Почетна / Друштво / Европска будућност Србије

Европска будућност Србије

Пише Никола Врзић

Да ли ћемо европску будућност Србије платити будућношћу наше деце?

Отварање приступних преговора са Европском унијом је историјска шанса и наше кључно опредељење, језгровито је ове недеље министар спољних послова Ивица Дачић указао на кључни циљ нове владе Србије, током предавања студентима Бечке дипломатске академије под насловом „Тежиште спољне политике“. А зашто је реч о историјској шанси која је постала наше кључно опредељење, појашњено нам је после састанка министарке задужене за европске интеграције Јадранке Јоксимовић са шефом мисије ОЕБС-а у Србији Петером Буркхардом: „Реформе су кључне за ЕУ и бољи живот.“

 

ЕУ ПРОПАГАНДА Да је заиста тако, потврдио је током недавне посете Београду и шеф словачке дипломатије Мирослав Лајчак, оценивши после састанка са својим колегом Дачићем не само да је „европска перспектива Србије реалност“ и да је „Србија на добром путу“ већ и да су „европске интеграције и економске реформе једини пут да и грађани осете корист“. И зарад те ће наше користи, осим Србије, радити и сама ЕУ. „Заједнички циљ Брисела и Београда је да Србија што пре постане члан ЕУ“, рекао је шеф Делегације Европске уније у Србији Мајкл Девенпорт на пријему поводом Дана Европе, којим је иначе у Европи сакривен Дан победе над фашизмом, 9. мај. А своју је тврдњу, да нам Европска унија помаже да нам буде боље тако што нам помаже да постанемо чланица Европске уније, поткрепио и доказом. Тај доказ јесу недавне посете одлазеће шефице ЕУ дипломатије Кетрин Ештон и одлазећег ЕУ комесара за проширење Штефана Филеа Београду.

Али нећемо уласком у Европску унију само живети боље, већ „прикључење ЕУ подразумева мир, стабилност и просперитет“, открио нам је Штефан Филе током боравка у Солуну ових дана.

И овај чешки политичар је понудио доказ. „Оно (проширење) је трансформисало моју земљу. Оно је трансформисало мој властити живот. Оно је трансформисало Европу у целини. Оно је вратило наду и достојанство милионима људи. Оно је људима дало слободу и сигурност да се усредсреде на развој сопствених идеја а да притом не брину како да се заштите или сакрију, дало им је слободу да развију пуне потенцијале.“

И још је додао да „земље које су 2004. године ушле у ЕУ нису протраћиле могућност да искористе“ све прилике које су се пред њима отвориле: „У само шест година, од 2002. до 2008, економски динамизам нових држава чланица отворио је три милиона нових радних места.“

„Велико проширење ЕУ до кога је дошло 2004. године показало се као економски успех и за нове и за старе земље чланице ЕУ“, оценила је 3. маја 2006. и Европска комисија. Економије нових земаља чланица Уније, навела је Комисија у свом извештају о економском утицају проширења 2004. године, „расту брзим темпом омогућавајући им да постепено премошћују јаз са својим богатијим суседима“. „Поновно уједињавање Европе није само огромно политичко достигнуће, то је такође економски успех“, оцењивао је и тадашњи ЕУ комесар за економска и монетарна питања Хоакин Алмунија. „Сви смо победници у тренутку када грађани нових држава чланица виде повећање свог животног стандарда. Побеђујемо зато што компаније у ЕУ користе предности нових пословних могућности, постају ефикасније и самим тим конкурентније на светској сцени. Проширење помаже Европској унији да се боље избори са новим економским поретком.“

„Мађарска је са још девет држава пре деценију постала чланица Европске уније, а њени грађани углавном оцењују да се данас у тој земљи живи боље“, стоји на почетку истраживања које је у Будимпешти ових дана, на тему „Шта је ЕУ донела Мађарима“, спровео Б92, поразговаравши са тридесетогодишњом Јудит Вертас, једним грађанином, другим грађанином, и дописником немачког АРД-а Атилом Потом. Јудита је за Б92 рекла да је „за нас било помало тешко у почетку, јер у источној Европи баш и не волите правила. Били смо разочарани када су из Европе желели да нас контролишу, али ја мислим да је то разумљиво, јер ако смо добили новац од њих, нормално је да они желе да знају где је он и отишао. После уласка у Унију постали смо организованија и дисциплинованија земља.“ „Многи грађани оцењују да се раније живело теже, и да је данас боље“, наводи се у наставку истраживања, и цитира један грађанин који то додуше баш и не каже, него: „Плате су веома мале и много се ради. Однос између плата и онога колико радите није реалан.“ Али зато други грађанин сматра: „Боље је јер смо у Европској унији. Ипак, ¸Фидес‘ не води државу на најбољи начин, и не управља добро новцем који добијамо из Европске уније.“ А Пот објашњава да Мађари после уласка у ЕУ нису почели да живе као Немци или Аустријанци, како су очекивали, „јер им нико није рекао да је Европска унија могућност, дакле није лек за проблеме, већ могућност“. Ипак, све у свему, Б92 своје темељно и исцрпно истраживање закључује оптимистички, уз понешто оригиналне поетике: „Четврт века од пада комунизма у Мађарској, земља је чврсто у Европској унији и НАТО-у. У Будимпешти сматрају да је то главно покриће да се не плаше бурних историјских ветрова који поново дувају са њихове источне стране.“

[restrictedarea]

„Шта је ЕУ донела Словачкој?“, истраживао је Б92 и у Братислави. И открио: „Пре десет година грађани Словачке снажно су подржали улазак своје земље у ЕУ и многи су задовољни.“ Као потврда ове тврдње, цитира се директор словачког Центра за спољну политику Владимир Билчик, који „каже да сем економске и институционалне стабилности, ЕУ данас његовој земљи пружа и безбедносну заштиту“: „Рат је у нашем суседству, у Украјини. Да нисмо чланица Уније, не бисмо имали средства заштите и снажан глас као одговор на потенцијалне претње као што је прекид снабдевања гасом, који би могао да уследи са руске стране као резултат кризе која траје.“ Цитира се и Бранко Дудић из Бачког Петровца који већ четири године живи у Братислави („Просечан Словак по мени има неку сигурност. Тачно се зна кад је исплата плате, послодавац му редовно исплаћује пензионо, здравствено.“) један од пролазника који сматра: „Све је боље данас. Живот је бољи, плате, култура. Људи су бољи.“, и други који додаје: „Засигурно је боље. Ствари су нам доступније, модернизовали смо се.“ Додуше, „има и оних који нису баш задовољни: ¸Није нам боље. Словачка је сиромашна земља. Људи пуно раде, а школе нису добре као некада.‘“ Но, упркос томе, закључак истраживања је бодар: „У Источном блоку се некада на Запад гледало као на велику раскошну самопослугу у којој је све бљештаво и скоро бесплатно. Словаци су схватили да је стварност нешто другачија, али и да могућност стварања здраве државе, ако се изабере прави пут, није немогућа.“

А и Србија је, како нам оно рекоше Мирослав Лајчак, Мајкл Девенпорт и Штефан Филе, на том правом путу. И ко би нормалан могао да буде против бољег живота, уз то, бољег живота у здравој држави, безбедној, културној, пуној могућности, држави слободној-сигурној-стабилној…

 

ЕУ СТВАРНОСТ Или је све то само пропаганда? Обимна студија „Тешка продаја: политика комуникације ЕУ и кампања за срца и умове“ британске организације „Отворена Европа“ наводи да је 2008. године ЕУ за сопствено рекламирање потрошила „барем“ 2,4 милијарде евра, што је „више него што ¸Кока-Кола‘ потроши на рекламирање широм света“; а и цитирана истраживања Б92, да су само мало интелигентније презентована, могла су да замиришу на ту ЕУ пропаганду…

Ипак, питање које је постављено – шта је ЕУ донела… – сасвим је на месту. А десетогодишњица уласка Чешке, Словачке, Мађарске, Словеније, Пољске, Литваније, Летоније, Естоније, Кипра и Малте у ЕУ представља и згодан повод да се подвуче црта, и да се истини и бројкама погледа у очи.

Подаци које у ту сврху користимо, подаци су америчке Централне обавештајне агенције и њеног „Светског алманаха“.

Подаци углавном демантују европску причу о успеху. Успеха је мало или је он само привидан, а због тог ће привида успеха настрадати генерације које ће доћи када тог привида нестане.

И нема у њима ничега што би могло да нас наведе на помисао да би Србија могла да прође ишта другачије.

Испод границе сиромаштва у Мађарској је, тако, 1993. године живело 8,6 одсто тамошњег становништва; у 2012. (податак из алманаха за 2014.) тај број је повећан на чак 14 одсто. Чешка? 2006. године било их је 8 одсто, а 2011. 9,8 одсто. У Србији је, поређења ради, прошле године оних испод границе сиромаштва – кристи се у свим случајевима иста методологија, да око тога не буде никакве забуне – било 9,1 одсто. Словенија? 10 одсто 2003. године, 13,6 одсто становништва испод границе сиромаштва 2011. године. Естонија? Пет одсто 2003, 17,5 одсто 2010. године…

Заправо само Пољска, у којој је проценат становништва које живи испод границе сиромаштва опао са 17 одсто 2003. године на 10,6 одсто 2008. (последњи доступан податак) представља супротан пример. Исти је случај и са незапосленошћу у тој држави, која је са 20 одсто 2004. године опала на 13,5 одсто у 2013. години, међутим, истовремено постоји и податак да је у том периоду Пољска остала без готово 300 000 становника, у чему би могао да лежи макар део објашњења ових бројки.

Тим пре што у погледу незапослености, што се осталих чланица ЕУ које су у ту организацију примљене када и Пољска, ствари стоје углавном до сасвим другачије. Десетогодишње чланство у Европској унији, наиме, осим сиромашнима, није било од превелике помоћи ни незапосленима. У најбољим је случајевима, Чешке и Словачке, незапосленост тек незнатно опала, док је у свим осталим она мање или више повећана. У Чешкој је, дакле, незапосленост са 9,9 одсто десет година касније спала на 7,1 одсто, а у Словачкој са 15,2 одсто на 14,4. Насупрот томе, међутим, у Мађарској је незапосленост са 5,9 скочила на 10,5 одсто, на Кипру са 3,4 на 17,4 одсто (није штампарска грешка) у Словенији са 11,2 на 12,4, Литванији са 10,3 на 12,4…

Е, сад. Имајући све ове бројке у виду, како објаснити податак да је бруто друштвени производ по глави становника у ових десет држава у међувремену порастао? На Кипру са 19.200 на 24.500 долара, у Чешкој са 15.700 на 26.300, у Словачкој са 13.300 на 24.700, Словенији са 19.000 на 27.000, Литванији са 11.400 на 22.600…

Да ли су ове бројке, заправо, доказ успешности европске приче, упркос свим доказима њене неуспешности? И да ли су оне доказ раста животног стандарда у оних 10 земаља после 10 година проведених у Европској унији?

Не. Зато што су раст животног стандарда платили сопственом будућношћу. И будућношћу своје деце. И то је константа од које ни одступања ни изузетака нема.

Јавни дуг Кипра, да кренемо одатле, са 62,3 одсто БДП-а скочио је на 113,1 одсто; успешне Чешке, са 29,7 на 48,8 одсто; Словачке, са 37,6 на 55,5 одсто; Мађарске, са 57 на 79,8; Словеније са 31,9 на 58,8… Поређења ради, ЦИА за Србију наводи да јој је јавни дуг 61,2 одсто БДП-а, и по томе као да смо већ у Европској унији.

Али најдраматичније су, и најилустративније, заправо цифре које документују вртоглави раст спољног дуга ових земаља. Чешка је 2004. године била дужна 28 милијарди долара, до 2014. тај дуг је достигао невероватних 102,1 милијарду. Пољска је пре десет година дуговала 86,82 милијарде, а данас 365,2 милијарде долара. Кипар? Од 8,85 милијарди дошли су до 95,28 милијарди. Словачка: 18,31 милијарда 2004, 63,99 милијарди десет година касније. Мађарска: 42,38 милијарди долара били су дужни када су ушли у ЕУ, данас су дужни 170,3 милијарде долара. Малецка Словенија: 11,33 милијарде из 2004. године нарасло је на 53,9 милијарди 2014…

Овим су, позајмљеним и незарађеним десетинама милијарди долара, десетинама милијарди долара које заправо немају, Чеси, Словаци, Пољаци, Мађари, Словенци… купили протеклу деценију нешто бољег живота него што су иначе могли себи да приуште. Ко ће вратити те дугове, кад дугови неумитно стигну на наплату? Ако им још ишта остане, мораће то да учине њихова деца, и деца те деце. Шта ће она мислити о својим родитељима и њиховом европском сну, не морамо много да нагађамо.

И заиста би интересантно било установити ко су власници оноликих дугова ових земаља. Јер они су прави добитници њиховог уласка у Европску унију.

А Србија је већ сада дужна, процењује ЦИА, 33,6 милијарди долара. И наставља свој пут ка ЕУ.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Verovatno sam nešto pobrkao,ili mi se nešto čini da mi
    nešto nedostaje,kao jedno slovo, sirotinjsko i bedno mi
    izgleda ono EU,mnogooooo bogatije, lepše,iskrenije
    i dobronamernije je EAU. U,EAU smo sa svojima.Em su
    mnogoljudniji,em nisu alavi otimači,em su između ostalog i
    snažni,gordi a ima i ljudi naše pravoslavne vere.
    Tu nam je mesto,među poštenim svetom.—–milan




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *