговора?

Процес ратификације показивао је све карактеристике апсурдног театра на сцени Атељеа 212, поготову када је Алијанса у свом првом проширењу после тога (1999) преузела две и по Варшавске потписнице (Чешка, Мађарска, Пољска), а у наредном (2004) још седам нових чланица, које су, осим Словеније, били делови бивше совјетске империје.

Тај уговор је зато на много широј бази „обновљен“ у новембру 1999, што је Организација за европску безбедност и сарадњу уписала себи као велики успех, будући да се то догодило на њеном самиту у Константинопољу.

Тридесет, потенцијално 34 државе су потписнице новог ЦФЕ уговора, не све Нато, и не све бивши Варшавски пакт.

ОЕБС је тада отварао шампањце и славио победу. Али, коктели су још трајали, кад је свима постало јасно да се ствар није помакла с места. НАТО-потписнице су одмах условиле ратификацију новог уговора повлачењем Русије из делова Модавије и Грузије. Правна веза између бојкота и ратификације није постојала.

Други темељни документ у односима НАТО-Русија је „Темељни акт“ потписан у Паризу у мају 1997, где су се две стране обавезале да ће на Старом континенту изградити „трајни и интегративни мир“. Проблем је при томе да је процес НАТО-проширења опет остао недефинисан.

Тај део се спомиње пред у војно-политичком делу документа у смислу да ће „нови ЦФЕ уговор створити војну транспарентност и на тај начин дозволити могуће проширење“.

Једном речју – ако те занима шта каже „Темељни акт“ из 97, погледај шта каже обновљени ЦФЕ из 99, који не постоји.

Односи Русије и Алијансе су тако све ове године „пријатељства“ остале слободна ловина.

„Одбрамбена хистерија“ Алијансе

Има ли елемената да се изјаве највиших НАТО званичника могу окарактерисати као „одбрамбена хистерија“? Или, ако је то само тактика, да ли рачунају на то да би се од европских националних политичких елита, преко медија, до становништва раширила довољна количина одбрамбене хистерије, која би, на крају, створила нови политички феномен: „оклопну Европу“?

Војни издаци су већ сада велики – или мали, зависи с које стране се гледа. Америка и Русија издвајају за војску близу 4,5 одсто бруто домаћег производа. Велика Британија 2 и по, Француска две деста дела мање, Немачка близу 1,4 (као поређење: Србија 2,2 Саудијска Арабија 9, Израел 6,2 одсто).

Шта ако се Северна алијанса избори за веће колаче из националних доходака, подигне своју одбрамбену спремност, успостави сталне базе у источноевропским чланицама (по Акту из ’97 то не би смела) – а Русија не крене у напад?

„Рамсфелд“ доктрина

У Сједињеним државама је већ створена читава школа мишљења која се опире тренутном развоју догађаја. Пол Крејг Робертс на пример, некад високо позиционисани политичар у Регановој администрацији, данас неуморно објављује текстове описујући идеолошку шему („Рамсфелд-доктрина“) која по њему стоји иза става „Русија-непријатељ“.

Према његовим речима, Сједињене државе не подносе ни једну међународну силу која је способна да опстане без њиховог утицаја. Русија то може – а не би смела.

„У ту сврху је Вашингтон испровоцирао смену власти у Украјини, а нова власт је у свом првом акту ограничила права руске мањине“, истиче Робертс.

Робертс каже да је Русија је испровоцирана, али опет, не довољно.

„Узела је само Крим и стала. Мора узети више, не би ли се НАТО нашао у срећној позицији да брани Европу. Преведено – НАТО пролази кроз кризу идентитета“, објашњава Робертс.

Не тако директно, али свеједно јасно, тезу о „кризи идентитета“ спомиње и Карл-Хајнц Камп, директор Истраживања у Војној академији НАТО-а поред Рима.

Његов истраживачки рад из септембра прошле године, набраја све тачке које у принципу дижу нервозу Алијансе – од главне, односа са Русијом, преко ракетног штита и проширења, до америчког „ребаланса“ у односу на Азију.

На крају, Камп дефинише питање „наратива“ који ће лебдети изнад свих других питања на састанку у Велсу, а то је – како ће НАТО уопште оправдати своје постојање у „ери после 2014″?

Захваљујући Украјини, НАТО то више не мора – Украјина му је помогла да реши кризу идентитета. Подарила му је нови смисао.

Разум Европе у рукама Берлина

Код Европљана та се дилема поставља на следећи начин: хоће ли политички лидери Старог континента допустити својој војној и политичкој алијанси да „тресе“ Москву, док и она не изгуби нерве?

У контексту Расмусенове изјаве да ће „НАТО бранити сваки педаљ своје територије“, важно је нагласити да НАТО нема нити један педаљ „своје“ територије који му не би био уступљен на чување од политичких, уставно цивилних елита земаља чланица.

Једини политичар с ове стране Атлантика, који би имао реалну снагу да ту игру акције и реакције прекине, је немачка канцеларка Ангела Меркел.

Француска је већ отишла предалеко, а Велика Британија још од 2011. године гледа на Москву као на непријатеља.

Остали су мали, или на други начин (уцена, корист, рачунице) небитни. Меркелова има снагу, али до сада није показала вољу.

Здрави разум Европе виси на немачком концу.

http://www.rts.rs

Један коментар

  1. Ceo ovaj tekst neodoljivo nameće samo jednu misao da je
    Evropi mesto u Evropi.Bez izuzetka i pardona.—–milan




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *