Безобзирна кампања против тековина Уга Чавеза

Пише Миодраг Зарковић

Осим немира који су потпомогнути споља, Венецуела се суочава и са невиђеним медијским нападима које Вашингтон и његове слугe спроводе против демократских и законитих власти у Каракасу – нападима чак и горим од оних којима је својевремено био (а у доброј мери и остао) изложен српски народ

Прошлогодишња смрт Уга Чавеза утицала је на Сједињене Америчке Државе онако како и липтећа крв делује на ајкулу: рачунајући да ће Чавезов наследник бити лакша мета него легендарни „Ел Команданте“, који је Венецуелу повео у јуначки отпор силеџијама са севера, вашингтонски јуришници муњевито су се устремили на још ровиту власт, оличену у Николасу Мадуру, кога је Чавез био одредио за будућег шефа државе. Данас, више од годину дана касније, „јенкији“ срећом нису ништа ближе свом злослутном циљу, али су зато њихови насртаји на венецуеланску независност и самосталност снажнији него икада.

Уобичајено, посебно су окрутни медијски напади, који најчешће и представљају прво и основно оружје Вашингтона у његовим геополитичким иживљавањима широм планете. Навикли да лажу и изврћу стварност онако како им одговара, а да при том никоме и ни за шта не полажу рачуне, Американци и њима наклоњени извештачи створили су о данашњој Венецуели слику која стварном стању ствари не одговара ни у појединостима, а камоли у целокупном значењу. Као и небројено пута до сада, и то са разним противницима на које су се обрушавали, Американци успевају да, измишљотинама и агресивном пропагандом угледу одређене државе нанесу озбиљну, дуготрајну, тешко излечиву штету.

 

ГРУБИ РАДОВИ На примеру Венецуеле може да се, између осталог, види и због чега је Американцима и њиховим савезницима толико стало до тога да националне телефонске компаније не буду – националне. Напросто, у 21. веку је суштински немогуће извести успешан информатички напад на неку државу уколико нападачи немају надзор над основним видовима споразумевања међу становништвом, а телефонске везе су, нарочито у ери мобилне телефоније, кључне у том погледу. Стога прелазак националне телефонске компаније у приватне – Западне! – руке, завршава лавовски део посла. У Венецуели је, међутим, највећа телефонска компанија ЦАНТВ, која је приватизована још 1991. године, била поново национализована 2007, од када се 86,2 одсто власништва налази у рукама државе. Што ће рећи, Американцима су ту везане руке у смислу непосредног а даљинског чепркања по комуникацијама, због чега су принуђени да изводе „грубе радове“. Тачније, не да их сами изводе, већ да на извођење хушкају своје венецуеланске послушнике, тј. тамошњу проамеричку опозицију.

Тако су у фебруару ове године, када су насилне демонстрације венецуеланске опозиције биле на свом врхунцу, више пута нападана здања и постројења ЦАНТВ-а, не само у престоници Каракасу, већ и у другим градовима који су били поприште демонстрација, као што су Маракаибо и Барквисимето. У низу одвојених инцидената, наоружани демонстранти су упадали у базне станице и палили их или уништавали на неки други начин, или су пак ватром пржили возила ЦАНТВ-а и разноразну опрему, а у извесним случајевима су своје насилништво усмеравали и ка живој сили, односно, ка радницима ове компаније.

Тешко би било логички објаснити потребу за оваквим деловањем, барем из угла гледања опозиције која се бори искључиво за преузимање власти – наношење штете националној телефонској компанији ни на који начин то не може да помогне у борби за власт, већ ће, напротив, само ослабити државу као такву, ма ко владао њоме у датом или неком наредном тренутку. Исто се може рећи и за нападе на енергетска постројења, који су у Венецуели такође били учестали у фебруару (такође низом напада на струјну мрежу, неколики венецуелански градови су остајали без електричне енергије): ни такви потези не могу имати никакво упориште у пуком покушају да се преузме власт. Чак ни у Србији деведесетих, када је опозиција десет година саботирала власт и посредно државу на разноразне начине, нико није оштећивао електронска постројења (ни Вук Драшковић, та неуморна штеточина, није одлазио даље од претњи свеопштим штрајком који ће „паралисати Србију“ на један дан). Па ни у Украјини, током протеста на кијевском Мајдану, демонстранти нису посезали за уништавањем енергетских или комуникационих општих добара.

Све то наводи на закључак да венецуеланска опозиција у ствари служи не нужно својим, већ пре нечијим туђим интересима. Као да демонстранти и не воде борбу за преузимање власти, већ за слабљење Венецуеле од некаквог спољашњег напада.

[restrictedarea]

ОГОЉЕНО ЛИНЧОВАЊЕ Ти спољашњи напади, као што је већ речено, увелико и трају, додуше, за сада само у медијском смислу (не рачунајући и такође видљиве дипломатске, који су барем донекле разумљиви). За разлику од сличних примера медијског линчовања – рецимо оног којем је била и остала изложена свака српска заједница, била то Србија или Република Српска или непокорне четири општине на северу Космета – ово које је примењено против Венецуеле потпуно је огољено. Није, додуше, ни медијско насиље над Србима било нарочито замотано или увијено, али је ипак кампања која се спроводи против венецуеланске власти јединствена, ако ни по чему другом, а оно по исказаној дрскости.

Само крајња дрскост може да појасни пример о којем је „Печат“ већ писао пре неколико бројева, када су фотографије процесија у Барквисимету, која је окупила хиљаде верника (Венецуела је, иначе, веома религиозна средина), најпре по друштвеним мрежама, а затим и по многим гласилима, представљане као призори са противвладиних демонстрација.

Исто тако и пресну обману коју је извео дневни лист „Кларин“ из Буенос Ајреса, најтиражније аргентинско штампано гласило, иначе веома наклоњено Америци (чак је делимично у власништву злогласне компаније „Голдман Сакс“) и жестоко супротстављено Киршнеровима, који су били веома блиски пријатељи са покојним Чавезом. „Кларин“ је, наиме, у свом издању од 12. фебруара на насловној страни објавио фотографију која приказује два наоружана мушкарца како пролазе улицом поред запаљеног аутомобила. У потпису слике стајало је да су то наоружане присталице режима („чависти“), односно, цивили који учествују у немирима и сукобима са следбеницима опозиције. Истина је, међутим, потпуно другачија, пошто је шпанска новинска агенција ЕФЕ, која је и послала фотографију гласилима, у пратећем потпису јасно назначила да је реч о припадницима полиције, а не о каквим наоружаним бандама који прогоне опозиционаре. Штавише, приказани полицајци су, како се испоставило, покушавали да побегну од наоружаних демонстраната, који су и палили аутомобиле, па и онај што се види на слици.

Безобразлук којим се овакве лажи објављују заиста је без премца. Срби су често били жртве медијских манипулација, али ово са чим се сада суочава Венецуела често премашује и по злу чувену противсрпску пропаганду из деведесетих, барем утолико што се најгрубље лажи пласирају толико бахато и осионо, као да онима који их пласирају и није стало до тога да не буду разоткривени. Чак се основано може претпоставити да манипулатори и очекују да њихове преваре буду раскринкане, али, користећи неписане законитости данашњих масовних комуникација, изгледа им је битније да у што краћем временском року избаце што више лажи, макар оне биле ускоро и порекнуте, него да се око обмана и превара мало потруде.

 

ПОСЛЕДЊА ИНТЕРНЕТ МОДА Наравно да не изостаје ни „последњи крик моде“ када је реч о медијским ратовима, а то су кампање по друштвеним мрежама, које су постале једнако важне, ако не и важније, него уобичајена гласила. Ту се гореописани образац честог објављивања површних лажи, примењује непрестано – небројени су примери старих фотографија из Аргентине, Шпаније, Бразила или неке друге земље, које се по беспућима интернета каче као да је реч о свежим доказима режимске свирепости у Венецуели. И ту је начин рада врло једноставан: било који снимак какве претучене особе из ма које државе која демографски и географски подсећа на Венецуелу, качи се уз пратеће појашњење да је то жртва претеране полицијске силе у Каракасу. Малтене свакодневно по „друштвеним мрежама“ искачу снимци особа, махом мушкараца, са видљивим подливима, расекотинама и ранама по лицу, уз тврдње да је реч о некоме ко је управо премлаћен и ухапшен у неком од венецуеланских градова у којима трају демонстрације.

Наравно, врло брзо се испоставља да је реч о врло јефтиној превари, тј. да снимак датира из неке друге државе и да је стар седам или десет година. Али, права истина често стиже прекасно: дабоме да „ботове“, те страначке интернет војнике који су се запатили и у Србији (убедљиво највише има их владајућа СНС), нису измислили овдашњи манипуланти, већ неко на Западу, од кога су овдашњи само преписали рецепт; тако „ботове“ имају и непријатељи Венецуеле, због чега свака лажна слика пласирана на интернету добије по више стотина или хиљада „лајкова“, пре него што се појави деманти о правом пореклу снимка; а и тада, када се истина најзад пробије, убрзо следи нова лаж, која само одвуче пажњу интернет корисника од раскринкавања претходне.

Из овог прегледа изостављени су већ уобичајени видови медијске сатанизације неког режима, као што су бајковити извештаји прозападних медија о „мирним и ненасилним“ опозиционим демонстрацијама: сетимо се само да су и украјински фашисти на Мајдану били тако представљани. Али, то не значи да и такви напади не постоје. Напротив, није америчка империјалистичка пропаганда напустила досадашња средства манипулације само због тога што је у међувремену пронашла нека нова.

 

НИ ХОЛИВУД НИЈЕ ПО СТРАНИ Све у свему, Венецуела и њен народ налазе се на до сада можда и невиђеном медијском удару вашингтонских колонизатора. До којих размера то иде, сведочи и већ помало заборављени случај са фебруарске доделе „Оскара“, када је глумац Џаред Лито, иначе ватрени „либерал“ (тако присталице америчког империјализма тепају саме себи, иако, истини за вољу, са истинским слободарством немају никакве везе), у директном преносу за милијарде гледалаца широм планете патетично истакао да Холивуд не заборавља „напаћене народе“ у Украјини и Венецуели. Јасно, Холивуд, заједно са остатком Америке, редовно заборавља напаћене народе у Авганистану, Ираку и другим земљама које су САД мање или више окупирале (што свакако обухвата и Србију), али зато не „заборавља“ да бедним иступима попут Литовог потпомогне сваку вашингтонску кампању против држава и народа који су решили да бране сопствену самосталност и независност.

Ово, међутим, није прича само о сили и неправди која се сручила на Венецуелу, већ и о задивљујућем отпору завојевачима који та иста Венецуела показује. Тај отпор се врло јасно огледа у непосредној, свакодневној подршци тековинама Уга Чавеза: опозиционе демонстрације, које проамеричка гласила величају и пренаглашавају, окупљају искључиво повлашћену, имућнију класу, и то само у неколико већих градова, док о каквој масовности нема ни говора пошто најшири народни слојеви упадљиво одбијају да се придруже протестима. Када историчари будућности буду правили осврте на данашње време, тешко да ће моћи да се оглуше о величанствени пример Венецуеле и њеног становништва, које је, суочено са суровим насртајима на државу, показало наглашену зрелост и изванредно родољубље, можда и најјача оружја против вашингтонског империјализма.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *