Харповање

Милорад Вучелић, главни уредник

Религија је опијум за народ! Бога нема! Од давних кампања изазваних оваквим паролама није дуго било жешће кампање од ове која ових дана тресе српске медије главног тока. Ови медији сада хистерично поричу да ХААРП  постоји. Да нема толико успаљених негирања и заклетви у његову недужност, можда ништа и не би било сумњиво нити би ту нешто посебно привлачило пажњу. Све расправе и сумњичења вероватно би остали на маргини да се и дневни лист „Политика“ није вишекратно упрегао у доказивање да ХААРП више не постоји, помињући притом и „Печат“ а са омаловажавањем неке ауторе који у њему пишу. Колико је ова врста посла подложна оправданом подозрењу, види се и по томе што се у носећем тексту (повеликог „Политикиног“ темата) новинара Душана Телесковића узима као потпуно неупитна „чињеница да је сам систем ХААРП угашен још прошле године, а последње антене са система на Аљасци скинуте овог месеца“. А онда се након овако непобитне „чињенице“, из које се извлаче бројни закључци, у другим текстовима у оквиру исте теме саопштава да ће поменуте антене бити скинуте тек током лета или половином јула. Толико о поузданости закључивања чији је основни постулат да америчка администрација никада не лаже и да сама апсолутна истина и чисто човекољубље исијавају из сваког њеног потеза.

Одакле толика прегрејана брига за невиност Америке када је у питању катастрофална поплава у Србији? Па можда ту не мора бити реч о свесној намери да се ХААРП системом изазове потопска киша, можда им се то само нехотично омакло или отело из руку?  Непотребно је да наше новинарске екипе обилазе села по Шумадији неуспешно тражећи антене када већ не могу да провере да ли се сви ти уређаји налазе у „Бондстилу“. Како то да Американци не крију да је у програм „Попај“, којим су успешно изазване вишемесечне поплаве ради уништавања путева и ометања кретања вијетнамске ослободилачке армије, уложено оновремених 12 милиона долара!? О томе је, иначе, у прошлом броју писала Мара Кнежевић Керн, а у овом Никола Врзић.

Како то да се до сада није посебно организовано реаговало када се о ХААРП-у и другој врсти вештачки изазваних климатских промена годинама писало, него су се на то многи устремили тек сада после катастрофе која је задесила Србију?  Да ли се заиста све може свалити на српску општу небригу и плећа оних који на нашу срамоту немилице бацају ђубре у реке и потоке а порећи друге могуће одговорности и кривице? Изгледа као да је свим нашим познатим и мање познатим „спавачима“ од шефова дат знак за узбуну и налог да треба заглушујуће агресивном пропагандом отклонити пажњу са кривца који је непосредно пред откривањем. Откуд то да толико наших људи „жуља исто што и некадашњу државну секретарку Хилари Клинтон“? Да ли је то неки повлашћени свраб?

[restrictedarea]

Основна  мета ових антихаарп активиста су такозвани теоретичари завере. Није важно да ли се нешто обистинило и потврдило или није, нису важни докази, већ је важно да се и даље свака основана сумња у званичне глобалне манипулације или лажи проказује као теорија завере. Колико до прошле године у теорије завере је спадала тврдња да Америка прислушкује све телефонске разговоре, па и оне највиших политичара њених савезника у Европи. Онда се после Сноудена показало и доказало да је то више него тачно. Колико су доказа неправедно набеђеним теоретичарима завере пружиле депеше Викиликса и шта смо све сазнали о начину на који Америка води спољну политику. Небројено пута се потврдило кроз депеше Викиликса коме је све од политичара милија туђа од сопствене државе и колико су у служби страног фактора. И колико су биле оправдане, додуше грубо изречене, слутње да је реч о „страним плаћеницима“. Са колико доказа данас располажемо чак и овлашним увидом у документе и стране званичне извештаје о томе ко и како и са колико пара финансира најгласовитије невладине организације и њихове активисте. И ту се радило о „теоријама завере“. Како су тврдње теоретичара завере о ужасима Гвантанама прерасле у бруталну  истину. Колико је људи изазивало подсмех да наседа на теорије завере тврдећи да у Европи постоје тајни затвори ЦИА док то постојање званичном истрагом Дика Мартија није доказано.

О томе да Срби наседају на приче о ватиканској завери у разбијању Југославије наслушали смо се више од било чега другог. А онда смо прочитали и видели папске депеше и стенограме записника разговора с Геншером. И сва папина писма којима се обраћао великим западним силама да што пре, пре божићних празника, признају Хрватску и БиХ. Какав су подсмех код противника теорије завере изазивали они који су тврдили да се Анте Павелић крио у Ватикану све до пре неколико месеци када је то потврђено у обелодањеним документима ЦИА. Колико су горких речи морали да истрпе они који су говорили да су западни савезници непосредно после Другог светског рата крили од Руса украјинске и белоруске нацисте док се нису појавили докази и документи о томе да су ови свили своја нова гнезда и мирно преминули у Америци.

Много се код нас говори и прича о цензури и аутоцензури уз оптужбе против актуелних власти да гуше слободу речи. Монструозни и морбидни напади без преседана изречени су поново о приватном животу премијера Србије Александра Вучића. Ниједно новинарско удружење нити одговарајући савет или невладина организација нису поводом тога реаговали нити пустили гласа од себе. Можда и зато што се таквим начином писања доказује постојање слободе речи! Ако никоме другом, онда оној Дуњи Мијатовић која је у име међународне заједнице забринута за слободу наших блогова. Можда јој се тако умиле.

Некако у сенци тих прича остало је смењивање главне уреднице „Њујорк тајмса“ Џил Абрамсон. Смењена је, упркос повећаном тиражу и профиту, због тога што је ушла у сукоб „са менаџментом“. Била је „и превише самостална и није се покоравала корпоративним стандардима“. Додуше, смењена је десет дана после репортаже Ц. Ј. Чиверса и Н. Шнајдер о догађајима у југоисточној Украјини, где се тврдило да на тој територији „нема грађана Русије“ који учествују у борбама. У међувремену је такво писање било жестоко критиковано од Министарства спољних послова САД-а. Ето шта вам је теорија завере а ево и прилике да се огласе дежурни нападачи на теоретичаре завере.

Штета би било да не скренемо пажњу на текст Светлане Васовић- Мекине. Ту се може наћи један до суза дирљив облик југословенске солидарности. Словеначки министар није био вољан да Јелку Кацину омогући да се хеликоптером провоза изнад поплављене Србије. Али што није урадио словеначки министар јесте Ивица Дачић. Он се нашао нашем великом пријатељу Кацину и дао му српски хеликоптер да надлети потопљену Србију и сними свој предизборни спот. И поред тог Дачићевог напора Кацин је понижавајуће пропао на изборима. Али Дачић није. Дирљиво, онако баш дирљиво.

[/restrictedarea]