Константин Јосифович Косачов – Без Русије као велесиле, свет неће бити праведан

Разговарао Сергеј Белоус  

Један од руководилаца странке Владимира Путина, Константин Косачов, боравио је недавно у Београду и у интервјуу за „Печат“ говорио о променама у руској спољној политици, од којих би Србија могла да има велике користи

Са руским народним послаником Константином Косачовим, високим функционером владајуће странке Руске Федерације „Јединствена Русија“, разговор приликом његовог недавног боравка у Београду започет је освртом на утисак да је Русија све присутнија овде на Балкану, да излази из својеврсног изолационизма 90-их година и да почиње да одговара на изазове које јој Запад упућује.

 

Шта мислите – хоће ли се наставити то јачање Русије у овом региону, без обзира на сучељавање од стране Европске уније и хоће ли Москва моћи да „надигра“ Брисел који стално појачава свој притисак на Београд?

Заиста имамо посла са новом етапом у руској спољној политици. Не говорим о ономе што се дешава последњих недеља или месеци – говорим о ономе што се дешава последњих година, и вероватно је у том смислу прекретницу представљао познати говор нашег председника Владимира Владимировича Путина у Минхену 10. фебруара 2007. године, и заиста су ту прекретницу условиле две околности. Наравно, чисто такве, објективне околности везане за могућности које држава Русија има. Прелазно раздобље, деведесете, умногоме „нулте“ године – то су биле године када смо били усредсређени на превазилажење унутрашњих проблема развоја, када нам, искрено речено, није било до околног света, и то се, нажалост, и овде на Балкану осећало. То раздобље је остало у прошлости: дигли смо се на своје ноге, поседујемо потребне ресурсе за спровођење независне, суверене спољне политике. А друга околност – ништа мање важна, састоји се у томе што је дошло до извесног „отрежњења“, ако хоћете, и одступања од претераног романтизма првог раздобља државности Русије, када нам се чинило да ће завршетак Хладног рата значити принципијелно нова начела устројства света. Једнакост учесника, поштовање међународног права, узимање у обзир међусобних интереса – ето, све то су нам, на речима, не једном говорили. „Молимо вас, немојте приговарати против распада Совјетског Савеза“; „Молимо вас, распустите организацију Варшавског уговора“; „Молимо вас, повуците своју војску испрва из источне Европе, потом из држава бившег Совјетског Савеза“. И тако даље, и тако даље, и тако даље. И у извесној етапи, опет понављам, сматрали смо, прилично наивно, да таквим деловањем доприносимо некаквој новој конструкцији савременог уређења света. Међутим, време је показало да је то била наивна представа. И да до истоветног доприноса од стране наших геополитичких супарника, које смо већ почели да сматрамо својим партнерима, све у свему није дошло. Блок НАТО-а је наставио да се шири, њихове војне снаге су се појављивале све ближе и ближе руским границама, врло грубо су, чак и силом, спровођени сценарији уређења Европе путем силе, а ту је и Косово – најупадљивији сигнал за то да се свет заиста од времена Хладног рата променио, не онолико много као што смо желели, и не по нашем укусу. И управо је свест о тим жалосним али прилично отрежњујућим околностима и довела до тога да се Русија поново враћа вођењу независне, суверене политике, како то и приличи светској велесили. Али, не зато да прикаже заставу, да некако потврди своју величину или претензију на место светског лидера – него зато што смо уверени да без тога свет неће постати праведан, свет неће постати стабилан. Да је вишеполарност у ствари знатно поузданија конструкција од једнополарног света на челу са САД-oм. И то се одражава на велики број праваца спољне политике Русије, између осталог и овде, на Балкану. Да, заиста се враћамо на Балкан, опет понављам – и економски, ресурсно, преко наших улагања, преко наших опсежних пројеката (колико вреди само „Јужни ток“!) али, ако хоћете – и политички, као самосталан играч, а не учесник тих конструкција које уместо нас смишљају и спроводе други, али не у нашем интересу. Ова тенденција је дугорочна, нема конфронтационо обележје, она не представља претњу било коме, али она, по мом мишљењу, треба да се састоји у томе да исто раздобље отрежњења и ослобађања од романтизма које смо ми прошли – исто такво раздобље отрежњења предстоји и нашим партнерима, или геополитичким супарницима, који су пожурили да отпишу Русију са светске позорнице. Овако како је сада – никоме неће успети. Русија има сопствене интересе, Русија има сопствено схватање праведности светског устројства, и то схватање никоме нећемо дати. Између осталог – и овде, на Балкану.

[restrictedarea]

„Руски дом“ (који улази у структуре „Россотрудничества“ – прим. аутора) у Србији ужива популарност и посећен је, али, и поред прилично активног рада, његови програми често постају предмет критике – на пример, тврде како га треба модернизовати. Да ли се слажете с тиме да Русија треба да прошири своје присуство у Србији и мимо традиционалних инструмената утицаја попут „Руског дома“ и „Газпрома“ – да крене даље и почне да делује у савременијем стилу?

Тако захтева време. Оно што се уобичајено означава термином „мека“ моћ представља апсолутно реалан чинилац савремене међународне политике. Можемо се спорити око термина, али се тиме појава неће променити. Раније је у историји човечанства преовлађујући био чинилац војне силе, потом се укључила економија – али све су то били елементи чврсте моћи када, све у свему, долази до успостављања извесне контроле над територијом на којој живе људи, и тек потом те људе, да тако кажем, суочавају са чињеницом да се територија налази у неком статусу или режиму. Феномен савременог развоја човечанства састоји се у томе да свеобухватно нараста окршај не за територије већ за људе. Преокрет: сада већ свест људи, њихово поимање, њихови ставови постају главни или кључни чинилац овог или оног исхода спољнополитичког сижеа. И у том смислу Русија је тек на почетку пута. Наши геополитички супарници доследно су то радили током двадесет година после завршетка Хладног рата, а Русија је погрешно ликвидирала совјетски систем, који је, узгред, био прилично делотворан, сматрајући да тај систем представља реликт прошлости, такорећи „стару схему агитације“, „пропаганде“. И сада тек почињемо да враћамо и пажњу, и да у себи негујемо схватање и важност тог рада, и тога колико он мора да одговара највишим, ако хоћете, очекивањима људи – зато што је то срачунато на људе. И ту више није довољно ићи неким традиционалним путевима – рецимо, приказивање филмова и одржавање свечаних скупова поводом неких годишњица. Све то, такође, треба да буде – али није то главно. И Русија поседује ресурс своје привлачности – он свакако још није до краја искоришћен. Русија је заиста јединствена држава која је сачувала могућност комбинације многих вероисповести, многих традиција, многих култура. Подвлачим: не просто у режиму мирољубиве коегзистенције, него у режиму узајамног обогаћивања. Док Европа сада лупа главу око проблема мултикултурализма: колико је умесан, неумесан, колико је остварив – Русија је тај пут већ прошла пре више десетина и стотина година. И то искуство Русије заиста је апсолутно јединствено. И ми можемо да га износимо другима, и опет понављам – не само у традиционалном режиму приказивања филмова и организовања изложби већ позивајући у Русију што је могуће више људи, подстичући омладинске размене (а „Россотрудничество“ сада има врло занимљив програм: организовање студијских путовања у Русију за младе перспективне лидере из иностранства). Ми желимо да исти такав програм, други, организујемо и за људе старијег поколења – за активисте друштава пријатељства, удружења свршених студената универзитета, активисте штампе на руском језику. За све оне које Русија занима, који су спремни да у Русију завире дубље од онога што је на површини новинских написа. Мислим да су такви програми размене јако важни. Наравно, треба повећати број студената. Између осталог, из Србије, које позивамо на школовање у Русију. И треба подстицати долазак овамо, у Србију, студената из Русије, стварајући за то повољне конкурентне услове. Наравно, треба да помажемо научну размену, образовну размену. Постоји толики огроман број ствари које Русија, све у свему, не треба да измишља! Потребно је да, наравно, реално подржавамо у оквирима закона, цивилизованим оквирима, не допуштајући мешање у унутрашње ствари, да подржавамо рад невладиних, друштвених организација које су настројене ка развоју обостраних односа. Подвлачим: не као „агенте утицаја“, не као „пету колону“, већ као друштвене снаге које изванредно схватају Србију, и да односи са Русијом представљају чинилац њиховог сопственог бољитка, чинилац њихове сопствене судбине. Исто као што би и људи из Русије који су заинтересовани за Србију то могли да активно чине. Зато ми буквално ових месеци обављамо врло озбиљан истраживачки рад на модернизацији руских центара науке и културе у иностранству. Зашто кажем истраживачки – зато што ми сада помно проучавамо искуство наших конкурената, најбољу светску праксу, и ствараћемо, ако хоћете, идеалан модел руског центра науке и културе. Тачно је да засад такав модел нисмо постигли ни овде у Београду, ни у многим другим местима, и критика коју, наравно, чујемо, умногоме се с правом износи. Тај модел ћемо обавезно створити. А колику подршку од државе можемо да добијемо, пошто такве ствари прилично коштају – за сада нисам спреман да кажем, зато што се, нажалост, наше амбиције, наше замисли, сада упиру у прилично тешку економску ситуацију у свету у целини, па и у Русији – а ни санкције ту, да тако кажем, не додају оптимизам. Зато нам темпо тог рада за сада није сасвим јасан. Али је правац кретања сасвим очигледан, и ми ћемо се обавезно мењати.

Питер Бејкер је 19. априла у „Њујорк тајмсу“ поуздано и не без основа окарактерисао политику америчког председника Обаме као тежњу да се Русија изолује, претворивши је у „државу парију“. То већ заиста пружа све више основа за то да се говори о новом Хладном рату – али, какав ће бити одговор Русије, хоће ли она поступити у истом духу или унеколико другачије?

Као прво, Русија такав рат није започињала. Русија такав рат не жели. Русија је спремна за то да он ни не почиње. Зато ће, у ствар, избор начинити наши западни партнери. Ако они наставе да у описивању ситуације у Украјини говоре искључиво о руском чиниоцу – то ће неминовно изазвати заоштравање односа између Русије и такозваног Запада. Зато што је то неправично у односу на Русију и то је неправично у односу на народ Украјине. Сматрам да постоји шанса за регулисање ситуације. Штавише, сматрам да Украјина има све шансе за то да опстане као јединствена целовита држава. И Русија је спремна да у томе помаже и томе доприноси, али само под условом да Кијев преиспита свој однос према догађајима на територији земље. Као прво, та власт или било која друга власт мора стећи легитимитет – од којега сада нема ни трага. И нисам сигуран да ће избори 25. маја, ако се одрже, тај легитимитет успоставити. Нажалост. У условима када на десетине људи спаљују у кућама – напросто је немогуће одржавати изборе и надати се да ће бити демократски. Ти избори морају се одржати у друго време и у другим условима, по мом дубоком уверењу. И као друго, у време пред изборе треба се сместа одрећи било каквих сценарија примене силе, и треба иницирати најшири друштвени дијалог. Русија је имала довољно мудрости за то да исту ону чеченску кризу регулише мирним путем. То, можда, звучи парадоксално, али је, на крају крајева, та криза била регулисана мирним путем. Испричаћу вам једну занимљиву причу, на крају. Када сам био посланик Државне думе, био је то четврти сазив, код нас у Одбору за међународне односе, а ја сам тада био на челу Одбора, био је представник – посланик Државне думе из Чеченске Републике. Био је млад, имао је тада нешто више од тридесет година и два највиша војна одликовања. Једно од њих добио је из руку председника Масхадова за то што је ратовао на страни такозваног отпора против федералних трупа, орден за храброст, а други је – буквално две или три године касније – добио из руку Путина, и то је већ био Орден Руске Федерације за храброст, за то што је стао на федералну страну у том сукобу. Он је Чечен. Етнички. Питао сам га: „Како се то десило, зашто си променио страну, откуд то?“ И дао ми је врло занимљив одговор: „Ако ви, Руси, мислите да сте нас, Чечене, победили или могли да победите и на нешто приморате – јако грешите! То што је Чеченија остала у саставу Руске Федерације – то је био наш избор. Избор чеченског народа. У извесном тренутку смо схватили да идеје сепаратизма, које су нам биле наметнуте, не одговарају нашим сопственим националним интересима. И ја сам почињао од погрешних радњи, али сам потом сам схватио да је избор Чеченије у томе да остане у саставу РФ и гради нормалне односе као федерална јединица.“ То је био врло правилан, ако хоћете, кључ за разумевање онога што се тада десило у Чеченској Републици. То је био избор оних људи који су тамо живели и које нико ни на шта није приморавао. То је био њихов сопствени, свесни избор. И теоретска шанса за то да југ и исток Украјине (наравно, овде не може бити директних паралела и поређења, али неке посредне су умесне) са задовољством за себе одаберу пут останка у саставу Украјине – то је апсолутно реално! Али то мора бити избор тих људи! Добровољни избор људи који тамо живе. А не приморавање тих људи силом на такав избор. Не проглашавајући их за терористе и сепаратисте. Већ – дијалог, друштвени дијалог. А сада се могућност за тај дијалог, нажалост, убрзано смањује услед, ево, ових сасвим неразумних, а често и недопустивих радњи власти у Кијеву.

Ових дана је ММФ одобрио давање кредита Украјини од 17 милијарди током две године. Али у потписаном споразуму ипак има читаво мноштво опасних предуслова за његово добијање. Као стручњак и шеф „Россотрудничества“, како бисте могли да окарактеришете његову суштину – шта тај кредит реално представља? И у шта ће се он за Украјину на крају претворити?

Кредит предвиђа најстроже услове, чије испуњавање ће економску и социјалну ситуацију у Украјини (макар у прелазној етапи) довести у најтеже стање! Хајде да се сетимо како је из кризе извођен Кипар, а потом Грчка. Како су, сазнавши шта их чека, хиљаде и десетине хиљада људи излазили на улице и уништавали све што им падне шака – зато што је издржати те услове било сасвим нереално, и потом је започињао наредни преговарачки процес како би се ти услови некако прилагодили реалним могућностима ове или оне земље. А у случају Украјине то се засад није десило. Власти садашње Украјине су, практично не гледајући, ставиле потписе под услове које је понудио ММФ, а ти услови су, по мом мишљењу, за Украјину просто-напросто неиспуњиви. У сваком случају, постоје одређени предуслови за то. И у том смислу они који сада вичу „Ура!“ – просто не схватају шта се дешава. Да, сада ће се појавити новац, који ће донекле смањити напетост текућег тренутка: људима ће елементарно моћи да исплате зараде и пензије, али оне реформе које треба да се спроведу и које ће значити смањивање зарада и пензија, смањивање броја радних места, повећање пензијског стажа и многе друге ствари Украјинци свакако засад још нису разматрали али су уместо њих прихваћене! То су политичке одлуке, врло озбиљне политичке одлуке – на нивоу општенационалног референдума, али су те одлуке већ уместо њих донете. Донели су их, с једне стране, у седишту ММФ-а, а са друге стране – нелегитимне власти у Кијеву. И зато та прича нипошто није завршена и она свакако неће имати срећан крај. Нажалост. У оном формату у којем се сада одвија. Премда бих искрено хтео да пожелим народу Украјине, на крају крајева, срећан свршетак, срећан излазак из садашње изузетно тешке кризе, зато што је то дубоко пријатељски, нама тако близак, рођени народ, чије несреће примамо као сопствене несреће. Отуд и активан став Русије.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Rusija je otišla u p…. m…….
    Njom upravlja stotinjak bogatih (neopravdano) porodica.

    Sve je jasno. Ali SVIJET ne može opstati bez “pravedne” Rusije, a ona to sada nije.
    Koprcamo se u neimaštini i neznanju i zapadnjačkom hvalisanju.
    A mi smo i znani i preduzetni.
    Zapad je ovo upravo priželjkivao, da se otarasi poštenja, pravde i solidarnosti. Rusi su im to omogučili.
    Bez “pada” SSSR-a oni ništa ne bi mogli.
    A pad SSSR-a je bio prije raspada naše JUGOSLAVIJE.
    To je znakovito i veoma značajno za buduće istoriografe.
    Zapad se sada smije našim “glupostima” u postupku rastakanja naše bivše zajedničke države. Oni likuju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *