Почетна / Интервју / Миланко Шеклер /вирусолог и микробиолог/ – Неоткривени код вируса

Миланко Шеклер /вирусолог и микробиолог/ – Неоткривени код вируса

Пише Наташа Јовановић

Како се вода после поплаве буде постепено повлачила, појављиваће се  „острва“ земље, која ће бити не само места где ће се људи вратити већ и глодари који ће се такође борити да преживе

Директна веза између поплава и рецимо, мишје грознице која се помиње не постоји. Постоји индиректна и она се односи на повећање популације глодара. Мишеви, као и змије били су принуђени да пливају и преживљавају на истим местима као и људи. Како се вода буде постепено повлачила, појављиваће се „острва“ земље, која ће бити не само места где ће се људи вратити, већ и глодари, који ће се такође борити да преживе и дају потомство и у овим околностима. Њима погодује пуно хране, пропалих житарица, њива које људи неће жњети, и њихова популација ће, може се очекивати, да букне. Вероватноћа за оболевање људи од мишје грознице се повећава са већим контактом између људи и мишева, али све то се може избећи контролом популације, односно бројности глодара. Превентивна мера је системска дератизација и са њом се смањује могућност преношења болести које долазе од глодара као резервоара вируса и бактерија, каже у разговору за „Печат“ др Миланко Шеклер, начелник Националне референтне лабораторије за инфлуенцу, атипичну кугу живине и грозницу Западног Нила Ветеринарског специјалистичког института „Краљево“.

У којој мери појаве болести узроковане вирусима (старим или неким потпуно новим) могу да буду испровоциране климатским променама?

Климатске појаве не доводе директно до појаве заразних болести, већ до миграција и ширења животног простора појединих врста животиња које могу да буду резервоар и вектор вируса. Сеоба неких врста птица или слепих мишева, који могу истовремено да буду и резервоар и преносилац вируса, ствара могућност за појаву неке нове болести. Јер највећи део болести заједнички је за животиње и људе, и од преко 1.500 инфективних узрочника негде око 68 одсто јесу управо они које називамо зоонозним, односно заједничким. Од тога три четвртине представљају болести које су најопасније, то јест шире се експлозивно и лако. То значи да је велика вероватноћа да болест која је заразна за животиње буде заразна и за људе. Што се тиче утицаја климатских промена на појаву вируса, најбољи је показатељ податак да температура виша за 0,1 степен Целзијуса шири животни простор инсеката 150 километара северно и јужно од екватора. Ако температура порасте за 0,1 степен Целзијуса, инсекти који живе у Африци напредују за 150 километара, северно од екватора, и самим тим, могу се преносити са острва на острво, и доспети и до европског континента. Што се тиче зависности вируса и температурних промена, можда је најбољи пример вирус плавог језика, од којега оболевају пре свега мали и велики преживари (овце, козе и говеда). Идеална температура за тај вирус, да би се он размножавао, у комарцу је 28−29 степени Целзијуса, ако је изнад 35, он се неће размножавати, а ако је испод 10, он може да преживи у комарцу и неколико месеци. Овај вирус има изузетно изражену температурну зависност.

Да ли пораст температуре отвара могућност да се на нашем поднебљу појаве вируси чије постојање обично везујемо за друге континенте?

Вирус плавог језика, присутан у Африци, појавио се на Балкану када је просечна температура порасла за један степен, а на северу Европе када је просечна температура порасла за 1,5 степени. Овај вирус је најбољи показатељ везе између болести и промене просечне температуре. Он инфицира краве, али највећу штету, односно изражене и тешке симптоме болести наноси овцама, чији губици могу ићи и до 15 одсто. Први пут је 2001. године регистрован у Србији, у околини Зубиног Потока. Пре тога се спорадично јављао у Македонији, Бугарској, Грчкој. Овај вирус преноси једна врста комараца. Занимљиво је да је ова болест била присутна само у Африци и на Блиском истоку и уопште није била карактеристична за ово поднебље. Међутим, 2001. вирус се појавио у Зубином Потоку да би се до 2005. проширио на територију целе Србије. Интересантно, што може значити да су се неки услови потребни за његов опстанак у међувремену изгубили.

[restrictedarea]

Комарци су преносиоци и вируса грознице Западног Нила од којега је прошле године оболело нешто мање од 200 људи у Србији. Којим путевима је вирус са Блиског истока стигао у Србију?

Грозница Западног Нила у Србији се код људи појавила 2012. када је мој институт у Краљеву, тачније ВСИ „Краљево“, испитао 150 узорака у оквиру мера контроле популације комараца на подручју града Београда. Те године је оболело десетак људи и Епидемиолошка служба је алармирала да нешто није у реду јер је до тога тренутка грозница Западног Нила у Србији била бележена само код импортованих случајева, односно код људи који су боравили у земљама у којима је ова болест редовна појава. Од 150 узорака у њих 10 је пронађен вирус Западног Нила. Заиста је било необично да болест која је 40-их година прошлог века дијагностикована у Египту касније на Блиском истоку полако осваја простор ширећи се на Израел, Грчку, Турску, Бугарску, Црну Гору, Србију… То је права векторска болест коју преноси посебна врста комарца, а резервоари вируса су птице, јер је за појаву овог вируса неопходна птица у којој се вирус умножава. Човек бива заражен уједом комарца који је претходно ујео птицу, а исти модел заражавања важи и за коње који су најосетљивија врста животиња на ову инфекцију. Човек је овде само случајни или акцидентни домаћин, јер се човек инфицира од уједа зараженог комарца, али он не може да пренесе вирус следећем комарцу који га уједе. Од овог вируса клинички оболевају старији људи од преко 60 година (најчешће са неком хроничном болести или из других разлога умањеним имунитетом) док се код млађих људи појаве симптоми слични грипу или их уопште нема. На Менхетну су, рецимо, први људи оболели од грознице Западног Нила 1999.  да би за само четири године вирус успео да зарази читав континент. У Америци су постојале две теорије о појави ове болести, која је до тада била карактеристична само за поднебље Африке и Блиског истока: или да је олуја захватила неко јато заражених  птица и пренела их преко Атлантског океана, јер то није миграцијска рута птица; и друго, да су комарци авионом пренети на овај континент. Данас, после 15 година и свих уложених средстава није јасно како се болест из Африке појавила у САД-у, и то баш у Централ парку у Њујорку (први случајеви). Ипак, ако је за утеху, морам рећи да комарац увек радије уједе краву него човека јер њега привлаче пре свега угљен-диоксид и метан, а крава је, као што је познато, велики произвођач угљен-диоксида и метана. Једна крава просечно годишње произведе угљен-диоксида колико један аутомобил који пређе 30, 40 хиљада километара. Тако поједностављено можемо рећи да и краве утичу на климатске услове који се мењају, између осталог и због количине угљен-диоксида у атмосфери. Закон тржишта тражи што већу производњу меса. То је један круг из којега не може лако да се изађе.

Да ли најављено увећање популације комараца после поплава у Србији повећава ризик од активирања вируса Западног Нила?

Управа за ветерину Министарства пољопривреде је својим стручним службама, месец дана пре поплавног таласа, наложила да, услед веома благе зиме и очекиваног увећања популације комараца, а који су се већ показали као активни вектори преношења грознице Западног Нила у Србији, спроведу мониторинг, то јест праћење кретања вируса у популацији комараца, дивљих птица, живине и коња, који су епидемиолошки и најзначајнији. Сплетом околности везаних за катастрофалне поплаве у Србији значај резултата овог мониторинга умногоме превазилази првобитна очекивања.

Постоји ли регистрован случај да је неки вирус са нашег поднебља нашао „угодније“ станиште на другом крају планете?

Можда маларија, иако се данас мисли да су жртве ове болести искључиво Африканци. Некада су земље од Дунава до Балтичког мора, Пољска, Чешка, Немачка, Аустроугарска (наша Војводина) представљале неке од најмаларичнијих регија у Европи. Од ове болести данас на Црном континенту годишње умре неколико милиона људи, али нико више не чува сећање да је маларија владала и на поменутој географској ширини од Дунава до Балтичког мора. То је била регија пуна мочвара, неуређених плављених земљишта због чега су ондашње државе улагале енормне количине новца да исуше мочваре, направе насипе и спрече поплаве. Када су се створили услови, земљиште исушило, насипи направљени, а и са порастом стандарда, људи више стоку нису држали под тремом, већ су почели да им зидају штале, па је тако смањена могућност да их нападну комарци. Тек тада је маларија протерана из Европе, при чему су последњи случајеви у старој Југославији забележени у Македонији још 40-их година 20. века.

Често се поставља питање како се изненада појављује нека заразна болест и где је вирус био до тада. Какав одговор нуди наука?

Сваки вирус, микробиолошки агенс, има своју причу и најчешће се ради о неким промењеним околностима у природној средини у којој се до тада јављао. Типичан пример је шпанска грозница. Први случај појаве шпанске грознице забележен је у време Првог светског рата, а мала група експерата је тек данас, 100 година касније, дошла до интересантних података који објашњавају њену појаву. Наиме, грозница се појавила на фронту и планула је у Француској, на Марни. Интересантно је да су се ту појавили људи који су претходно били у југоисточној Азији и тек данас можемо поуздано тврдити да су они донели вирус у Француску. Место где се ова грозница појавила сведочи да је у том тренутку створен амбијент за појаву инфлуенце: огроман број људи у рову, који су патили од неухрањености и били изложени лошим, ратним условима, с једне стране, и с друге, огроман број гусака и патака које нису показивале клиничке знаке, али су могле да буду резервоар вируса инфлуенце. Томе треба додати и примену бојних отрова, гасова који су се тада први пут употребили у ратне сврхе, а утичу на имуно стање и респираторни тракт. Уједно, ти гасови су и мутагени и самим тим су повећали шансе за мутацију већ присутног вируса. Последице су биле очекиване. Огроман број неухрањених људи лошег имуног стања није остао поштеђен вируса донетог из југоисточне Азије. Тек данас научници су успели да утврде како је дошло до преноса вируса са птице на човека и зашто је у овом случају вирус прескочио баријеру врсте.

Ако је кључ за разумевање појаве шпанске грознице био рат, како објаснити појаву модерне инфлуенце, птичјег грипа, који је пре само неку годину однео на хиљаде живота?

Ако се шпанска грозница може објаснити делом ратом, онда појава птичјег грипа има објашњење у економији. Многе америчке компаније увиделе су да милионско становништво муслиманских земаља југоисточне Азије, као што је рецимо Индонезија, и немуслиманских земаља попут Вијетнама и Кине, Филипина или Тајланда пуно троше живинско месо у својој исхрани. Друго, у тим земљама је изразито присутна навика, односно култура узгајања гусака и патака, и то у веома блиској кохабитацији самих људи и животиња. Од око милијарду гусака и патака, колико их има на планети, 90 одсто се налази управо у овој регији. Рачуница говори да седам милијарди људи годишње узгаја око 42 милијарде разноразне живине, односно да се по човеку производи седам комада разних категорија живине. То се никада до сада у историји није десило. Појавила се популација од 42 милијарде у коју вирус може да уђе, а када вирус уђе у толику популацију и почне да се шири, његове могућности да мутира су несагледиве. Када мутира, он може да пређе на човека, при чему ни људи никада у историји није било оволико колико је данас.

Звучи као игра великих бројева…

Довољно је рећи да толики број живине живи у делу света насељеном половином светске популације људи. Када су западне компаније приметиле да је ту уједно и највеће тржиште живине, оне су почеле да отварају фарме за узгајање, али тако што су јефтин кукуруз почеле да увозе из Америке, да га транспортују најјефтинијим воденим путем, соју да набављају из америчких компанија које послују у Бразилу а саме фарме смештају у близини великих лука и градова јер су ту и највећа и најближа тржишта. Фарме су тако почеле да ничу у најсиромашнијим областима где свако двориште има по десетак комада своје живине. У околностима када постоје фарме милионске живине где често раде радници који и код куће имају живину, ствара се ланац „несреће“. Први оболели били су управо ови радници. Вирус је могао да зарази човека само ако се удахне у огромној количини, а толика количина вируса била је могућа само на огромним фармама. Вирус је онда почео полако да се шири од истока ка западу. Сада он више не угрожава здравље људи у Европи, али још увек постоји. У Египту, рецимо, имају проблем са вирусом и данас.

Чини се да је свет вируса најмање истражен. Шта спречава научнике да до краја спознају њихове могућности?

Научник Јан Липкин изнео је податак да на планети Земљи има око 50.000 кичмењака и да сваки од њих просечно има двадесетак вируса који су везани за ту поједину врсту. Притом је на Земљи познато присуство само 2.000 вируса, што значи да ми познајемо тек 0,2 одсто потенцијално присутних вируса у живом свету само кичмењака. Отуда је поставити питање одакле више долазе ти вируси крајње ирационално. Ако живи свет који видимо живим оком ставимо на један тас, а на други живи свет који нисмо способни да видимо, микросвет, невероватно је да је ово невидљиво, али исто живо, теже од онога што видимо. Или, још један пример, просечан човек који хигијену води на високом нивоу има више ћелија микроорганизама на себи и у себи, у дигестивном, респираторном тракту, на кожи, него што његово тело има ћелија. У сваком тренутку тих микроорганизама тежински има од око 200 грама до пола килограма. Роџер Хендрикс је израчунао да бактериофаги, једни од најситнијих вируса који нападају бактерије, има 10 на 31 и да су просечне дужине 125 нанометара. Када се то помножи, добија се фантастична цифра од 1,25 x 10 на 21 километара, а то је 10 на 8 светлосних година. То је 100 пута даље од Андромедине галаксије или 1.000 пута више од пречника целог Млечног пута. Невероватна је чињеница да нешто невидљиво својом бројношћу  превазилази пречник Млечног пута. Необичан је то свет. Занимљиво је да најситнији данас познати вирус напада китове, док највећи познати вирус данас (један од ретких који може да се види светлосним микроскопом) напада амебе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *