Почетна / Свет / ЕУ и „антиевропске снаге”

ЕУ и „антиевропске снаге”

Пише Драган Мраовић

Ко су непријатељи ЕУ раја? И ко то њих тако „демократски“ искључује из демократског процеса, будући да чин гласања тумачи као денунцијацију, односно јавно обележавање оних којима треба стати  на пут као наводним непријатељима Европе?

Дан уочи избора за Европски парламент Радио-телевизија Србије је усплахирено јављала, у својим ударним информативним емисијама, да су у Европској унији ојачале „антиевропске снаге“ и да се очекује да освоје велики број места у Европском парламенту. На страну идеолошки призвук у начину пласирања ове информације, она је апсолутно нетачна, јер није реч ни о каквим „антиевропским снагама“. И то из више разлога.

 

ЕНИГМА „ЗАПАДНИ БАЛКАН”  Пре свега, мантра о уласку у Европу је подвала, јер се не ради о томе, него о уласку у Европску унију, која није Европа, већ њен одређени идеолошки, политички, економски и агресивни војни део. Чак и да су све земље Европе чланице ЕУ, треба увек правити разлику између геополитичке одреднице ЕУ, као вештачке и привремене творевине, и европског континента не само као природног и трајног конститутивног дела планете Земље већ и као баштиника европске цивилизације, које је било и пре ЕУ, а биће је и после ње. Једнака је будалаштина говорити о уласку у Европу, као што је несувислост и када се говори о „Западном Балкану“. Нити је ЕУ цела Европа, нити постоји „Западни Балкан“! Јесу ли бар наши политичари читали Цвијића, ако за њега не знају разни Филеи и Кацини? Зна ли ико од њих да објасни које су то земље „чланице Западног Балкана“, а које нису? Да ли су Бугарска, Румунија и Грчка, које су на истоку Балканског полуострва, „Западни Балкан“ зато што су чланице ЕУ? Ако нису, ко је онда источније од њих? У суштини, скоројевићком политикантском флоскулом „Западни Балкан“ даје се презирно значење свему што прати придев „источни“, а намеће се појам „западни“ као племенити идеал. Заборавља се да се Сунце рађа на истоку и да залази на западу, а да је и европска цивилизација настала у источним деловима Европе.

Оваквом дефиницијом врши се идеологизација будућих гласача на евентуалном референдуму за улазак Србије у ЕУ, јер им се имплицитно намеће да су непријатељи Европе ако неће да се придруже ЕУ! Наравно, не могу се тако идеологизовати старије генерације, али циљна група евроатлантиста су млади, који ће једнога дана, можда, гласати на неком таквом референдуму. Јер, и ко не пије кока-колу, зна шта је то због сталне рекламне кампање. И камо среће да је то једини начин којим нам се идеологизују нове генерације да следе филозофију стада. Тровање простора слободног одлучивања грађана врше константно разне невладине организације плаћене из фондова америчке владе да спроведу „хамбургеризацију“ српске свести, чему битно доприноси и „болоњизација“ нашег школства, која је унела не само до те мере понижавајуће низак ниво наставе и њеног начина вредновања да се може слободно говорити о „хомокретенизацији“ ученика већ и једнако отровну идеолошку материју у наставу, ништа мање погубну од Брозове лењинистичко-марксистичке идеологизације. Основни циљ је погубан: промена свести српског народа кроз нове генерације и њихово поистовећивање са стерилним духом турбокапиталистичког егоцентричног поимања света где је профит једини циљ живота, док су духовна, хумана и културна сфера потиснуте на маргине људске егзистенције.

[restrictedarea]

КО СУ НЕПРИЈАТЕЉИ РАЈА Дакле, ко су те „антиевропске снаге“? Ко су ти непријатељи ЕУ раја? И ко то њих тако „демократски“ искључује из демократског процеса јер чин гласања поставља као денунцијацију оних којима треба стати на пут као наводним непријатељима Старе даме? Ко то уводи категорију непријатеља, јер „анти“ има значење противника, а противник је непријатељ?

Суштински, нико није против Европе, чак ни „антиевропске снаге“, али јесте против ЕУ каква је данас. Против ЕУ у којој се не дозвољава алтернатива либерал-капиталистичком поретку, чак ни она у виду социјалног капитализма. Против ЕУ у којој нема будућности, већ нам се непрестано потура понављање садашњости, као будућност. Против ЕУ у којој нису дозвољене алтернативе, што апологете „евроунијаћења“ бране лицемерном лажи да „демократија није савршен систем, али је најбољи од свих“. Таквим исказом затвара се пут свакој алтернативи, сваком другачијем промишљању будућности у потрази за срећнијим решењима. Што је најгоре, наши заступници таквих аксиома подразумевају под том „демократијом“ искључиво бриселско-вашингтонску, односно ротшилдовско-рокфелерску варијанту демократије, у којој су богати све богатији, а сиромашни све сиромашнији. У којој се грађани варају на изборима једним политичким програмом, а онда се спроводи потпуно супротни програм. Јер, по концепцији либерал-капитализма, како објашњава познати италијански социолог, Ђовани Сартори, изабрана власт не мора да испуњава обећани програм пошто избори служе само да се изаберу владаоци, после чега они имају одрешене руке да раде шта хоће. У таквој демократији имамо вечите политичаре који непрестано врше реформу својих реформи, као да они нису извели ове претходне катастрофалне. Болно је што се за такву „будућност“ припремају наши млади кроз „болоњизацију“ школског система, лоше надограђену „шуварицу“, па смо дошли у гротескну ситуацију да ректор Београдског универзитета, проф. др Бумбаширевић, имплицитно потврђује да је „Болоња“ пропала, јер каже да „није сигуран да је ‚Болоња‘ успела ни у осталим земљама“, али је и даље спроводи на штету наших студената. Још је трагичније што он, као ректор, види неуспех „Болоње“ у  „економској ситуацији која је лоша у целој Европи“, а не у суштинској идеологији тог школског процеса, јер било је и добрих времена у Европи, а „Болоња“ се никако није примала и свуда је критикована.

 

ИНФЕРИОРНА „БРИСЕЛОКРАТИЈА” Данашња ЕУ је еврократска творевина у којој су суверене државе разбаштињене и њихови грађани се ни за шта не питају. Чак се ни за шта не питају ни Европска комисија, нити Европски парламент, који служе као марионете за стварне владаре. Политичка воља САД је изнад сваке политичке воље грађана ЕУ. Њу „бриселократија“ слепо следи. Европска централна банка је изван сваке политичке воље грађана ЕУ, јер она намеће законе, а не ЕУ њој. Органи ЕУ немају никакав утицај на њу, чак ни националне централне банке, али морају да извршавају њене налоге, без обзира на штету по грађане ЕУ, јер та банка заступа интересе мегакомпанија и финансијских олигарха, а не грађана. И ту смо дошли до кључа противљења ЕУ таквој каква је и противљења том „најбољем од свих“ система организације људског друштва. Основни проблем ЕУ је што ставља економију изнад политике следећи погубни либерал-капиталистички концепт тржишта и профита по сваку цену. Једном речју, претворила је демократску вољу грађана у робу.

Управо против тога се боре „антиевропске снаге“. Не против „Уједињене Европе“ суверених националних држава, већ против ЕУ која не припада више њеним грађанима. Против ЕУ у којој се онај ко вуче конце служи увек истом шемом да прогласи угроженог кривим за оно за шта је он крив. Као што су у југословенској причи бомбардовања криви они што су бомбардовани, а не агресор (успут, дат је „европски“ налог нашим дипломатама да не користе више реч „агресија“ на Србију, већ „интервенција“) тако су проглашени „антиевропским снагама“ управо они који се боре за хуманију, уједињену Европу равноправних грађана који одлучују о својој судбини, у којој се поштују национални идентитет, национална култура и историја свих народа, коју води демократска воља гласача, уместо корумпиране и отуђене еврократије, као пуког извршиоца налога америчке администрације, а она, са своје стране, извршава налоге финансијских олигарха, у суштини свега стотинак људи који владају светом.

Управо се они што следе данашњи концепт ЕУ и либерал-капиталистичку демократију без алтернативе могу сврстати у противнике демократије, у противнике хуманог друштва, у противнике Европе. Могу они бити и чланови ЕУ, али тиме неће бити Европљани, већ „евроунијате“ и суштински противници Европе. У том смислу, наша власт не води наше грађане у европску будућност, већ нас, кроз понављање садашњости, представљене као будућност без алтернативе, враћа у прошлост израбљиваних народа у којима појединац остаје без личног достојанства и нема никакву шансу.

[/restrictedarea]
Дијего Фузаро

Италија је изгубила

Један од водећих савремених италијанских филозофа Дијего Фузаро коментар о управо завршеним изборима за Европски парламент објавио је 26. маја 2014. Преносимо ове оштре критичке речи:
„Демократска партија је тријумфовала на изборима (за Европски парламент 2014 – прим. прев). С њом побеђују стара ¸баруштина историје‘ (Грамши) опсцени неолиберализам који исушује наше постојање, срамно саучесништво левице и капитала, страна и еврократска доминација. Својевољно смо предали (подвлачим: својевољно) кључеве куће Тројки и њеној војној хунти економског типа. У овом случају је ваљан, можда, стари Платонов аргумент: ¸Демократија је владавина већине, а већина су будале.‘ Дакле, демократија је постала владавина будала. Уосталом, исти они што певају ¸О, бела, ћао!‘ данас су предали земљу немачком окупатору. Они су непријатељи народа, а с тим и издајници отаџбине. Пре отприлике две хиљаде година Јуда је продао Исуса за тридесет златника. Данас је италијански народ продао себе за осамдесет евра. Италија није више држава, народ није више суверен. Италија је изгубила.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *