Почетна / Колумне / Косовска поплава

Косовска поплава

Пише Предраг Радоњић

Да ли је неукусно и да ли се уопште може правити поређење између нечега што је погубни резултат рата и политике и нечега што потпада под категорију природних катастрофа

Некако ми у време ових поплава и трагедије десетина, вероватно и стотина хиљада људи дође скоро непристојно писати о било чему другом. Чак и о Косову и Метохији или посебно не о томе.

То што ме слике уплаканих мајки са децом у наручју по фискултурним салама неодољиво подсећају на Крајину, Кумановски споразум и 17. март 2004. , то је већ лична ствар. Да ли је неукусно и да ли се уопште може правити поређење између нечега што је погубни резултат рата и политике и нечега што потпада под категорију природних катастрофа? Недвосмислено може, у оној мери у којој је и у једној и у другој ствари био битан људски фактор, и у којој се трагични исход могао спречити.

 

ИМА ЈОШ ЉУДИ Сада, сви други проблеми делују некако минорно − Црњански би рекао „ситни мрави“ − и сви се некако труде да дају сопствено виђење катастрофе која је задесила Србију. Посебно у томе предњаче они који настоје да извуку некакву позитивну поуку из примера солидарности и хуманости обичног света. Стешњени општим расулом и пропадањем током последњих двадесет и кусур година, као и урушавањем свих друштвених и етичких вредности, заборавили смо да у овој земљи постоје људи којима новац није једина светиња у животу. Да, још има људи.

Постоје и они други, који оштро критикују бројне проблеме и пропусте, који нису везани само за ову власт, већ за вишедеценијско стратешко разарање свих ресурса и потенцијала што смо као народ и држава, сада то јасније видимо, ипак имали. И они су подједнако важни и значајнији према томе колико имају знања и стручности да дају јасну анализу стања, узрока и могућности другачијег делања и изласка из затвореног круга националне самодеструкције. Да све не протекне баш ни у каквој вези са Косовом и Метохијом, побринуо се премијер онога што се по законској обавези, која се, као и штошта друго, баш и не спроводи, назива самопроглашена Република Косово. Преко свог команданта Чекуа је, великодушно и понукан општехуманистичким начелима, са очима изнад сваког етничког разликовања, понудио влади Србије помоћ Косовских безбедносних снага у санирању последица поплава. Управо оних безбедносних снага произашлих из демилитаризоване терористичке удруге познате као Ослободилачка војска Косова. Узимајући у обзир основни мандат ове формације, а то је реаговање у случају елементарних непогода и помоћ становништву, рекло би се и најстручнија могућа помоћ.

[restrictedarea]

МАЛА“ ПОМОЋ  ПРИЈАТЕЉА И не бих да улазим у побуде и могући провокативни цинизам Тачијеве понуде. Оставићемо то писцима саопштења из Канцеларије за Косово и Метохију. Нека Хашим провоцира реторички колико му воља. Проблем је једино што ова формација у међувремену показује амбицију, а на том и увелико ради набављајући модерну технику уз „малу“ помоћ пријатеља, да надрасте своју ватрогасно-поплавну мисију и прерасте у истинску оружану снагу. Без обзира на међународно право, четвороцифрене резолуције и Кумановски и Бриселски споразум.

Како је писано већ на овом месту, КБС би нови парламент Косова требало да произведе у Оружане снаге Косова. Управо је немогућност да претходни то учини, због блокаде косовских Срба и уставне регулативе која за овакве промене захтева двотрећинску подршку посланика мањинских заједница, била један од важнијих разлога ванредног расписивања парламентарних избора. И то све са пропратним укидањем права Србима и осталим миноритетима на резервисана места у скупштини, чиме се може драстично смањити њихов број тамо. Избора на којима се, зачудо, поново откривају на гласачким листићима симболи непризнате државе Косова.

Са друге стране, ако је веровати шокантној, таксативно прецизној и стручно аргументованој анализи Мирослава Лазанског, Србија је током последњих петнаест година учинила све да потпуно обеснажи сопствену војску. По саветима, упутствима, налозима или директивама НАТО-а, ми смо чак раскантали и војну инжењерију и њене некада сасвим солидне техничке и људске капацитете. И сад је све то испливало на видело у запрепашћујућем облику.

Оно што мене после свега запрепашћује јесте вест коју је у (од)јеку Тачијеве (не)часне понуде објавила приштинска „Трибуна“ да Безбедносне снаге Косова и Војска Србије учествују на заједничкој војној вежби горепоменутог НАТО-а у војној зони „Хоенфелс“ у Немачкој, у организацији команде америчких снага у Европи. Ако је веровати овом косовском дневном листу,  „ово је први пут да 28 чланица и цео тај војни савез признају Косово као партнера“. Ми се у контексту ове вести, додуше, не наводимо још као чланица него посредно, тек као „будући члан“. Било како било, поплава је, као и рат и болест, избацила на видело и оно лоше и оно добро у човеку, људима, народу и држави. На нама је да то трезвено и критички сагледамо и из свега извучемо некакве поуке. И што се више ради на превенцији, мање ће бити и могућности да до негативних исхода уопште и дође.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *