Кристална ноћ „Десног сектора“

Пише Никола Врзић

Шта се заиста догодило у Одеси 2. маја? Анализа грозних призора зверског дивљања украјинских нациста показује да је истина још и много страшнија од првобитног објашњења по којем је у пожару, од ватре и дима, у Дому синдиката у Одеси настрадало 46 противника пучистичког режима у Кијеву

Разишао се дим око зграде Дома синдиката у Одеси у Украјини, упаљене 2. маја приликом „уличних борби проруских и проукрајинских група“ („Њујорк тајмс“) а разилазе се и медијске магле којима су цитирани угледни њујоршки дневник и остали западни мејнстрим медији покушали да прикрију страхотно дивљање непојамне мржње која је у овом црноморском граду, ватром и куршумима, са највећом могућом транспарентношћу показала од чега се уистину састоји завођење западне демократије и њених вредности. Куда нестадоше људска права?

 

ЗАПАДНА ПРОПАГАНДА Најпре о магли. Четрдесет шест особа настрадало је у сукобима 2. маја, а „већина убијених или се угушила димом или је погинула после искакања кроз прозоре“, навели су украјински званичници а пренела агенција „Ројтерс“. „Многи међу мртвима били су проруски милитанти који су се повукли у зграду Дома синдиката која се запалила“, објаснио је два дана касније „Њујорк тајмс“ да су ти људи настрадали такорећи случајно, од зграде која се запалила, а и да иначе за њима не треба баш превише жалити јер су, је л‘, будући да су милитанти, и добили више-мање оно што су и тражили. „Услед хаоса, који је укључио бацање запаљивих бомби, није одмах било јасно ко је проузроковао пожар, иако извештај проукрајинских националних новина, ‚Украјинске правде‘, сугерише да украјински активисти нису учинили ништа да помогну онима унутра. ‚Док је зграда горела‘, украјински активисти наставили су да узвикују слогане о Путину и да певају украјинску химну“, наводи текст. Већина жртава је, изгледа, настрадала од дима или изгорела, али је неколицина, по извештајима, погинула искачући из ватре… Украјинско Министарство спољних послова за насиље је окривило провокаторе које су „великодушно платиле руске специјалне службе“, док је руско Министарство спољних послова окривило украјинску националистичку групу „Десни сектор“. ЕУ је, наводи се даље у тексту „Њујорк тајмса“, затражила независну истрагу, државни секретар САД Џон Кери осудио је насиље милитантних група на свим странама, а „Москва је искористила насиље у Одеси да још једном одбаци идеју одржавања националних избора у Украјини 25. маја“, при чему су САД и Немачка запретиле новим санкцијама Русији ако буде ометала изборе.

И следећег дана, 5. маја, „Њујорк тајмс“ наставља да објашњава да су, од ватре, страдали проруски милитанти, и нашироко цитира пучистичког премијера Украјине Арсенија Јацењука да су за смрт оноликих људи криви „неспособна и нелојална локална полиција и – наравно – Русија“. „Десетине жртава резултат су добро припремљене и организоване акције против народа, против Украјине и против Одесе“, устврдио је Јацењук, одбацујући руске тврдње да Украјина не жели компромис са рускојезичним становништвом: „Процес дијалога је започео, али је заглушен звуком пуцњаве из аутоматских пушака руске производње.“

Нереде у Одеси 2. маја, тврди амерички лист, започели су проруски активисти – „многи од њих били су наоружани ловачким ножевима, показују фотографије“ – који су без повода напали многобројније фудбалске навијаче, активисте „Десног сектора“  и остале поборнике јединствене Украјине док су мирно марширали градом. Ради (привида) објективности, „Тајмс“ даље цитира проруског активисту који описује како су проукрајински демонстранти (они нису означени као милитанти, без обзира на оружје које су нескривено носили и употребљавали) бацали Молотовљеве коктеле на зграду Дома синдиката и каже да су ови демонстранти „јурили и пребијали“ оне који су искакали из запаљене зграде, али одмах затим се наводи да „снимци пакла, међутим, такође показују проукрајинске активисте како покушавају да помере грађевинску скелу како би спасили оне унутра“. У очигледној контрадикцији са овом тврдњом, коју додуше (као да) не примећује, „Њујорк тајмс“ одмах затим наводи да је „конфликт очврснуо срца на обе стране“ па су спасиоци споља скандирали „горите, бубе кромпирњаче, горите“, што је иначе погрдни назив за противнике кијевских пучиста наоружане црно-наранџастим тракама Светог Ђорђа; у тексту се наводи да је реч о „проруском симболу“, при чему наравно изостаје објашњење да је реч о симболу који је постао симбол победа над нацизмом у Другом светском рату. А одмах затим следи врхунски пример објективног западног новинарства, каквом додуше нисмо могли да сведочимо после Маркала, Рачка, после напада хемијским оружјем у Дамаску или снајперских зимус у Кијеву: „Симболи налик свастици били су исцртани на згради (Дома синдиката) заједно са графитима ‚СС Галиција‘, иако је нејасно када су се они појавили, и ко их је исписао.“ Они проруски милитанти, сигурно…

Закључак приче, међутим, не оставља простора дилеми ко су у Одеси добри, а ко лоши момци: „Милитанти у Одеси поставили су на интернет имена и адресе проукрајинских активиста, изгледа, да би изазвали осветничке нападе. Једна од мета, Варвара Черноиваненко, професор психологије и проукрајинска активисткиња, каже да је побегла из града после ослобађања проруских затвореника. „Добила сам поруку која каже ‚Варвара је убица, и треба да умре‘, и схватам је озбиљно.“

У потпуном складу са оваквом линијом извештавања – судећи по сензибилитету, усмереном из Стејт департмента – и „Лос Анђелес тајмс“ следи исту линију приче и наводи само да је „ватра букнула у централној згради синдиката“, не замарајући своје читаоце објашњењем ко ју је запалио, али зато каже да су у тој згради „према извештајима, проруски сепаратисти имали снајперске позиције за пуцање по демонстрантима за јединствену Украјину“.

„Њујорк дејли њуз“ је такође заузео интересантан, додуше не баш неочекиван угао извештавања. Објављује фотографије „проруског активисте који је уперио пиштољ у присталице владе у Кијеву“, „протестанта који баца бензинску бомбу на зграду синдиката“ (без објашњења да је реч о проукрајинском бомбашу) и три фотографије на којима се виде људи на симсу зграде у пламену, за које се тврди да ишчекују да буду спасени…

Лондонски „Гардијан“, да пређемо закратко и на ову страну Атлантика и евроатлантског партнерства у које би да увуку и нашу Србију, наводи да је „преко 30 људи убијено у насилним и хаотичним окршајима у Одеси“, признаје да су „проукрајински активисти напали зграду коју су бранили противници власти у Кијеву“, али зато тврди и да су „проруски борци организовали последњу линију одбране запаљене зграде, бацајући каменице и бензинске бомбе са крова на окупљене испод… Медицински радници на лицу места рекли су да су проруски борци такође пуцали са крова.“ Али су упркос томе, племенито, „проукрајински протестанти очајнички покушавали да канапима и импровизованом скелом помогну људима“ који су стајали на симсу запаљене зграде. Цитира се затим неименовани двадесетогодишњи „проукрајински борац који каже да је члан екстремно националистичке групе ‚Десни сектор‘“, и, недужно: „Најпре смо провалили са стране, а онда смо изашли кроз главни улаз… Имали су оружје и пуцали су… Неки људи су скочили са крова, они су умрли, очигледно.“ „Циљ је да се Одеса у потпуности очисти (од проруса)“, каже Дмитри Роговски, други активиста „Десног сектора“ чија рука је повређена у борби. „Све их плаћају руски сепаратисти.“

И „Гардијан“, као и „Њујорк тајмс“, уосталом, и сви остали цитирани и нецитирани западни мејнстрим медији хорски наводе да су „према извештајима“ – а видесмо да је извор извештаја неименовани активиста пацифистичке организације „Десни сектор“ –  „нереди отпочели пошто су протестанте окупљене на скупу подршке јединственој Украјини напали проруски активисти наоружани палицама и ваздушним пиштољима“. Овакву верзију догађаја, додуше, несвесно је довео у питање „Вашингтон пост“, подсећајући да су „ривалски (про и антимајдански) протестни кампови егзистирали месецима на јавним местима у граду“, што потцртава јасан закључак, који нико и не оспорава, да је окидач за немире био долазак у Одесу велике групе фудбалских хулигана, поборника пучистичких власти у Кијеву. Али, ко је напао кога? Да ли су, како то тврде западни медији аболирајући проукрајинске насилнике одговорности за потоње догађаје, малобројнији проруски милитанти напали мирне хулигане? Иако је такав закључак апсурдан већ сам по себи у мери у којој је контрадикторан елементарној логици, вреди истаћи извештај „Вашингтон поста“ који каже да су сукоби „почели када су они који су марширали за украјинско национално јединство наишли на ривалску проруску групу“…

„Вашингтон пост“, наравно, није се усудио да оде тако далеко па да из овога извуче очигледан закључак да су проруски милитанти тог дана, 2. маја, у Одеси заправо били прогоњени а не прогонитељи; а сви су западни мејнстрим медији, како рекосмо, дошли до мање или више јасног закључка да су жртве биле насилници који су углавном и добили оно што су заслужили, и отприлике је на томе и стало њихово интересовање за масакр у којем је настрадало, макар четрдесет и неколико људи. Свима који желе да виде и размисле, већ и то одсуство жеље за детаљнијим истраживањем онакве несреће говори поприлично. Жртве су криве што су жртве, и тачка.

 

СТРАШНА ИСТИНА О мртвима у Одеси више нико не мисли. Макар не у мејнстрим западним медијима, и међу њиховим конзументима. Одеса више није тема.

Шта је у главама и срцима преживелих, можемо само да претпоставимо.

Ипак, захваљујући познатом америчком публицисти Вилијему Енгдалу и његовом прилогу на интернет сајту veteranstoday.com, истина о масакру 2. маја почиње да се помаља и оном делу света који руски или украјински не говори.

Истина је ужасна, а њена сведочанства још ужаснија.

Енгдал најпре препричава получасовно сведочење, на украјинском језику, девојке која је успела да жива изађе из одеског Дома синдиката. Говорила је у камеру компјутера, снимак њеног сведочења свету налази се на Јутјубу, на адреси https://www.youtube.com/watch?v=ovX9tVTq6KI.

Енгдал препричава по тачкама. Преносимо их у целости:

„проруски активисти“ нису имали оружје, само мотке или палице.

Молотовљеви коктели дошли су споља.

(Прокијевски или антируски) радикали (касније идентификовани углавном као „Десни сектор“ – прим. В. Е.) напали су Дом синдиката, и убрзо успели да продру унутра.

Жена на видео-снимку каже да је она, заједно са три друге жене и око 12 мушкараца, заједно са два мушкарца који су већ били мртви (угушени од ватре од Молотовљевих коктела и дима) била у другој просторији. Мушкарци су двојицу мртвих донели код жена да им пруже прву помоћ, али је већ било прекасно… Они су забарикадирали улаз у њихову просторију орманима и кутијама и успели су да сачувају улаз око 15 минута.

У том тренутку 16 забарикадираних људи већ је чуло пуцње у ходнику.

Онда је неко залупао на врата и молио их да га пусте да побегне из ходника. Рекли су да су и сами проаутономистички активисти (тј. против Кијева).

После кратког размишљања и дискусије, мушкарци унутар просторије одлучили су да помере ормане који су блокирали улаз, одшкринувши врата да осмотре ситуацију. Затим су младе силеџије (лагали су) моментално почеле да пуцају кроз одшкринута врата у просторију где је било њих шеснаесторо.

Жена (на видео-снимку) погледала је једном од силеџија у очи. Имао је црну маску и, смејући се, пуцао је у њу из пиштоља, али Богу хвала, промашио, а онда је викнуо својим другарима: „Убио сам бубу кромпирушу!“, што је сленг за оне који траже федералну аутономију за регионе.

Онда су силеџије бациле у просторију можда четири аеросолна балона са неком врстом гаса, и два-три минута касније, пошто је гас деловао на наше људе, успели су да провале врата и уђу у нашу просторију.

Одмах су пуцали у све мушкарце; а оне који су још били живи, претукли су до смрти тврдим палицама. Ово уз речи: „Сачувајмо метке и убијмо их овако…“ Ове звери ударале су и два мртва човека, иако су жене запомагале да су они већ мртви…

Онда су се силеџије договарале о томе да мртве однесу у подрум зграде.

Четири жене молиле су их за милост… и ова жена (на видео-снимку – прим. В. Е.) рекла им је да има мало дете…

Четири жене су одведене у ходник и тамо је био прави пакао. Много мртвих тела лежало је посвуда, чак и на степеништу. Многи од терористичких силеџија су, уз прљаве шале, довлачили мртве, да буду бачени у подрум.

Онда су силеџије зграбиле једну од четири жене и одгурале је некуда. Сведок (на видео-снимку) чула је само њене крике… и више ништа од те жене.

Онда је жена (на видео-снимку) испитивана око 15 минута. Терористичке силеџије захтевале су од ње да им каже истину, да је Рускиња. Али она је имала украјински пасош, с пребивалиштем у Одеси.

Усред хаоса, она је успела да побегне из зграде крај које су, тада, стајали ватрогасци и полицајци. Ватрогасци су пристигли после једног сата и 20 минута, иако је ватрогасна станица директно преко пута улице од Дома синдиката. Тврдили су да су их терористичке силеџије спречиле да интервенишу.

Сви украјински политичари у Кијеву имали су речи хвале за масакр невиних цивила. А терористичке силеџије добиле су бонус новац.

Касније је, у подруму зграде, пронађено још много тела. Многи други једноставно су нестали.

Они који су одведени у болнице убрзо су побегли са својих кревета зато што је СБУ (Служба безбедности Украјине) узимала све личне податке од њих како би касније могла даље да се свети.

Преживели масакра у Одеси, чији се снимци могу видети по „Јутјубу“ и руским интернет сајтовима, тврде да је убијених у Одеси много више од званичних 46. Преко стотину. Независне потврде таквих тврдњи (још) нема.

Оно што може да се потврди, међутим, јесте добар део тврдњи девојке са видеоснимка на који упућује Вилијам Енгдал. Он, наиме, упућује и на страницу http://ersieesist.livejournal.com/813.html, на којој се налази анализа језивих фотографија које и ми, упркос мучнини, објављујемо. Незнање је још мучније. Фотографије показују да је тог црног петка 2. маја у Дому синдиката у Одеси горела само једна просторија, у приземљу зграде; провером и на бројним другим, и то углавном сајтовима западних мејнстрим медија и на „твитер“ страницама њихових извештача из Одесе, заиста се уверавамо да, уз улазна врата Дома синдиката, у дому није горело више од те једне просторије. Што изазива озбиљну сумњу да су онолики људи у оноликој згради умрли од ватре и дима. Сумња своју потврду добија на осталим фотографијама. На њима се виде угљенисана тела и на горњим спратовима, где ватре није било; да ватре ту није било, сведоче неоштећене дрвене ограде, столице, панели који се такође виде на фотографијама… Горела су само људска тела. Нека од тих тела изгорела су само у горњој половини, док су им ноге, панталоне, обућа…, неопрљени ватром, што јасно сведочи да нису настрадали у пожару – кога око њих уосталом није ни било, а и ваљда би их захватио читаве – него да су, вероватно, спаљени после смрти, а зашто него да би се омела њихова идентификација и спречила идентификација правог узрока њихове смрти. Виде се и тела младића и девојке, једно поред другог, који нису ни опрљени ватром. Од чега су они умрли? Како су они убијени? Види се и тело мушкарца са три ране од метка у глави; и још тела са ранама од метка; и тело жене, голо од струка наниже, и питамо се зашто су јој скинули гаћице и не желимо да замислимо одговор; и тело жене са великим стомаком, полегнуте преко стола на којем је удављена белим гајтаном, и надамо се макар да та жена није била трудница, како многи тврде…

Ове фотографије и видеоснимци, констатује Енгдал, документују „дивљачки и унапред планирани напад чланова украјинског ‚Десног сектора‘, у дослуху са украјинском регионалном полицијом и кијевском владом… Уз потпуну подршку Вашингтона у овом часу, ‚Десни сектор‘ изгледа да осећа да има одрешене руке да спроводи свој терор и криминалну бестијалност.“ Енгдал даље наводи да „упућени извори“ „снажно сумњају“ да трупе ‚Десног сектора‘ и њиховог вође Дмитрија Јароша укључују и Украјинце које је тренирао НАТО, а који су се против руских војника и цивила већ борили у Чеченији и Грузији „и сада су на свом домаћем терену, у Украјини“. „Припрема се позорница за потпуни грађански рат у источној Украјини“, са жаљењем констатује Енгдал, и закључује: „Боже, не дозволи да се ово лудило прошири, јер је вероватно да ће у неком тренутку у себе увући и Путина, и онда ће Викторија Нуланд, Сузан Рајс, Саманта Пауер и шеф ЦИА Џон Бренан добити своју кланицу светског рата, коју усрдно прижељкују.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *