Почетна / Култура / 67. Филмски фестивал у Кану – Извесни женски погледи

67. Филмски фестивал у Кану – Извесни женски погледи

Пише Владислав Панов

У програмима овогодишњег Филмскoг фестивала у Кану умишљајно лагану превагу имају „женски филмови“

Шездесет седми по реду Филмски фестивал у Кану управо је у току и трајаће до 25. маја. Судећи по одлуци да фестивалом ове године председава шездесетогодишња Новозеланђанка Џејн Кемпион, као још увек прва и једина режисерка која је освојила „Златну палму“ (у два наврата, први пут, 1982. за кратки филм и потом, једанаест година касније, за играни филм „Клавир“) ово би могао да буде фестивал жена иза камере. Не само због ње на тако важном месту већ и зато што ће у разним програмима бити представљено петнаестак остварења која су дело ауторки.

САРАЈЕВСКИ МОСТ Фестивал је отворила филмска биографија „Грејс од Монака“ француског синеасте Оливијеа Дахана,  о једној од најчувенијих целулоидних звезда свог времена, Грејс Кели, легендарној холивудској глумици, оскаровки која је успела да постане права принцеза удавши се за принца Ренијеа у Монаку. Прича  која наводно дочарава значајну улогу Грејс Кели у сукобу њеног супруга са француским председником Де Голом почетком шездесетих прошлог века изазвала је негодовање племства Монака које је након објаве да ће баш овим филмом бити отворен Кански фестивал изразило незадовољство према превеликој уметничкој слободи аутора приликом третирања историјских момената у овој причи.

Осим поменутог почасног филма, који отвара фестивал, ударни програм чини још осамнаест наслова, од којих је добар део дело значајних светских аутора међу којима су и две жене (Јапанка Наоми Кавасе са романтичном драмом „Мирна вода“ и Италијанка Алис Рорвахер са драмом „Чуда“, у којој је звезда још једна икона европске кинематографије, али савремене, Моника Белучи, обе, ипак, с незнатним шансама да се домогну награда). Можда ће чак и више од интенције да ово буде „женски фестивал“ овогодишњи Кан бити упамћен по двоструком присуству легенде Жан-Лика Годара, чији је играни филм „Збогом језику“ у ударном програму, а у секцији специјалних пројекција је документарац „Мостови Сарајева“ који је снимило десетак европских аутора међу којима и Годар. Сви су они, наравно, удружено у својим кратким филмским прилозима још једном изразили тугаљиви и „потресени“ став о јадном Сарајеву настрадалом од зна се којих негативаца. У тој новој експлоатацији сарајевских минулих страхота учествује и београдски прегалац србофобичних етикетирања балканских сукоба, Владимир Перишић, који се „прославио“ пре пет година својим доприносом, „великом антиратном драмом ¸Обични људи‘“ у којој је показао како су српски војници деведесетих година постајали ратни злочинци. Ваљда је његов данашњи сарајевски мост у овом омнибусу нешто правичнији него поменути филм.

[restrictedarea]

НА РАЧУН ХОЛИВУДА Међу остварењима која ће се борити за „Златну палму“ је и ново дело једног од најчешће за разне канске награде номинованих аутора, канадског Египћанина Атома Егојана, трилер „Заточеница“. Присутан је још славнији и комерцијалнији Канађанин, Дејвид Кроненберг са, за свој углавном језовити опус бруталних хорора и трилера којима се бавио у преовлађујућем делу каријере, нетипичном драмом „Мапа до звезда“ у којој постоји чак и извесни социјално-политички критички ангажман на рачун савременог Холивуда и уопште западне културе. Сва је прилика, ипак, да ће примат у политичкој и свакој другој осуђујућој анализи савременог света имати успешнији и пригодно изазовнији филм „Левијатан“ истакнутог руског синеасте Андреја Звјагинцева. Вероватно и више од најчувенијег филмског критичара западне политичке и социјалне утопије, Британца Кена Лоуча, коме је одавно прилепљена етика лидера „британског социјалног реализма“ пошто је овај у последњи час успео да заврши свој нови филм „Џимијева слава“ и доспе у ударни програм Кана, у којем се бави историјским сукобљавањем западне цивилизације са страхом од комунизма, и то у Ирској пре осамдесет година. Руски филм је савременији и садржи препознатљиве поруке за данашњу публику.

Када је реч о Французима, за награду конкурише чак и биографија једног од њихових најчувенијих модних креатора „Сен Лоран“ (рад Бертрана Бонела) као и драма о жени која се уз мужевљеву помоћ бори за спас свог посла у новом делу увек поштоване браће Дарден, „Два дана и једна ноћ”. Француски Литванац Мишел Хазанавицијус и даље бере ловорике свог успеха од пре три године када је са „Глумцем“ поново „открио“ неми филм и себи и колегама обезбедио све могуће награде, укључујући и Оскаре. На крилима тог успеха је присутан и у овогодишњој главној конкуренцији са својим првим делом после светског хита, сада ипак звучног, „Потрага“, политички коректно смештеног у ратом узбурканој Чеченији и то са пригодније политички коректном причом о жени из невладине организације која помаже локалном дечаку да опстане у туробној ратној стварности његове земље. У трци за признања је и једно дело из Турске, троипочасовна драма „Зимски сан“, коју ауторски потписују браћа Џејлан, као и за овакву конкуренцију врло егзотични (можда зато буде и фаворит из сенке) Мауританац Абдерахман Сисако са драмом „Тимбукту“.

У СЕНЦИ ГЛУМЕ У понуди овогодишњег Канског фестивала је и неколико филмова аутора који су славнији као глумци. У главној конкуренцији је четврти филм доајена америчке глуме, Томија Лија Џонса, који се с вестерн-драмом „Хоумсмен“ обрео у такмичарском делу програма управо због поменуте незваничне намере да овогодишњи фестивал буде подвучен женским линијама. Џонсов филм, наиме, нуди причу о путешествију три умно поремећене жене које из једне државе у другу спроводе врло необични чувари од којих је једна неустрашива пионирка Дивљег запада. Искусни и свеприсутни француски глумац, Метју Алмарик, у програму „Извесни поглед“ заступљен је са својим првим дугометражним редитељским радом,  „Плавом собом“, а једна од највећих актуелних холивудских глумачких звезда млађе генерације, Рајан Гослинг, у истој конкуренцији присутан је са својим режисерским дебијем, фантазитрилером „Изгубљена река“, такође са женским фокусом пошто његова прича о авантури самохране мајке и сина заправо има само једну, женску, главну улогу. И славна италијанска глумица, Азија Арђенто, има редитељски рад, „Неразумевање“, којим ће у поменутом глумац-режисер својству допунити допринос истицању женског стваралачког доказивања у савременој филмској продукцији, а што је, уз социјалну ангажованост, очигледни лајтмотив овогодишњег канског програма.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *