Циркус који то није

Пише Смиљка Исаковић

Блискост позоришту дефинисала је „нови циркус“ за нови миленијум. Циркус Сунца, који је недавно гостовао и у Београду, од неколико ентузијаста је нарастао до 4 000 учесника из 40 земаља, са профитабилним представама на свим континентима

Са нестанком Совјетског Савеза деведесетих година прошлог века нестали су многи културни и уметнички репери који су обележили двадесети век. Између осталог, и чувена институција совјетског циркуса, некрунисаног краља циркуске уметности. Уметничка владавина совјетског циркуса изграђена је на посебним државним високим школама, на којима је пријемни био једнако тежак као на Конзерваторијуму „Чајковски“. Резултат је био класични циркус од којега стаје дах, са акробатама, животињама, кловновима, жонглерима. Олег Попов је био најпознатији кловн на свету. После распада СССР-а, силом прилика све је стало, па се на другом континенту, у Монтреалу, појавио Циркус Сунца (Cirque du Soleil) мешавина циркуске уметности и уличне забаве. Блискост позоришту, развијање ликова и одсуство тренираних животиња дефинисали су „нови циркус“ за нови миленијум. Циркус Сунца је од неколико ентузијаста нарастао до 4 000 учесника из 40 земаља, са профитабилним представама на свим континентима. Гостовали су и у Београду.
У Центру „Сава“ је наступио 26. и 27. априла Сирк Елоаз (Cirque Eloize) из Монтреала, део Циркуса Сунца, најављен као врхунска забава, „јединствена комбинација циркуса, позоришта, плеса и музике“. У представи „ИД“ учествује 15 чланова ансамбла, акробата плесача, уз музику − мешавину хип хопа, диска и техна. Учесници су показали савршену контролу тела и покрета у скечевима у којима демонстрирају акробатику, партерну гимнастику, брејк денс, савремени балет, владање бициклом, храброст на висинама (наступају без мреже и сигурносног појаса) жонглирање, све са дозом хумора. Неке дисциплине нису новитет (трамполина, жена од гуме, а жонглирање смо видели у много импресивнијем облику код корејског циркуса, скеч на хватаљкама подсетио је на Мирослава Церара) неке користе савремене технике, а најпоетичнија је игра са белим свиленим тракама са плафона. Импресивна је извођачка уиграност и посвећеност. Али, урбана прича − претерано шарена сценографија градских зидова под графитима, лоше осветљење (прича се одвија ноћу) мрак и полумрак, као и непрестано бомбардовање музиком и агресивним визуелним ефектима − гурнуло је извођаче у други план. Понекад се њихови прекрасно увежбани покрети нису ни видели. Аутор представе „ИД“ се заиграо и гурнуо своју трупу у други план. Можда бина Центра „Сава“ и није погодна за циркус, ипак је округла арена закон. Можда смо навикли на напетост тишине у циркусу пред нешто опасно и ризично, на пример, скок са трапеза. Било је као у дискотеци − стробо ефекти, гласна музика, са приде талентованим плесачима. Штета толиког рада и труда.
Много Београђана повело је малу децу на представу, мислећи да иду у циркус. Нико им није објаснио да је представа сасвим другог типа. За то време у другом делу конгресне дворане трештала је свадба alla Ибарска магистрала седамдесетих. И то је Србија.