ИМА ШКОЛА НЕМА ЂАКА

Пише Драгомир Антонић

Данас српске школе нема у Пећи, на Косову и Метохији, а путујући по Србији, видео сам да се основне школе затварају, јер нема више ниједног ђака… а зашто Срби више не желе да се умножавају, не умем вам рећи

Богу хвала, небо се разведри. Како рече песник: „Беше ведро без облачка, ишетала пољем мачка!“ Има шта и да се види. Нажалост, више ружног него лепог, али нико од нас није са Сведржитељем склопио уговор у којем пише да ће му живот бити лаган и безобавезан. Као винска карта. Пажљиво је проучиш и одабереш шта ти души одговара. Ако си погрешио, вратиш одабрано и узмеш нешто друго. Без невоље живот тече док се не заврши. Не допада вам се? Тешко је човеку угодити. Не ваља кад нема невоља, а тешко је кад вас невоља нападне. Кад беда дође пред врата.

 

СИЛА ЗА ВРЕМЕ, НЕВОЉА РЕДОМ У српској народној традицији беда је приказана као натприродно биће које путује по свету, посећује људе, напада их и мучи. Претеча ХААРП система. Иначе, беда је описана у многим изрекама, народним песмама, причама, предањима. Колико пута смо сви чули или рекли: „Нашла га беда!“ или „Беда прати човека од рођења све до смрти!“ Слично је и са невољама. Народна пословица казује: „Сила за време, а невоља редом иде!“ Зато човек не мора очајавати кад невоља наиђе, већ је мора прихватити као саставни део живота и ухватити се укоштац са њом. Што се пре почнете са невољом борити, пре ћете је се и решити. Томе нас уче историја и традиција. Важно је да своја знања чувамо и обнављамо. Трудите се да свакодневно нађете време да нешто из прошлости прочитате. Изненадићете се колико знање и разумевање дешавања из прошлости може да вам буде од користи кад и обичну одлуку ваља донети. Не каже се узалуд да је историја учитељица живота. Ја бих додао − и традиција.

[restrictedarea]

Из писма које је Доситеј Обрадовић 1802. године из Трста упутио Атанасију Стојковићу (1773–1832) редовном професору физике на Харковском универзитету у Русији, види се, поред многих других ствари, како су имућни српски трговци из Трста нештедимице помагали књижевнике, песнике и научнике. Прва реченица Доситејевог писма гласи: „Јуче ми је дао драги наш Драго твоју другу част ¸Фисике‘“.  Писмо је веома занимљиво, објавила га је у Осмом колу Српска књижевна задруга 1899. Књига се иначе зове „Домаћа писма Доситија Обрадовића“. Стојковић је писмо посветио Јовану Паликући и Драгутину Драгу Теодоровићу, угледним и богатим Србима у Трсту, а у посвети је навео: „Што сте ви мени учинили добра, два српска сина нису до данас учинила ником.“ У наставку посвете моли Бога да их награди за врлину њихову, да им сваком радошћу испуни срце, а дом слогом и дичним потомцима. Тако су се некад Срби међусобно помагали. Они који су имали материјалних средстава без икаквих услова су „печатали“ књиге даровитих и учених, али, по правилу, и сиромашних Срба. Захваљујући томе ми данас имамо записану прошлост на коју можемо бити поносни, а поменути образац солидарности ваљало би применити и данас. Иначе, Атанасије је рођен у Руми у православној породици од оца Јована, чизмара, и мајке Ане. Докторирао је у Гетингену, а годинама је био професор на Универзитету у Харкову. Два пута је биран за ректора, а цар Александар I га је одликовао Орденом Светог Владимира. Занимљиво је и да је брдо у Сибиру где је пао чувени метеорит названо по његовом презимену.

 

СВЕСТ О ВАЖНОСТИ ШКОЛА Прошле, 2013. године, Радио-телевизија Србије издала је веома ретку књигу, „Српске школе од 1718. до 1739. године“, Радослава М. Грујића и тиме је спасила од заборава. У књизи је записано да су „потребу добро уређених школа, давно пре овога периода, осећали наши преци и према приликама времена трудили се да до такових дођу“. Ово је доба кад држава Србија не постоји, али свест о важности школовања и васпитања омладине је примарна код ондашњег свештенства, трговаца и имућнијих сељака. Из тог доба спомињу се српске основне школе у Београду, Пожаревцу, Гроцкој, Градишту, Мајданпеку, Крагујевцу, Ваљеву, Шапцу, Бродцу, Бијељини, Пећи, Новом Пазару и другим местима, као и по манастирима: Винчи, Рајиновцу, Раковици, Манасији, Раваници, Љубостињи, Боговађи, Јовању, Каони, Петковици, Чокешини. Школа је било и по многим селима у кућама угледнијих свештеника, који „узимаху на науку по неколико деце из својих али и околних села“.

Радослав Грујић наводи да су још бројније школе биле по Срему и Угарској. Данас српске школе нема у Пећи, на Косову и Метохији, а путујући пре неки дан у Мајиновић, видео сам да се основна школа затвара, јер нема више ниједног ђака. Ове школске године отворити се неће. Ништа није боља ситуација ни по осталим селима и варошицама у Србији. Основни разлог је што нема деце, а зашто Срби више не желе да се умножавају, не умем вам рећи. Давно је било време кад је чика Јова певао: „Градите школе, деца вас моле!“ Школских зграда има, али нема ђака.

Дани, месеци и године пролазе а наши часни и херојски Срби – Војислав Шешељ, Радован Караџић, Ратко Младић – труну у хашком казамату у евроунијатској „демократској“ заједници, која се представља као заштитница људских и грађанских права. Пре недељу дана полиција у Чикагу је воденим топовима растеривала незадовољне раднике „ Мекдоналдса“. Стотине њих је ухапшено. Сви ћуте. Кад Руси у Украјини траже своја права, на њих је дозвољено слати авионе, тенкове и све могуће оружје. Евроунијатски интелектуалци такав злочин сматрају оправданим, а изборе на којима се не зна број изашлих бирача сматрају регуларним и „демократским“. Мука ми је од њиховог лицемерја. Молимо се за здравље архиепископа охридског Јована.

[/restrictedarea]