Почетна / Друштво / Иван Негришорац – Печат времена и сунђер који упија

Иван Негришорац – Печат времена и сунђер који упија

Велика ми је част што сам се, о Дану Светог Василија Острошког, слава му и милост, нашао у најпробранијем друштву досадашњих добитника Награде „Печат времена“. Посебно ме радује што се у овом свечаном тренутку налазим у друштву академика Василија Ђ. Крестића, предрагоценог, сјајног историчара од којег непрестано ваља учити. За кратко време Награда „Печат времена“ постала је веома препознатљива и упечатљива: она од награђених писаца тражи нешто много више од књижевне вредности схваћене као израз строге естетичке аутономије одвојене од етичке и социјалне сфере. Ова награда од писаца тражи да, како то традиционално јесте било, буду пре свега духовно и друштвено одговорни ствараоци, да не буду брбљиви и лакомислени, него да им је, што би Андрић рекао, мислима пространо, а речима тесно. Нека ми Вишњи опрости, али лако ћу се погордити да је и у мојим књигама понешто од овога препознато.

Кад сам после дугог стваралачког процеса, који је потрајао петнаестак година, најзад заокружио књигу Камена чтенија, осетио сам огромно олакшање. Као да су ме моји преци, однекуд, из дубине векова благосиљали јер, ето, нисам заборавио везу са празавичајем, са Старом Херцеговином која је данас у саставу Црне Горе. Будући да се та сеоба десила пре готово три века, та је прича доста мутна и без конкретних појединости, али са посебним сентиментом према старом крају. Тај сентимент сам и ја осећао кад год бих одлазио у Црну Гору или Херцеговину. Ти кршеви, стење, вртаче и јаме, те реке, језера и море обележени су историјом и легендама, кажама и митовима због којих, кад год стигнем на тај простор, у мени почне да врви од гласова који ми, непрестано, нешто важно зборе и роморе.

Камена чтенија су, како би то Исидора Секулић рекла, моја „књига дубоке оданости“, књига љубави за лепоту и узвишеност традиционалне, „класичне Црне Горе“ (опет проговара Исидора) али и књига комике и гротеске кад почне да ромори ова нова, ходоловачка и маркетиншка Црна Гора. Она прва Црна Гора настајала је и трајала вековима, бивајући вазда усправна, своја и српска; ова друга траје краће од људског пунолетства, а хтела би да постане и да чини оно што Црна Гора никада била и чинила није. Има се утисак да неко споља од ње хоће да направи нешто сасвим друго, као што су одувек и хтели да је споља сломе и преобликују, али је стара Црна Гора знала да неће на то да пристане, а ова нова, очекујући да ће јој се то добро исплатити, сама хрли у оно што се од ње тражи. Притом ни не мисли на то каква ће бити она коначна цена која ће јој доћи на наплату. Ове две Црне Горе једна о другој могу да мисле само све најгоре, то се измирити не може, а таква колективна шизофренија представља болест коју здрава памет никоме, па ни најцрњем непријатељу, а некмоли брату своме, пожелела не би.

Та се болест дуго спремала, много је ту вакцина употребљено, много капитала уложено, много идеолошких пројеката осмишљавано, е да би се остварио само један једини циљ: да Црногорци, од којих бољих и огорченијих Срба није било, поверују и почну да проповедају како они нијесу оно што јесу, но су оно што нијесу. Но су оно против чега су се, вијековима, на живот и смрт борили. Но су баш оно што су сви хтјели да им одузму, а они на то пристајали нијесу, чак и по цијену несагледивих жртава и јединственог подвига у историји човјечанства. Уморише се Црногорци од сопствене историје, па би сад да то некако капитализују.

[restrictedarea]

Откад знам за ту причу, а знам је од малог малена, јер се у мојој породици чува тихо поштовање за стари завичај, и за све оно што је она величанствена, традиционална Црна Гора била, мени се, као и свим Србима нормалне памети, непрестано плакало. А да се та „туга велика“, што би рекао један од добитника ова награде, Рајко Петров Ного, може претворити у смех кроз сузе, томе нас је учио онај који је сео Његошу уз десно кољено − Матија Бећковић. И кроз његову поезију видело се колико је српска култура моћна јер успева да се смеје сопственој трагедији и да смехом изазива сопствену пропаст. Само најмоћније културе то могу, слаботињa и јад се под тим притисцима слама и нестаје. А српска поезија, вековима тако, из својих пораза излази са лепотом Косовске вертикале и са узнесeњем Богочовечанске жртве. Овоземаљски смо пострадали, али духовно се уздижемо ка небу које смо, у себи, успели да препознамо баш због тог пострадања.

Сећам се како сам, у времену мојих покушаја да се приберем и потражим своје животне путеве, негде крајем 80-их година, случајно, у возу, набасао на неког огорченог и острашћеног заступника друге Црне Горе. Непријатно ме коснула и заболела његова одлучност да објави, urbi et orbi, како ми, Црногорци, никакве везе са Србима немамо. Наравно, велим му, немате никакве везе сем што вас баш све са Србима повезује. „Што причаш ти“, узвраћа ми он и одмах оптужује за великосрпски национализам. „Слушај, пријатељу“, покушавам да га уразумим, „ја ћу можда и прихватити твоју потребу да направиш нову, црногорску нацију, али не можеш порицати чињеницу, коју и ти и ја знамо, и знају је сви Црногорци, да се та нација прави од једног дела Срба.“ „Не знаш ти ништа“, вели он. „Ти још мање!“ „Пази ти што збориш!“ „Пазим ја, али пази и ти“, не дам се. И додајем: „Лако ћеш ти са мном. Ако ми кажеш да је твоје право и самог себе да прогласиш посебном нацијом, ја ти то право никад нећу оспорити! Али ће ти то оспорити Његош, и сви Петровићи, и Црнојевићи, и све што Црна Гора памти! Питај ти Његоша шта он мисли о твојим идејама!“ „А што ћу га питати“, вели огорчени Црногорац, „Његош није био довољно информисан!“

Ја не могу да поверујем својим ушима! Његош није био довољно информисан!!! „А куд је“, питам га, „Његош требало да оде да се информише: у комитет? У Титоград, или Загреб, или Београд, ђе би га ти посла?“ Он одговара: „Немој ти да се спрдаш са мном!“ „Ама не спрдам се, него те питам братски, пријатељски: ко је тај који би требало Његошу ишта да објашњава и да га информише? И ти, и ја, и свако ко о овоме мисли, морао би прво да оде до Његоша да се код њега информише, па тек онда да развија приче које му, тек онако, падају на памет!“ „Е, богоми није тако: некад се, можда, друкче мислило, а сад се мисли вако!“ Видим ја да нема спаса, ускоро дође и моја станица, па се спремих да сиђем. На растанку, велим му: „Пријатељу, видиш ли да је са мном заиста лако накрај да изађеш, али теби су главни противници сами Црногорци! Види шта ћеш с њима да учиниш!“ Вели он: „Не брини ништа, гледај ти своја посла!“

И ја сам га послушао: бринуо сам своју бригу и гледао своја посла, па сам, посматрајући шта се то све дешава, а посебно кад је кренуо нови талас црногорчења, још огорченији од оног претходног, схватио да проговорити морамо. Лудило је, заиста, узело маха, па ћете му се или придружити или се против њега побунити. Намећу нам групу атеиста као некакву верску заједницу и као измишљену цркву; намећу нам некакав језички стандард проглашавајући црногорским нешто чега има на целом српском језичком простору; намећу нам латиницу и прогањају ћирилицу као што су радили сви окупатори који су у Црну Гору, или Србију, или Босну, или Херцеговину долазили; намећу нам одлучан обрачун са целом црногорском прошлошћу и понашају се као да се људска памет може ресетовати и кренути од нултог, чистог стања. Но, прво су морали да се обрачунају са сопственим заслужницима, са главарима због којих је Црна Гора и постала оно што јесте! Тако су нови Црногорци кренули да обаве одлучну истрагу сопствених предака! Јер једино тако, са главама свих црногорских великана на кољу, они могу да обаве свој јањичарски посао!

Бринуо сам своју бригу и гледао своја посла, па је тако настала књига Камена чтенија! Ту сам књигу завршавао са осећањем да се бавим не само Црногорцима, не само српским страдањем, него да обрађујем једну светски релевантну тему! То је тема слабљења идентитета и нестанка бића које се, до пре неколико десетлећа, чинило да је толико чврсто, камено, да се померити не може. Али кад се, уз одавно познато и делатно католичко мисионарство и прозелитизам, томе придодају још аустроугарска, калајевска политика раздробљавања Срба, комунистичка револуционарна страст и жеља да свет изнова створе по својим творачким схемама, постмодернистичка лакомисленост и глупост, па још и трговачко-маркетиншка осионост међународног капитала који не познаје границе, онда се од било кога, па и најтврђег камена може направити мека, сунђераста маса која савршено лако упија течност у коју је уроне!

Ова наша драма је велика, као и туга која нас обузима кад о свему томе мислимо! С обзиром на то шта су даљи исходи те драме, можемо се само Богу молити да буде милостив према нама, нама који немамо памети да лудости зауставимо пре него што велико зло дође! Јер, како се то у антици говорило: Кад богови хоће некога да униште, прво му одузму памет!

То што се чини да смо, данас и овде, прилично погубили памет, то не обећава много кад је о нашој будућности реч! Али то што знамо да тамо негде, на ономе свету, о нама и даље брину и Свети Сава, и Свети Василије Острошки, слава му и милост, и Свети Петар Цетињски, и Његош, и многи други који су, и данас, живљи од нас мртваца који по земљи још ходамо, то нам даје не само наду него и пуну извесност да будућности за нас, ипак, има. Пострадати морамо, али они бољи од нас, преци наши славни, гарантују нам опстанак! Зато, не оклевајмо, придружимо се, што пре, тим бољијем и вишијем који одоше бољијема и вишијема!

Реч на додели Награде „Печат времена“,

у Звездара театру,

у Београду, о Светом Василију Острошком,

12. маја 2014. године

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *