Почетна / Колумне / Нацизам између (гео)политике и заборава

Нацизам између (гео)политике и заборава

Пише Драгомир Анђелковић

Зашто се Србија не бори против нацизма чија је била прворазредна жртва?

Најновији годишњи извештај Центра „Симон Визентал“ има изразито контроверзан карактер. С једне стране – то морам да кажем без обзира на искрено уважавање према поменутој институцији која се доследно бори против остатака нацизма и према нашем народу показује коректност – делује цинично, док с друге стране, поготово када се ради о Србији, има више него отрежњујући смисао.

 

ИЗВРТАЊЕ ИСТИНЕ? У контексту похвала упућених Немачкој и САД-у, испада да аутори извештаја од свих у њему поменутих држава очекују следеће: предузимање свеколиких мера како би били идентификовани и санкционисани још живи а прикривени нацистички злочинци на територији тих земаља. На основу тога се вреднује допринос у борби против остатака нацизма. Ако је тако, онда није ни чудо што укорена Русија није показала спремност на сарадњу са Центром „Симон Визентал“, односно што ништа није урадила на пољу откривања и кажњавања сакривених „домаћих“ нациста.

Логично је упитати се: откуд изворни нацисти у савременој Русији? Па та земља је као носећи стуб некадашњег СССР-а имала кључну улогу у сламању нацистичке хидре, док су западне државе које се сада хвале својим учешћем у том историјском делу, штедећи крв својих грађана, са стране аплаудирале руској пожртвованој борби, све док Трећи рајх није био доведен на руб пропасти. Тек онда су се „јуначки“ активније умешале у сукоб, и то, вероватно, пре са намером да осигурају што већу зону своје поратне доминације, него из жеље да уз сопствене сузе, бол и патњу допринесу ослобођењу од стране нациста потлачених народа Европе.

Зато су англосаксонске силе биле приљежне на другом плану. Готово одмах после рата постале су уточиште за многе нацисте. Заборављајући правду, њих су сурово прагматично стављале у функцију својих нових (гео)политичких интереса. Москва је поступала другачије. У домену своје моћи, врло брзо и веома ефикасно је извела пред стрељачки строј нацистичке ратне злочинце и њихове сараднике који су јој пали у руке. Отуда, смешно је и помишљати да нациста из Другог светског рата данас има на територији Руске Федерације. Прекоревати Кремљ што их не јури (с обзиром да не постоје) бесмислено је колико и патетично хвалити Вашингтон што их тек сада тражи.

Срамота је што САД то нису чиниле на време, већ су са многим нацистима шуровале. То им се у име америчко-израелских односа изгледа прашта, док се Русија, у духу актуелне свестране акције њене сатанизације (сличне оној чија мета су 90-их година били Срби) и у вези са односом према нацизму цинично ставља у негативан контекст. Ко ишта о тој теми зна, разуме сву неоснованост реченог, али многи умови су већ препарирани западном пропагандом, тако да не размишљају иоле критички, већ олако усвајају манипулативно штиво. Но, како год било, нећемо се више бавити глобалним односима и критиком извештаја. Настојаћу да у наставку текста, на по нас функционалан начин, извештају приступим позитивно. Он добија много више смисла ако се креативно пројектује на Србију.

[restrictedarea]

СРПСКИ ХОЛОКАУСТ  Срби су, уз Јевреје и Роме, током Другог светског рата једини били жртве истинског геноцида. Хрватски нацисти, звани усташе, на територији НДХ покушали су да истребе српски народ. Током њиховог крвавог пира стотине хиљада Срба, укључујући жене и децу, побијено је на најмонструозније начине. Штавише, припадници нашег народа били су, на подручјима препуштеним контроли Будимпеште, Софије и Тиране, изложени и масовним злочинима мађарских, бугарских и албанских савезника нацистичке Немачке. Можда се ту није радило о нацистима али јесте о пронацистичким монструмима. А наша држава као да све то, ако не баш заборавља, онда макар релативизује.

Где је српски Јад Вашем, комплексни меморијални центар посвећен геноциду над нашим народом? Нема га! Чак је и Музеј геноцида, који је др Милан Булајић, уз огромне напоре а на основу свог деценијског рада, успео да оснује 1992. године, данас потпуно маргинализован. Та добро замишљена институција никада није доведена до нивоа какав заслужује, а у периоду после 5. октобра, с разлогом се стиче утисак да је пуштена да се полако угаси. Ко зна, можда су нам новооткривени „западни пријатељи“ ставили у задатак да прекинемо да реметимо „регионалну хармонију“ инсистирањем на томе да су нас некадашњи балкански савезници нациста, а садашњи пријатељи НАТО-а, сатирали током Другог светског рата. Шта је истина о геноциду спрам (гео)политичких рачуна?

Данас се геноцидом над Србима нико на адекватан начин системски не бави у Србији. Зар је то нормално? А сваки српски град би морао да има споменик нашим јасеновачким мученицима и другим жртвама усташког геноцида. Део званичног протокола, када било који страни државник долази у посету Србији – слично као што је случај у Израелу или Јерменији – морао би да буде и поклоњење нашим,  нацистичком злочиначком руком, умореним прецима. Не да све то није случај, него се геноцид у нашој држави више посвећено ни не проучава, књиге и стручни радови на ту тему се све мање објављују, изложбе, предавања и друге манифестације му се скоро и не посвећују. Камоли да систематски радимо на ширењу истине о усташком геноциду у свету. Чак и у братској Русији ретко ко зна да су српски православци током Другог светског рата у НДХ носили плаве траке сличне оним жутима, намењеним мојсијевцима, те да су Срби, само због своје националне припадности и вере, масовно истребљивани у концентрационим логорима или масакрирани недалеко од својих насеља.

Тако је јер и тамо где можемо релативно успешно да делујемо, ништа не радимо да се зна истина од Другом светском рату на нашим просторима. Зато, између осталог, у израелском меморијалном центру посвећеном жртвама Холокауста (Јад Вашем) нема ни говора о геноциду над Србима, док је уништавању Рома (а не само Јевреја) с правом, посвећена пажња. Србија се, нажалост, ту помиње као једна од земаља у којој је најбрже уништена јеврејска популација, а при томе није појашњено да су то урадили немачки окупатори а не локалне структуре власти. И то није све. Готово у свим одредницама о геноциду познатих светских енциклопедија, хрватско-усташки покољи Срба се превиђају, док се као геноцид третира оно што за разлику од претходног то није. У питању је оно што се крајем прошлог века дешавало у БиХ. Ми који смо истинске жртве геноцида, услед сопствене неспособности да наметнемо причу о њему и туђих антисрпских лажи – испадосмо „геноцидан“ народ. Ретки су у историји такви парадокси!

 

ЛОВ НА СЕБЕ Да се сада, у светлу реченог, вратимо извештају Центра „Симон Визентал“, где је наведено да у анализираном периоду Србиja ниje прeдузимaлa никaквe прaктичнe кoрaкe нa oткривaњу рaтних злoчинaцa из пeриoдa нaцизмa. Не треба ни рећи да је речено тачно, а морало би, и то на изразит начин, да буде супротно.

Србија не само да би на својој територији морала да посвећено трага за евентуално још живим усташким и другим кољачима који су окрвавили руке српском, јеврејском или ромском крвљу, а због лажног „братства и јединства“ избегли су казну после Другог светског рата (а није искључено да их још има у Срему или Бачкој) већ би, по узору на Израел, широм света а поготово у свом окружењу, активно морала да ради на кажњавању нацистичких злочинаца пореклом са ексјугословенског подручја. Међутим, да ли је то реално очекивати од државе која се не бори против савремене србофобије унутар својих граница?

У Србији се неспутано релативизују злочини над Србима из 90-их година и даље прошлости, док се наш народ набеђује да му треба денацификација. У Србији се они који су пре петнаест година предводили њен отпор НАТО агресији на све могуће начине блате, док се албанским терористима приређују изложбе. У Србији су „угледни грађани“ они који најгнусније вређају Републику Српску и епску борбу за опстанак српског народа западно од Дрине – а то су и они који свим силама лобирају и на друге начине раде у корист Приштине, Загреба и Сарајева – док се посвећеност српској националној идеји малтене сматра политички некоректном.

И да ли је онда реално очекивати да Србија лови нацистичке злочинце? Није! Али подсећање Центра „Симон Визентал“ на оно што Београд не чини ваљало би да бар подстакне патриотску јавност да поново почне гласно и упорно да говори о усташком геноциду над нашим народом. Да тражи да му се на институционални начин посвети дужна пажња. Да инсистира да се обележавају дани када су вршени највећи усташки злочини. Да захтева да наши политичари српским мученицима поново почну да посвећују бар који сат свог времена током године. А морали бисмо да захтевамо и да се нађе новац за подизање споменика, изградњу меморијалног центра, итд. Не ради се ту само о односу према прошлости. Народи који заборављају злочине у прошлости учињене над њима, призивају нове несреће! О томе би под притиском грађана наши званичници морали да размисле!

На крају још нешто. Верујем да представници Центра „Симон Визентал“ – чији извештај начелно подржавам без обзира на некоректан контекст у који су, можда и нехотично, стављене Русија и неке друге бивше совјетске републике – свакако имају у виду да Србија треба да се бори против живих учесника нацистичких зличина над Србима а не само када се ради о злочинима над Јеврејима. То очекујем као што и ја поздрављам што се код нас све већа пажња посвећује обележавању међународног Дaна бoрбe прoтив фaшизмa и aнтисeмитизмa или пак међународног Дана сећања на жртве Холокауста. Ипак, да будем искрен, делује ми отужно да док се основано клањамо јеврејским жртвама и осуђујемо антисемитизам, на званичном али и у многим аспектима ширем друштвеном нивоу, заборављамо српске жртве и багателишемо антисрбизам.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *