Човек овде није ишчупан из човека

Пише Ђорђе Драгин

Ноћ од прошлог петка на суботу, када су десетине хиљада људи показале спремност да несебично учине оно што им је дужност, подсетила је на бројне сличне ноћи у историји овог народа које су биле услов нашег опстанка. Масовни излазак на позив државе да се брани Србија снажна је порука да је неолиберални пројекат претварања Србије у „усамљену гомилу“ доживео дефинитивни крах

Епски напор Србије да се одбрани од налета подивљале природе делује као прекретница иза које више ништа неће бити исто.

Потомци оних који су у име вредности ове моралне заједнице 1915. газили Албанију, били спремни да се 1941. суоче са силама Осовине, а затим 1999. стану и пред најстрашнију војну силу у историји света, поново су прошле недеље мирно пошли у сусрет митском чудовишту које је тражило свој данак у главама. Треба само замислити шта се догађало оно вече у прошли петак у породицама у Србији када је из владе стигао позив да добровољци изађу на одбрамбене бедеме поред подивљалих река.

Чак и у безбедном Београду у десетинама хиљада кућа мајке и жене су својим синовима и мужевима тражиле нешто непромочиво. Стегнутих срца спремале су и нешто суве хране и евентуално батеријску лампу да послужи у тмини на обалама опасних и непредвидивих бујица. Мушкарци су кренули према неизвесности која је већ гутала људе и у којој нико није сигуран.

 

Нова епска прича о осећању дужности

У Србији се поновила епска прича о осећању дужности и свесној спремности на саможртвовање.

Та ноћ од прошлог петка на суботу неодољиво је подсећала на нажалост бројне сличне ноћи у историји овог народа које као да су биле услов његовог опстанка. Пре прошлог петка, последњи пут дешавало се нешто слично и у зимским вечерима 1999. године. Тада су возови кретали према југу. У возовима су били људи у униформама.  Путовали су према Космету, у сусрет Кошарама и Дреници, уместо према безбедности Пеште и других европских престоница.

Све је овековечено у документарном филму „Воз“. У филму је и сцена са провинцијске железничке станице. Камера из воза снима последње тренутке пред растанак младог човека на прозору вагона и породице на перону. Све се дешава у полумраку. Међу онима што прате војника, мушкарац, очито отац, замишљено ћути. Мајка распамећена, уместо да вришти, пита оно последње и њој најважније, дакле, заправо, прво: да ли си јео, да ли си жедан…? Сестра плаче а друга млада жена крије лице… Војник са прозора их теши… Воз, затим, неумитно креће… Камера сада у крупном плану настоји да држи лице војника. И њему крећу сузе, али тек када то више не може да види породица. На крају и војник крије лице од камере и воз, сада већ пуном брзином, граби у помрчину.

Ова потресна сцена је маестрална психолошка студија људи суочених са оним што мора да буде урађено без обзира на све опасности и потенцијалне личне губитке, дакле људи суочених са дужношћу. Младић мора да крене, иако би онај слабији део њега хтео да га наговори да одустане. И они га поред воза прате, иако би онај слабији део њих хтео да га загрле и сакрију код куће. Осећај дужности побеђује њихове слабости.

Будући да је „Воз“, због оваквог глорификовања дужности према другима, субверзиван за идеолошки дискурс неодарвинизма који је инсталиран у Србији после преврата из двехиљадите, овај филм је добро скривен и заправо заточен у неком депоу. Пример овог филма говори да су депои у Србији нови Голи оток за оне вредности заједнице које су у сукобу са дискурсом западњачке „слободе“. Судбина овог филма, међутим, није зачуђујућа у заједници где су затворени музеји и редуковани образовни програми одакле су изостављена дела која славе вредности Србије.

[restrictedarea]

Србија није посткултурни либерални зверињак

Национални дух се, међутим, искрада из идеолошких депоа. Вршење дужности према својој моралној заједници, које подразумева и спремност на саможртвовање у име људскости, може да буде заточено на целулоидној траци  и прогнано са јавне сцене, али и даље живи у породицама Србије. Човек овде није ишчупан из човека иако је пројектантима у један мах то изгледало другачије.

Онаква манифестација чињенице да је човек овде преживео, и код оних који у то нису сумњали, деловала је потресније од подивљале природе. Десетине хиљада људи на насипима, стотине хиљада других са пуним рукама најнеопходнијег за унесрећене. Није било дома чији укућани нису били међусобно тесно спрегнути са другима у напору заједнице да се пружи отпор стихији, али и да се покаже да Србија није посткултурни либерални зверињак. Таква манифестација људскости показала је да је пројекат промене идеолошког дискурса, који се овде упрошћено називао променом свести, једноставно доживео потпуни  крах.

Први пут после четрнаест година, најјасније могуће, дакле на начин да око тога више нема никакве дилеме, заједница у Србији је показала да се у својој основи не дели на губитнике и добитнике транзиције, већ је и даље предоминантно морално уједињена  и  спремна да се усправи пред претњом и несрећом која ју је задесила. Демонстрирањем свог саосећања за друге и одговорности за заједницу, упркос деценије и по настојања да се неолибералном технологијом медијског и идеолошког терора овде створи отуђена „усамљена гомила“ међусобно индиферентних појединаца, чланови моралне заједнице Србије су показали да су задржали своју људскост и своје моралне везе. Човек у Србији не види друге као звери или ствари, како то налаже неолиберални модел, већ као људе. Задржавањем осећања дужности према другима и заједници,  морална заједница Србије је дух овдашњих „добитника транзиције“, који су то постали својом егоистичном похлепом, једноставно изгурала на маргину, остављајући следбенике тог духа усамљене, изоловане, изложене презиру.

То је оставило трага и у медијима.

Таблоидне пластичне девојчуре које се, са себи сличнима, до задњег атома своје и туђе људскости боре за мало пара и публицитета, од прошлог петка могу у медије само ако пристану на издају своје похлепне природе и учине нешто добро за друге − за унесрећене.

 

Како су медији издали либералну идеју?

Истовремено су напросто похапшени и сви они који би да наставе да се „сналазе“ на тржишту. „Сналажење“ је овде , како сви знамо, заправо еуфемизам за пљачку имовине заједнице по законима специјално у ту сврху донетим. Ти закони су ове који се „сналазе“, до прошлог петка, унапред амнестирали од сваке казне, осим оне најстрашније – моралне, за коју нису марили. Од петка је другачије. Сви који су, у духу либералне тезе да „свако мисли за себе а само Бог мисли за све“, кренули да се и даље „сналазе“ сада и на тржишту националне катастрофе, суочили су се са државом, тим мегасимболом институционалног терора над личном слободом и либералним божанством – личним интересом. Ухапшени су сви који су злоупотребом катастрофе кренули у наставак неморалне пљачке дизањем цена.

Све је праћено новим доказима о невероватном преокрету на медијској сцени. Домаћи независни (заправо либерални) медији, овај пут нису устали у одбрану похапшених у име слободе ових „учесника на слободном тржишту“ и идеје да у слободном либералном друштву тржишне односе уређују искључиво закони понуде и потражње, а не тамо нека држава, увек спремна на злочин над слободом и личним интересом човека. Редакције су листом одустале од својих либералних идеолошких основа и, подршком држави у хапшењу слободних учесника на слободном тржишту, ушле у своју нову парадоксално патриотску фазу, готово фазу „одјека и реаговања“. Они који су дизали тираже на новинарству забаве, а заправо клозетском новинарству у равни графита „о Марици и цртици“, сада издајнички величају хероје одбране, људе који су се истицали у испуњењу дужности према заједници и држави − лидере морала. Истовремено примају похвале од архинепријатеља слободе и отуда злочинца по дефиницији – државе. Све је то, наравно, потпуно неприхватљиво са становишта (нео)либерализма.

Проблем је, међутим, што је новинарска издаја идеологије (нео)либерализма овде изузетно опасна. Новинари би морали да знају да их и даље гледају идеолошки тужиоци Вукчевић и Векарић. Познати су по томе што за деценију своје моћи нису позвали на информативни разговор никога од оних који су се „снашли“ и били у групи која је из ове земље изнела, на своје и ко зна чије још рачуне, фантастичних 55 милијарди долара, али јесу позивали на разговоре бројне новинаре, па и колегијум „Политике Експрес“ из деведесетих година. Колегијум „Експреса“ је саслушаван под оптужбом за злочин служења злочиначкој држави. Зато су их и саслушавали управо тужиоци за ратне злочине. Злочин ових уредника био је у томе што су мислили и радили супротно схватању да слобода подразумева ослобођење од  моралне  дужности према својој држави и заједници. Само због тога је „Експрес“ и угашен.

 

Зашто драма Србије није интересовала Си-Ен-Ен?

Да је овде данас реч о јеретичком понашању новинарског племена, доказује и чињеница да су домаћи медији први пут искочили и из глобалног либералног дискурса. За разлику од домаћих медија, Си-Ен-Ен, Би-Би-Си и остали очито нису желели да о поплавама у Србији извештавају опширно, јер у том случају не би могли да избегну бележење снаге заједнице на речним бедемима. Како је то симболика солидаризма (популизма) који је на њиховом (неолибералном) најјачем удару, у уредништвима ових медија су донете одлуке да се извештава редуковано. Тако их је током драме у Србији интересовао једино број мртвих уз слике велике воде. Слике несебичне људскости у Србији за њих су биле неприхватљиве зато што су биле живи доказ пораза пропаганде и идеологије у коју су упрегнути. До краја сведено извештавање глобалних медија о епској драми у Србији ишло је дотле да је испровоцирало замерке Новака Ђоковића у Риму.

У сваком случају, последице „потопа“ који је Србија преживела биће различите, а међу најзначајније сигурно улазе и несумњиви докази да је овдашња морална заједница издржала све ударе неолибералних реформатора. Србија је показала да није обезљуђена, обезмораљена, да је сачувано саосећање према „другоме“, да Србин Србину није вук и ствар, упркос четрнаест година настојања да се управо то постигне.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Avatar

    Hvala. Ovako pocinje dizanje sa dna!

  2. Avatar

    Šta je čovek,ako nije ozaren onom unutarnjom lepotom,koja
    pokreće čudnovatu božansku snagu,moć,da u datom momentu,prevlada,slomi svaku slabost u sebi,bude,i ostane čovek dostojan poštovanja.Zadivljena sam pred ovim zajedništvom,ovom mukom,koja nas je okupila,sjedinila,u jednoj,jedinoj želji,pobediti,nadvladati silu prirode,spašavati ljudske živote,po cenu sopstvenog.Što posebno zadivljuje,da,pored svekolikog truda,da od nas učine,bezosećajna,sebična bića,nisu uspeli u tom,zlom naumu.Uvek smo nadrastali događanja,izrastali jači i snažniji,oplemenjeni ljudskošću.Zato,čuvajmo u sebi,nama svojstvenu crtu,da je čovek svetinja,da nismo svrha samo sami sebi,da je zajedništvo i,toplo ljudsko srce,nešto najlepše u čoveku.Onima,koji su ,njih na stotine,branili druge,svoje gradove,sela,njive,velika zahvalnost i poštovanje,divljenje,što su,veliki ljudi,hrabri i odlučni u borbi sa stihijom kataklizmičnih razmera.Čovek,pre svega i iznad svega,to,nikada niko ne treba,nesme zaboraviti.Poz.uredništvu Pečata,poz.divnoj mladosti Srbije,poz.velikoj,bratskoj Rusiji,hvala svima-Živeli!-Luna.

  3. Avatar

    Poslednjih godina cula se samo neljudskost iz Srbije pa sam se plasio da smo nestali! A onda se dogodi ova poplava da” ocisti ” nemoral I probudi ono dobro u narodu Srpskom!!! Tvrd je orah vocka cudnovata zube slomi al ga ne polomi !!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *