Почетна / Економија / Баук дефлације кружи Европом

Баук дефлације кружи Европом

Пише Момир Булатовић

Општи пад цијена на нивоу од два до 6,5 одсто у Холандији, Словенији, Португалији, Шпанији, Италији и Грчкој довео је до тога да је укупна еврозона издржала пет узастопних мјесеци дефлације. Дефлација законито води ка смањењу општих економских активности (ка рецесији) и огледа се у смањењу БДП

Све је неумитно и несумњиво опредијељено. Пут у Европску унију нема алтернативу. Нова влада Србије је најбољи доказ и за оне који су још можда гајили неку сумњу. Одмах по њеном формирању, комесари ЕУ су Београд почастили својим присуством. Осмјеси су били широки, честитке су дјеловале искрено, а оцјене су биле: „Импресионирани смо оствареним напретком Србије…!“

И на лицима домаћина се видјело усхићење. Неки су се сјетили сопствене историјске улоге и изрекли да Србија одавно није била тако и толико хваљена у свијету. Што јес‘ јес‘! Послије санкција, бомбардовања и откидања територије од тих истих држава и структура, неупоредиво је боље када вас похвале. Па било то и на међустаници на путу за Приштину или на отварању деценијске чекаонице за пријем у њихово повлаштено друштво.

Једини који је „појео кисело грожђе“ био је Мило Ђукановић. Јер, искрено, није он то заслужио. Он, који је зарад европских и евроатлантских интеграција увео санкције (мајци) Русији и суочио се са тешком клетвом Светог Петра Цетињског, на коју га је подсјетио Владика Амфилохије. Он, који је све до јуче „импресионирао“ комесаре ЕУ својим „лидерством“ у приближавању Европи. Он, који је због европских стандарда отворио своју државу страним „инвеститорима“ и дословно сахранио домаћу привреду. О, незахвалности! Изгледа да ти је име Европска унија.

 

ПОЛИТИЧКА СТАБИЛНОСТ… Али, на страну локална надгорњавања. Прије неголи се утврди ко ће бити први на циљу, ваљало би знати куда смо се то запутили. Рјечју, шта се то дешава у самој ЕУ.

Прошла година је била, са становишта ЕУ, по много чему тешка али и занимљива. Централни догађај су били избори у Њемачкој и они су, након дугог преговарања, донијели очекивани резултат. Госпођа Меркел је остала у седлу. У том вакууму њемачког притиска, периферне чланице ЕУ су мало попустиле строге мјере штедње које су од њих захтјеване, тако да је година подношљиво доведена до краја. У том склопу се огласила Европска централна банка (ЕЦБ) коју многи доживљавају као посљедњег спасиоца. „Економске активности показују знаке стабилизације, мада има још простора за њихово побољшање. Рецесија је завршена…“, поручили су у истом даху и умирујуће закључили: „Ако буде требало, Централна банка има начина да обезбиједи додатну финансијску подршку и то без страха од стварања инфлације и пораста цијена акција на берзама.“  Другим ријечима, не брините о економској стабилности. А, ако то већ радите, знајте да смо ми (ЕЦБ) ту. Дакле, не брините о економији.

Оволика количина седатива је неопходна за одржање политичке стабилности Уније пред скорашње изборе за Европски парламент, који могу да направе праве политичке земљотресе у чланицама и цијелој Унији.

 

…И  ИСКЛИЗНУЋЕ У ДЕФЛАЦИЈУ  Почетком априла, Кристин Лагард, прва личност ММФ, изјавила је да би ЕЦБ морала сама да помогне континентални економски опоравак користећи „неконвенционалне“ политике. Како су „конвенционалне“ показале потпуни неуспјех, растао је притисак на ЕЦБ „да уради нешто“.

Општи пад цијена на нивоу од два до 6,5 одсто у Холандији, Словенији, Португалији, Шпанији, Италији и Грчкој довео је до тога да је укупна еврозона издржала пет узастопних мјесеци дефлације. Дефлација законито води ка смањењу општих економских активности (ка рецесији) и огледа се у смањењу БДП. Када је мањи бруто домаћи производ, укупни дуг се повећава, независно од даљег задужења. Стога, однос између задужености и БДП бива све неповољнији за периферне чланице ЕУ, упркос свим болним мјерама штедње. Шпанија и Грчка имају стопу незапослености већу од 26 одсто. Француска 10,3 Португалија 15,3 Италија 12,9 и Ирска 11,9 одсто.

Пораст незапослености, упркос смањењу цијена, узрокује смањену личну потрошњу (свуда осим у Њемачкој) а она води ка мањим инвестицијама. Мањак инвестиција успорава брзину кретања новца па се, упркос огромном „штампању“ евра, количина новца у оптицају (М3) у еврозони повећала свега за један одсто, умјесто прижељкиваних 4,5 одсто. Просјечна инфлација је пала на нулу.

[restrictedarea]

Зашто је ово важно? Најбоље ће се видјети на примјеру нама блиске Грчке. Сјећамо се захтјева Тројке који су, у име спаса државе од банкрота, силом наметнути грчкој влади. Упркос бурним протестима и смјенама влада, Грчка је много пропатила, али и издржала. Циљ је био да, до 2020. године, удио јавног дуга у БДП буде 124 одсто. Прошле године, по мјеродавним процјенама, овај је однос био 177,2 одсто. У односу на економске трендове, он би до 2020. године нарастао на читавих 215 одсто БДП. Како, побогу?

Мјере штедње су уравнотежиле државни буџет али су, онако успут, уништиле грчку економију. Уколико се дефлација настави, и то на нивоу од два одсто, и уколико даље мјере штедње обезбиједе неких 1,5 одсто БДП, као и ако реални раст БДП буде 1,5 одсто (херојски подухват у датим околностима) све ће резултирати стварним порастом од свега један одсто. Обвезнице доспјелог државног дуга гласе на много веће годишње камате (од шест до преко осамнаест одсто) усљед чега терет дуга аутоматски расте. Грчка више нема простора да смањује  релативну „цијену рада“, тј. да повећава незапосленост и наставља дефлацију. Једини благотворни лијек би била циљана инфлација и то око четири одсто. Али, на то Њемачка (барем за сада) ни не помишља.

Иначе, нерјешив проблем Грчке представља износ од тек четири одсто укупног јавног дуга унутар еврозоне. Највећи дуг има Њемачка (26 одсто) а слиједе је Италија (23) и Француска са 21 процентом укупног дуга. Ако прва не брине, то засигурно не важи за преостале двије државе. Удио дуга у БДП Италије износи 135,2 одсто, а у БДП Француске 95,6 процената. Просјек еврозоне је 96,1 одсто. Свима пријети дужничка дефлација уз напомену да она има много теже посљедице у привредама великих бројева.

 

САЊАНА ИНФЛАЦИЈА Бројеви многима могу бити досадни, али нико им не може оспорити несумњиво значење. Без њих не бисмо знали много, а поготово гдје се налазимо и куда идемо. Бројеви везани уз ЕУ и еврозону гасе намјештене телевизијске осмјехе бриселске бирократије. Много су ружни, мислим на бројеве.

Марио Драги, чувени „спасилац евра“ на челу ЕЦБ, почетком априла објавио је да ће каматна стопа дугорочно остати ниска и утврдио је на 0,25 одсто. Дакле, веома близу нуле. Теоретски, она може да буде и испод нуле. Практично, то се десило прије двије године у Данској и помогло је да Данци, иначе најзадуженији народ на свијету, позајме још више новца. Међутим, каматом око нуле испуцано је једно од свега два оруђа која ЕЦБ има на располагању. Ефекат је видљив и трагично несврсисходан.

Друго је штампање новца са надом да ће он подстаћи привредну активност. У ту сврху је најављен програм тежак трилион евра за куповину обвезница у циљу супротстављања дефлаторним притисцима. Идеја је теоретски могућа, али је доказано неостварива. „Печат“ је у више наврата писао, па његови читаоци знају да само мањи дио тако „лаког новца“ нађе пут до замишљеног циља. Мање од десетог дијела. Све остало оде у шпекулативне намјене. Ако неко сумња, нека погледа радост исказану на бројним америчким сајтовима који савјетују финансијске играче како да узму лавовски дио од овог трилиона евра. Порука је јасна и лако изводљива: „Претворите њихову глупост (мисле на ЕЦБ) у свој профит.“

Све су, дакле, прилике да ни са овим „спасом“ еврозона неће бити спасена. Економисти не воле дефлацију. Прецизније, они је се грозе и научили су како да је превладају. Али, о њој одлучује неко други. Политичари − и то не сви него само најмоћнији. То нас враћа на канцеларку Меркел, као синоним за све богатију и бахатију Њемачку.

 

ЊЕМЦИ ДОЛАЗЕ  Не треба улазити у детаље игре која се одвија на релацији њемачки судски органи и ЕЦБ око тога да ли Централна банка има право да реализује програм назван ОМТ (комплетне новчане трансакције) или преведено, да непосредно откупљује државне обвезнице чланица еврозоне, смањујући тако њихове трошкове. Тренутно, чини се да програм ОМТ (једино преостало оруђе ЕЦБ) због Њемачке не може да стартује, иако би (због Њемачке) то могло и да се деси.

Све је веома једноставно. Њемачкој одговара дефлација у еврозони. Према подацима Лето института, Њемачка је лидер групе нето зајмодаваца у еврозони. Њена међународна нето инвестициона позиција износи 1.262 милијарде евра, што представља 51 одсто њеног БДП. То је готово идентичан износ који је Кина позајмила другим државама, мада је код ње учешће зајмова у БДП много мање, што Њемачкој даје свјетску лидерску позицију.

Када је установљен евро, међународне њемачке позајмице су представљале свега 5,1 одсто њеног БДП. Почетком кризе оне су порасле на 25,5 одсто БДП, да би током њеног руковођења европским кризним менаџментом достигле речених 51 одсто. Дакле, настављање дефлације, чије непосредне ефекте њемачка привреда ни не осјећа, може додатно да побољша њемачку позицију нето позајмљивача. Како је узимање кредита увијек везано са неким материјалним гаранцијама, њемачке индустријске компаније би могле доћи у посјед многих добара заложених као колатерал у случају да се дефлаторни притисци наставе. Ово је сувише крупан мотив да би могао бити превиђен.

Коначно, већ постојећи притисак на земље периферије довео је до „одлива мозгова“. Најбољи и најпаметнији из еврозоне крећу се према Њемачкој или, што је исто, запошљавају се у њемачким компанијама у региону. Тако Њемачка исисава најпродуктивнији крем еврозоне, а такав се оброк не прекида лако. Наравно, они који воде ову игру и који нису само моћни него и веома паметни знају да ништа не траје вјечно. Стога је у њиховој мапи пута (ако је има) одређена и прекретница када ће се њемачко лидерство наставити, али другим средствима. Тада ће, могуће, бити прихваћен ОМТ план Марија Драгија. Јер, евро ће бити очуван само у оној мјери и докле буде служио захукталој моћи Њемачке. Она га је створила и највише се њим окористила. Може ли неко и да замисли ситуацију у којој би (некад моћна) Француска присилила ондашњу Њемачку да се одрекне своје дојче марке и прихвати другу јединствену валуту?

Ваља о свему овоме мислити док их слушамо како су нам пријатељи, како нам дају подршку, брину о нама, уче нас како да се понашамо и траже да мијењамо свијест. А, плус свега, увели су и заоштравају некакве санкције Русији…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *