ДОБРИЦА ЋОСИЋ (1921-2014) омаж и сећања

Славољуб Ђукић

Косовски политички земљотрес

Као извештач Борбе, дошао сам на 14. седницу Централног комитета СК Србије (29. мај 1968) без посебне радозналости. Новинарима се чинило да ће то бити још један рутински састанак, какви су најчешће били пар-тијски пленуми. Истина, извесно интересовање изазвала је појава Добрице Ћосића у Скупштини Србије, где је одржаван састанак. После Четвртог пленума, он се није појављивао на форумским трибинама.
Састанак је почео мирно, уопштеним рефератом Радисава Недељковића. И двочасовна расправа била је углавном у оквирима „задате теме“ међунационални односи, с више или мање говорничке спретности. После шесторо првих говорника (Рамиз Црнишанин, Душан Мугоша, Деса Ромић, Саит Јашар, Махмут Бакали, Дасдој Варга), за реч се јавио историчар, професор Јован Марјановић (умро 1981).
Иако je у његовом излагању, према тадашњим мерилима, било провокативних гледишта, могло је да прође без драматичног спора да није рекао кључну, спорну реченицу да је „бесмислено проглашавање нове, муслиманске нације у Југославији“, и да тај чин „неминовно води повећању националног трвења и нетрпељивости“. Био је то неопростив политички грех. У сали је настао жагор; Марјановић је за тренутак морао да прекине читање свога говора. Управо је ово његово гледиште, о „бесмисленом проглашењу муслиманске нације“ било главни разлог што је постављен у исти политички положај са Добрицом Ћосићем, чији је иступ на овој седници деловао као темпирана бомба.
После Марјановићевог говора, председавајући je, по свом избору, на основу раније пријављених дискутаната, дао реч Добрици Ћосићу. Да ли случајно? Како то да баш двојица побуњеника говоре један за другим? Нема сумње, партијско вођство је било обавештено о њиховим намерама. Остаје да се слободно процењује колико овај догађај треба повезати с откривањем прислушних уређаја у викендици Добрице Ћосића у Гроцкој, које је ускоро уследило.
Да ли си се консултовао са својим пријатељима док си припремао говор који си одржао на пленуму?
О томе сам ти говорио. Саветовао сам се са Љубом Тадићем и Вељком Кораћем. To je било неколико месеци раније, када је најављено да ће се расправљати о мом „анархолиберализму“. Али сам с њима и касније разговарао.
У свом говору Ћосић је изразио дубоко неслагање с међунационалном политиком Савеза комуниста Југославије, уверен да она води општој деструкцији, коју подстичу владајућа идеологија и све снажнији бирократизам.
Ћосић:
„Реч је о спрези ¸наше‘ бирократије и ¸нашег‘ националног малограђанства против демократског социјализма изазивањем и афирмацијом ретроградне националне свести и лажних националних потреба на рачун стварних животних потреба и социјалистичких интереса народа.“
Он је сматрао да национални суверенитет, националне економије и сви атрибути које носи национална држава у југословенском случају воде у конфедерацију.
Ћосић:
„Ја сам противник конфедерације из много разлога. Најпре, конфедерација ми је суштинско изневеравање партизанске револуције и целокупног програма КП. Друго, нисам прихватао конфедерацију ни због саме југословенске конституције, због републичких граница које су се претварале у државне и етничке границе, a пo којима je Србија сведена на границе које нису ни етничке, ни историјске. Треће, сматрао сам да цео тај политички програм који етничко и национално ставља изнад индивидуалног, људског и социјалног, изневерава једно модерно цивилизацијско становиште. Четврто, осећао сам да то води у раскол који ће Југославију довести на ивицу пропасти.“
У том духу, он је на седници ЦК рекао да се Југославија не може организовати као савез националних држава, да таква концепција оживљава Источно питање и води у сукоб међу нацијама. Тиме ће доћи на дневни ред не само српско питање него и албанско, хрватско, бугарско и предложио да се „што пре критички размотри владајућа идеолошка концепција СКЈ о националној политици“. Замишљао је да Југославија треба да изгледа, по својој државној структури, као Швајцарска, Америка, а не да се обнавља балканизација овог простора, што све води историјском регресу. Други део његовог излагања највећим делом је посвећен Косову. Он већ тада говори о исељавању Срба и Црногораца под притиском „албанске иреденте“ (тај термин употребљава). Говори о потцењивању албанских сепаратистичких расположења, о грађанској дискриминацији људске личности на Косову и Метохији, о тежњама да се самоуправна права националности и аутономије реализују као права на успостављање државности покрајине. Свој говор завршава овим речима: „Још сам уверенији да се само у демократ-ском социјализму решавају ¸сва национална питања‘ и да ми имамо снаге и памети да наставимо револуцијом изабран и започет, стрм и једини пут у будућност слободног и универзалног света.“
У деценијама новинарског позива, не сећам се говора који је изазвао такву пометњу као Ћосићево и Марјановићево излагање. Нико није очекивао да ће њих двојица „ићи тако далеко“. А први је Добривоје Радосављевић изрекао кратку оцену која ће постати доминантна у пленумској дворани. Гледишта Марјановића и Ћосића „и по методу, и по садржини, хтели то другови или не, представљају диверзију у раду нашег Централног комитета“, рекао је Радосављевић. Он је, затим, предложио да се њихова излагања умноже и да се на наредном, посебном састанку о томе расправља, а да Централни комитет настави дебату о „припремљеним материјалима“.
Међутим, већ следећи говорник, Александар Бакочевић, није био за одлагање расправе: „Желим да кажем да сам њихова иступања примио као иступања оних који покушавају поново да нам наметну онај концепт друштвеног развитка који је на Четвртом пленуму СКЈ најенергичније осуђен и одбачен, и који је, касније, у широкој јавној дискусији тако енергично одбачен.“ Бакочевић је предложио да се „размотри целисходност њиховог остајања у Централном комитету уколико Ћосић и Марјановић остану при својим ставовима“.
Сви говорници на овој седници (Добривоје Радосављевић, Александар Бакочевић, Милија Ковачевић, Мирко Тепавац, Вукашин Стамболић, Дража Марковић, Симеон Затезало, Катарина Патрногић, Ласло Рехак, Милојко Друловић, Вели Дева, Марко Никезић, Станоје Аксић, Милета Јешић, Милош Минић и Петар Стамболић) супротставили су се гледиштима Ћосића и Марјановића, с тим што постоје разлике у њиховим излагањима, које се крећу од прекора и полемике до правог погромаштва, стаљинистичког обрачуна и лажи. Симеон Затезало је цео проблем видео „у размаженој политици која је годинама вођена према Ћосићу, док ми улазимо у сферу такве политике где не можемо да се мазимо“. Он је поставио Марјановићу тринаест, а Ћосићу двадесет једно питање такве садржине да су она изазивала нелагодност и међу његовим истомишљеницима. Вели Дева, тадашњи председник СК Косова, рекао је да је Ћосићево излагање „поглед деморалисаног политичара који је изгубио поверење у социјализам, радничку класу, Савез комуниста и цео народ“. Катарина Патрногић, која је говорила као „Српкиња са Косова“, чак је Ћосићу замерила што се нигде није позвао на Тита и Лењина. Она је толико улепшавала добре односе на Косову и Метохији да je у једном тренутку, повишеним гласом, позвала Ћосића да „сиђе с асфалта, да изађе из кабинета, да дође у наша села и наше радне организације и да види какви су међусобни односи Албанаца, Срба, Турака и Црногораца“. Убрзо после овог пленума, Катарина Патрногић била је међу иницијаторима јавног спаљивања Ћосићевих књига на Косову и Метохији.
После првог дана пленума изгледало је да ће Ћосић и Марјановић бити искључени из Централног комитета. Међутим, сутрадан, пред наставак седнице, сазнао сам међу функционерима, с којима сам имао професионалне контакте, да се то неће догодити, „поготово ако Ћосић не буде погоршавао свој положај“. Рекао сам то Ћосићу, у очекивању седнице, што он, сав натуштен, није коментарисао.
Шта се тада догађало иза сцене? Колико си био о томе обавештен?

[restrictedarea] – Изгледа да си био у праву. Како сам касније чуо, неколико водећих функционера Србије консултовало се с партијским вођством. Чуо сам да је разговарано с Титом и Кардељем, али о томе не могу поуздано да сведочим. Знам да је било узнемирење у јавности после првих информација са седнице. Можда је то највише допринело томе што Марјановић и ја нисмо искључени из Централног комитета. А да су желели да прихватим критику која ми је упућена, у то нема сумње. О томе сам имао отворен разговор с Петром Стамболићем, уз повишене гласове уочи наставка седнице:
„Добрице, имаш ли намеру да поново говориш?“
„Heгo шта! И напашћу вас све одреда.“
„He разумем, како то мислиш?“
„Исто онако како сте ви са мном поступали. Два дана ме пљујете, седим овде сам у клупи као губавац и питаш ме да ли ћу говорити!“
„Чекај, смири се, размисли. Ако већ намераваш да говориш, не тражи се од тебе да се понижаваш. Реци да ниси био довољно обавештен!“
„Како нисам обавештен кад смо сви обавештени и знамо о чему је реч?“
„Добро, ти ћеш сносити одговорност за догађаје који следе.“
Управо ова последња Стамболићева изјава биће Ћосићу повод да своје друго излагање заврши овим речима: „Не могу да примим никакву политичку одговорност за евентуалне политичке последице овог пленума. И, молим вас, да ми верујете да ја ничим нећу допринети било каквим његовим политичким последицама.“
Како је седница одмицала, атмосфера у дворани је била све мучнија, са свим обележјима типичним за састанке на којима се отвара политички случај. У клупи са двадесетак седишта на једној страни седео је Јован Марјановић, а на другој Добрица Ћосић. Све остале столице биле су празне.
„Ми, тадашњи комунисти“, каже Ћосић, „имали смо једну гримасу, једну маску уозбиљених паћеника, усрећитеља света, великих светаца с мачевима, чија су лица, пре него што скину главу грешника, намргођена, тужна, несрећна. Егзекутори се понашају као жртве и паћеници због издаје свога друга, а пленумска сала личи на судницу у којој се изричу смртне пресуде. Једна гротескна патетика!“
У свом другом излагању, Марјановић је нешто блажим формулацијама, позивајући се на Програм СК, одбио оптужбе које су му упућене и остао доследан својој југословенској оријентацији.
Ћосић је кратко, и по интонацији дрско, рекао да остаје при свом мишљењу. Понашао се као човек који види свој политички крај и жели што скупље да прода кожу.
Ево главних акцената из тог његовог последњег иступа на форумској трибини:
„Говор који сам овде прочитао резултат је мог дубоког размишљања. Колико сам поштено и паметно мислио, ви сте рекли, а судиће о томе и јавност и време. Веровао сам да као члан Централног комитета не само да могу већ и да сам дужан да кажем своје мишљење о томе како делује и мисли наш социјалистички покрет, чија сам и ја једна честица. To размишљање може бити правилно, неумесно, недоказано, глупо чак. Оно се може порицати апсолутно са свих становишта, сем с моралног. Уместо аргументација против мојих теза, најчешће су даване само интерпретације. Интерпретације су ствар знања, политичког поштења и личног уверења. Ја нећу да полемишем с интерпретацијама. Нека то учине време и живот. Уместо политичких чињеница, ја сам два дана слушао, заједно с вама, тврдње да сам националиста, етатиста, диверзант, лажов, поражени политичар, просто, један отпадак поражених бирократских снага кога треба бацити на сметлиште социјализма. Такве тврдње немам намеру да поричем. To остављам да буде ствар савести мојих другова који су такве тврдње изговорили.
Ја ћу и после овог пленума остати на уверењима која сам до сада имао, a која сматрам комунистичким и хуманистичким. Свим срцем желим да будућност порекне моје јучерашње критике наше политичке праксе и моја страховања за неке исходе социјализма. Бићу срећнији од вас ако будућност покаже да сам ја јуче говорио само заблуде. Као писац, живот сам посветио тражењу истине о људима, друштву и животу. Али, ја могу да следим револуцију, а не резолуцију. Ја могу да тумачим епоху, а не пленуме. Ја могу да служим слободи и добру људи и народа, а не могу да служим дневним политичким потребама…“
Као последњи говорник, тадашњи председник Петар Стамболић предложио је да се ЦК СК Србије огради од Ћосићевих и Марјановићевих ставова. Завршни део свога излагања посветио је Ћосићу:
„Сви смо се сложили да је штета што су овако ови другови говорили. Могао је друг Ћосић да мисли о томе да је писац и да се налази у читанкама, и да је члан Централног комитета. Због тога његово иступање овде има већу тежину, и одговоран је за свађу с нама. Од његових ставова се морамо оградити, јер их сматрамо врло штетним. Али, као што је рекао Еренбург: „Књижевник који је учествовао у револуцији самим тим нема потврду да је талентован писац, и неко ко је добар писац нема потврду да може да има јасне и добре ставове у политичким питањима.“
Касније се често писало и говорило да је тада Ћосић искључен из Централног комитета и Партије. To није тачно. Усвојени су кратки закључци којима се Централни комитет ограђује од ставова Ћосића и Марјановића:
Политичка гледишта која су ови другови изложили, а нарочито друг Ћосић, у својој основи су супротна програмским начелима и позитивним тековинама CK и националној политици и значе дисквалификацију садашњих напора комуниста Србије на отклањању недоследности, слабости и деформација испољених у периоду пре Брионског пленума и Шесте седнице ЦК CKC (3a ту одлуку није гласао само један члан Централног комитета: Раја Недељковић.)
После ове седнице, Ћосић остаје члан ЦК Србије са замрзнутим статусом. Руководство није желело да од њега у јавности ствара политичку жртву и пустило је да на папиру остане члан Централног комитета, чијим седницама није присуствовао.
Са каквим си се осећањима званично разишао са Партијом?
– Ништа ме није болело. Ништа ме није у емоционалном смислу потресало. Ниједан секунд нисам патио. To je раскид без икакве сентименталности, јер је пре тога међу нама био ископан дубок ров. Поготово на последњој седници. С једне стране, био сам љут и дубоко увређен због наступа мојих другова, а с друге, осећао сам се морално растерећеним. Учинио сам оно што сам морао да учиним неколико година раније. Просто сам скинуо терет са душе.
Јеси ли после пленума имао контакте са политичарима?
– Сваки контакт је пресечен. Сви моји партијски другови који су били моји пријатељи, одлазио сам у њихове куће, долазили су они код мене, све је то одједном прекинуто. Сврстан сам у категорију националиста и непријатеља друштва и, по комунистичком обичају и начелима, екскомунициран.
Ти си први проговорио о присилном исељавању Срба и Црногораца са Косова. Многи тврде да о томе ништа нису знали. Како си дошао до информација? Да ли су тадашња руководства знала право стање ствари?
– Сасвим сигурно да су знали. Централни комитет Србије послао је на Косово и Метохију једну комисију, која је проучавала тамошње прилике и, са безброј примера, илустровала манифестације великоалбанског шовинизма. Све је то било забележено на више од сто страница текста и доступно члановима Централног комитета Србије. He знам каква је била даља судбина тога папира. Ваљда је сачуван у архивама.
Зашто се онда, по твом мишљењу, преко тога ћутке прелазило?
– Зашто? Зато што партијско вођство није дозволило да тај аргумент стигне до јавности и политички угрози владајућу националну политику према Србији и српском народу. To би поништило или довело у питање политичке манипулације везане за ликвидацију Александра Ранковића. А био би политички порекнут онај фатални Шести пленум 1966. године. Да се тај антисрпски курс, драстично исказан Четвртим пленумом, не би довео у сумњу, учињене су по Србију и Југославију судбоносне грешке. Скоро две деценије је било политички забрањено говорити о албанском насиљу над српским народом на Косову и Метохији, што је проузроковало изгон скоро 200.000 Срба, извршена је албанизација Косова и Метохије и сепаратистичким побунама доведен у питање опстанак Југославије. У свом полтронству и вазалству према Титу, српско руководство није било спремно да види истину и спасава свој народ и националну територију. Да смо имали једну правну државу и поштен демократски однос према косовском питању и положају Срба, да су националне олигархије имале политичког разума, савести и храбрости да макар 1981, да не кажем 1968, проговоре о прогону Срба и других националности као о озбиљном проблему и позову југословенску власт и поредак да обезбеде елементарна грађанска права, да то не буде само српско питање, уверен сам да Југославија не би запала у такву агонију. Последице ове неразумне политике биле су непоправљиве. Одговорност је општа, посебно словеначке и хрватске нациократије, које су упорно настојале да се настави дезинтеграција Србије. Разуме се, било би плиткоумно не видети одговорност српског чиниоца, која је огромна, да не кажем и пресудна.
Увече 30. маја 1968. године, Добрица Ћосић је последњи пут изашао из зграде Скупштине Србије, у којој се обично одржавају партијски пленуми. Седницу је напустио пре њеног краја. Док је пролазио Андрићевим венцем, сретао је групе људи које су ту стајале ишчекујући исход партијске дебате. За тадашње прилике била је то неуобичајена сцена: људи су га поздрављали и с њим се руковали.
Ћосић није ни слутио да ће само три дана касније бити уплетен у политичке догађаје мимо своје воље и без основа. Избиле су студентске демонстрације, бурно и неочекивано, са драматичним почетком који је изазвао праву пометњу међу политичарима. Режим је годинама био толико сигуран у себе да никако није могао да поверује да је побуна дошла спонтано и из главе студената. Веровало се да иза тога, свакако, стоји „паклена организација опозиције“. Ко би то могао да буде? У то време, као критичари система, највише су се експонирали Добрица Ћосић и група универзитетских наставника.
У свом дневнику, Дража Марковић бележи 15. јуна 1968: „Немам никаквог доказа за то, но, ја сам убеђен да постоји непосредна веза између Геџиног (надимак Добрице Ћосића) иступања на пленуму и ове акције. Чуо сам (и сигуран сам да је то тачно) да је био план да за време ЦК СК Србије, док Д. Ћосић говори на пленуму, Љ. Тадић говори на митингу, у парку код Скупштине. План им није успео, и онда су добро искористили инцидент са бригадистима на Новом Београду. Добрица Ћосић је за време ових догађаја стајао по страни. Но, то ништа не значи. Он је свој задатак испунио на седници ЦК и није опортуно експонирати га више…“
Шта се, заиста, догађало? Никакве ни помисли није било о некаквом митингу у парку код Скупштине, где би говорио професор Тадић. Нити се у непосредну везу могу довести студентске демонстрације и пленум ЦК Србије, на којем је осуђен Добрица Ћосић. Одмах после партијског пленума, он је отишао у Гроцку. Тамо су га, у недељу 2. јуна, посетили његови пријатељи, касније проскрибовани универзитетски професори: Михаило Марковић, Љубомир Тадић, Драгољуб Мићуновић, Светозар Стојановић и Миладин Животић. Вероватно је овај сусрет доведен у везу са демонстрацијама, мада је његова природа била сасвим другачија. Пошто је већ тада било јасно да Ћосићу предстоји живот политички прогнаног интелектуалца, његови пријатељи су му, у знак солидарности, саопштили своју намеру да форумима упуте протестну петицију за коју, веровали су, могу добити 150 потписа међу београдским интелектуалцима. Ћосић их је замолио да од тога „засад“ одустану, јер му петиција није потребна. Гости су, у викендском расположењу, остали у Гроцкој до девет часова увече, када су, иначе, почели први студентски немири на Новом Београду.
У зору следећег дана (3. јун) Ћосића је пробудила бука хеликоптера. До њега је дошао и његов најближи комшија у Гроцкој, на Црвеном брегу, крај Дунава, пензионер Срба Савић, до Четвртог пленума шеф полиције Србије. Он га је обавестио да је на радију чуо о студентским демонстрацијама у Београду, а да је стотинак метара даље, на Дунаву, усидрена лађа „Крајина“ са два борбена чамца. Ни професионални писац ни професионални полицајац нису разумели зашто су се појавили ови пловни објекти на Дунаву.
Нешто касније, из Београда су дошли Ћосићева супруга Божица и академик Александар Деспић. Од њих је Ћосић сазнао за најновије догађаје. Чуо је да су га студенти тражили после поноћи телефоном, у београдском стану. Када им је речено да је Ћосић у Гроцкој, разочарано су протестовали („Овде се пуца, а он се крије!“)
Ћосић је остао у Гроцкој све до краја студентских демонстрација. Долазили су његови пријатељи из Београда. Међу њима је, поред Љубе Тадића, Небојше Попова и других, био и професор Зоран Пјанић, тада председник Културно-просветног већа Скупштине Србије. Они су га саветовали да никако не долази у Београд („То није добро ни за нас, ни за тебе“). To je све.
Практично, ниси имао никаквог ангажмана у студентским догађајима?
– Никаквог, иако je у наше амбасаде разаслата депеша да су у Београду избили студентски немири иза којих стоји Добрица Ћосић. Та слава је била потпуно незаслужена. Изведена је једном обавештајном конструкцијом.
Како си доживео крај демонстрација?
– Мислим да је то била једна од највећих домаћих демагошких и политичких мајсторија. Студенти су добили задовољење Титовим говором. Срећни и уморни, одушевљено су играли Козарачко коло. Једна превара је поздрављена поклицима обожаваном вођи, скандирањем и весељем. Био је то трагикомичан крај студентског покрета који много говори о нашем друштву и времену у коме су се догађаји збили. Био је то крај илузија једне генерације, доиста, силазак младих људи с политичке сцене. Остали су појединачни бунтовници и аморфна омладинска организација. Када накнадно реконструишем те догађаје, помислим да је то била последња прилика да Југославија крене ка демократском социјализму и радикалним реформама.
Још скоро три године, после откривања прислушних уређаја и његовог раскида са Партијом, Ћосић је званично остао члан Савеза комуниста. Његов статус је заправо
замрзнут. Није искључен из СК, није позиван на састанке и није имао никакав контакт са партијском организацијом. А онда је, после нових сукоба, учинио и тај официјелни корак у писму ЦК-у Србије (мај ‘71) обавештавајући највиши партијски форум да више није члан СК Југославије. У писму наводи разлоге за своју одлуку: „СК је изневерио битне циљеве Народноослободилачке борбе, приклонио се националистичким идеологијама, порекао Програм СКЈ, обесправио и понизио српски народ, онемогућио слободу за истину и људско достојанство, огрезао у политичком неморалу и лицемерју, омогућио настајање чудовишне Титове монархије с престоницом на Брионима… Данас је правим комунистима место на робији. Осећам се изданим, превареним, пониженим, окупираним.“

Одломак из књиге Славољуба Ђукића „О Ћосићевом животном путу”, која ће бити објављена у издању београдског „Службеног гласника”

[/restrictedarea]
Коста Чавошки

Ауторитет и врлине Добрице Ћосића

Добрицу Ћосића упознао сам још 1964. године, али сам с њим блиско сарађивао од седамдесетих година XX века, кад је у јавности већ био малтене легенда. Углед и утицај у јавности које је имао тих година непојмљиви су за данашњег читаоца, који то време није и лично доживео. Још од Цицерона прави се битна разлика између власти (potestas) која подразумева моћ и принуду, и ауторитета (auctotitas) који почива на врлини мудрости. За разлику од многих тадашњих вла-стодржаца који су сви, изузев Јосипа Броза, можда и заувек заборављени, Добрица Ћосић није имао никакву власт, али је имао такав углед и јавни утицај, то јест ауторитет у Цицероновом смислу те речи, да му није било равног међу ондашњим ствараоцима, научним радницима, опозиционарима и другим угледницима.
Као дисидент могу да посведочим да су тих година, све до 1990. док је јавно опозиционо деловање било изузетно опасно, Добрицу Ћосића красиле три врлине. Прва је била храброст захваљујући којој ни од чега није презао, што су му част и савест налагале. Друга су биле слободоумност и праведност која се очитовала у одбрани свих политичких дисидената независно од њихове националне припадности, тако да је у својству председника Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања, поред осталих, бранио угрожену слободу Омера Бехмена, Рифата Биринџикуа, Дестана Бијупија, Кароља Вицеиа, Џевада Гали-јашевића, Владе Готовца, Фрање Туђмана, Алије Изетбеговића, Џемалудина Латића, Игора Мекине, Доброслава Параге и Хасана Ченгића. Трећа Ћосићева врлина биле су хуманост и великодушност, која се огледала у пружању материјалне помоћи угроженим дисидентима.
Све су то разлози због којих ниједан историчар који ће изуча-вати Србију и Југославију у другој половини XX века неће моћи да заобиђе име и дело Добрице Ћосића.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *