Почетна / Репортаже / ЛЕГЕНДЕ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ

ЛЕГЕНДЕ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ

У СЛАВУ ДАНА ПОБЕДЕ – 9. МАЈ 1945.

 

3 коментара

  1. Mogli ste makar sliku da stavite u većoj rezoluciji, ne moramo da je štampamo ali bi bilo lepo da može da se čita.




    0



    0
    • Саша Францисти

      На жалост, максимална величина фотографија је 800 пута 600 пиксела, тако да читање текста са поменуте инфографике није могуће.




      0



      0
  2. У име вековних страдања за нашу Србију и наше Косово и Метохију, желим само да подсетим, оне који су почели заборављати нашу хисторију, за оне који су почели заборављати и део наше Србије – КиМ и приклањати се нашим окупаторима за шаку евра, да ПРОЧИТАЈУ текстове који су давно исписани, можда им и савест проради :

    Мили боже, чуда великога!
    Кад се слеже на Косову војска,
    У тој војсци девет Југовића,
    И десети стар Јуже Богдане.
    Бога моли Југовића мајка,
    Да јој Бог да очи соколове
    И бијела крила лабудова,
    Да одлети над Косово равно,
    И да види девет Југовића
    И десетог стар-Југа Богдана.
    Што молила, Бога домолила:
    Бог јој дао очи соколове
    И бијела крила лабудова;
    Она лети над Косово равно,
    Мртвих нађе девет Југовића
    И десетог стар-Југ Богдана,
    И више њих девет бојних копља,
    На копљима девет соколова,
    Око копља девет добрих коња,
    А поред њих девет љутих лава.
    Тад завришта девет добрих коња,
    И залаја девет љутих лава,
    А закликта девет соколова;
    И ту мајка тврда срца била,
    Да од срца сузе не пустила,
    Већ узима девет добрих коња,
    И узима девет љутих лава,
    И узима девет соколова,
    Пак се врати двору бијеломе.
    Далеко је снахе угледале,
    Мало ближе пред њу ишетале:
    закукало девет удовица,
    Заплакало девет сиротица,
    Завриштало девет добрих коња,
    Залајало девет љутих лава,
    Закликтало девет соколова;
    И ту мајка тврда срца била,
    Да од срца сузе непустила.
    Кад је било ноћи у поноћи,
    Ал’ завришта Дамјанов зеленко;
    Пита мајка Дамјанове Љубе:
    „Снахо моја, љубо Дамјанова,
    Што нам вришти Дамјанов зеленко?
    Ал’ је гладан шенице бјелице,
    Али жедан воде са Звечана?“
    Проговара љуба Дамјанова:
    Свекрвице, мајко Дамјанова,
    Нит’ је гладан шенице бјелице,
    Нити жедан воде са Звечана,
    Већ је њега Дамјан научио
    Да по ноћу ситну зоб зобати,
    Од поноћи на друм путовати:
    Пак он жали свога господара
    Што га није на себи донио!“
    И ту мајка тврда срца била,
    Да од срца сузе не пустила.
    Кад ујутру данак освануо,
    Али лете два врана гаврана,
    Крвава им крила до рамена,
    На кљунове б’јела пена тргла;
    Они носе руку од јунака,
    И на руци бурма позлаћена,
    Бацају је у криоце мајци.
    Узе руку Југовића мајка,
    Окретала, превртала с њоме,
    Па дозивље љубу Дамјанову:
    „Снахо моја, љубо Дамјанова,
    Би л’ познала чија ј’ ово рука?“
    Проговара љуба Дамјанова:
    „Свекрвице, мајко Дамјанова,
    Ово ј’ рука нашега Дамјана,
    Јера бурму ја познајем, мајко,
    Бурма са мном на венчању била.“
    Узе мајка руку Дамјанову,
    Окретала, превртала с њоме,
    Пак је руци тихо бесједила:
    „Моја руко, зелена јабуко,
    Гдје си расла, гдје л’ си устргнута!
    А расла си на криоцу моме,
    Устргнута на Косову равном!“
    Ал’ ту мајка одољет’ не могла,
    Препуче јој срце од жалости
    За својијех девет Југовића
    И десетим стар-Југом Богданом.




    0



    0