Залудно шминкање европске фасаде

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Док прибегава бесмисленим порезима којима пуни своју касу и истовремено се гуши у корупцији, Европска унија покушава да растуће неповерење у њене институције излечи – пропагандом

Тек што је буру у јавности смирила вест да је Уставни суд Словеније одбацио закон о порезу на некретнине којим је влада премијерке Аленке Братушек покушала да закрпи рупу у буџету, већ је избила нова афера – домаћа ПОП ТВ је у ударној информативној емисији јавила да држава поред дажбине на кишницу која се слива на кров сваког објекта, уводи и нови порез: намет на величину прозора. Емитована је репортажа у где су стручњаци подсетили да је тај порез постојао и у доба Марије Терезије, а агенти за продају некретнина кукали да ће станови са много стаклених површина изгубити више од 30 одсто вредности. Објашњено је и како ће се нови порез обрачунавати: 0,1 цент на квадратни центиметар стакла, и то на сваки слој прозора. За окно просечне величине (120×90 цм) власници ће за свако плаћати у државну касу по 50 евра…

Само што су се ратосиљали опасности од једног харача, успаничени грађани су се суочили са још горим. Бесно су мерили своје прозоре и телефонирали министарствима. Психоза није трајала дуго; испоставило се да се радило о несланој првоаприлској шали. Новинарска пародија на тему неспособне и траљаве домаће и ЕУ бирократије открила је, међутим, да је ове године неочекивано велики број људи насео на традиционално лансирану лаж од словеначких медија о сваком „Дану лажљиваца“. Што сведочи о атмосфери несигурности и страха која влада у Словенији, држави која ће 1. маја обележити 10. годишњицу уласка у Европску унију.

 

ДРУГА СТРАНА МЕДАЉЕ Уочи уласка у Унију, словеначка „прича о успеху“ била је надалеко позната. Словенија је тада била најпожељнија „удавача“ међу 10 придошлица у породици „старих“ ЕУ држава. Престрављеност Словенаца да ће, 10 година касније, прозоре морати да сведу на величину пушкарница, сведочи о осиромашењу и паду стандарда што их са собом уводе све суманутији европски прописи у циљу пуњења како ЕУ, тако и националних буџета. Овај трагикомичан пример указује да ЕУ више није „оаза слободе“, а још мање слободног протока идеја и људи. Слика што нам свакодневно продају про-ЕУ настројени медији у Србији, битно је другачија од оне „на терену“.

ПОП ТВ је исте вечери емитовала анализе о порезима који су „код куће“ скочили чак за пет пута од осамостаљења државе 1991. наовамо, а стандард се истрајно срозавао, почевши од 1. маја 2004. године. То је датум када је Словенија свечано примљена у ЕУ. Данас је биланс следећи: држава је у дуговима до гуше (80,9 одсто БДП-а, односно 29 милијарди евра), што значи да је сваки грађанин Словеније задужен за 14.500 евра. Гломазна државна бирократија безмало свакодневно измишља неки нови „десетак“ како би попунила пресахлу благајну, уз сталне резове плата, пензија и социјална права. И ништа од тога није првоаприлска шала.

Ни то није све. Прокламовано укидање царина није испало онако како се очекивало. Данак уласка у Унију платиле су некада парадне индустријске гране, од текстилне до прехрамбене. Словенија је по диктату из ЕУ морала да ликвидира, на пример, своје шећеране, а оно што је остало докусурила је криза од 2008. Јесу укинуте царине међу државама чланицама ЕУ – али истовремено се диже царински бедем према „спољњем свету“. Зато су државе Уније присиљене да мањак у државној благајни, раније пуњен царинама – сад надокнаде измишљањем најразличитијих нових терета стављених на плећа грађана, с обзиром на то да су порези (за разлику од царина) остали у домену чланица ЕУ.

И бриселска администрација је неуморна у смишљању нових такси, па се тако и Словенија приклонила пракси према којој ће њени грађани од 1. маја плаћати таксу за „одводњавање кишнице“ са својих кровова. По квадратном метру. Већи кров, већа такса. А како би дошла главе „сивој економији“, држава се спрема да потпуно укине „плаћање на руке“, чак и за ситне послове. Ако неко хоће да ангажује, на пример, бејбиситерку или кућну помоћницу, у Словенији ће прво морати да од државе купи посебан ваучер. Цена? Ситница, „само“ 9 евра, по услузи. Ако то не учини, чека га пријава због илегалних трансакција и подршке раду „на црно“. Економисти се ругају том „патенту“ и тврде да ће распламсати сиву економију. Па ко онда не би поверовао да је држава способна да опорезује и прозоре?

А што се тиче демократије и слободе говора – наличје те бајке је прошле седмице искусио књижевник Тоне Партљич, некадашњи председник Друштва словеначких писаца. Партљича је „истражна комисија о екстремистичким групама“ словеначког парламента позвала на саслушање јер је добила анонимну пријаву да је пре годину дана био међу организаторима уличног устанка против корумпираног градоначелника Марибора. Уз Партљича је прозвала још 16 виђенијих интелектуалаца из штајерске регије, под сумњом да су опасни по ред и поредак. Партљич се уредно одазвао позиву а онда демонстративно напустио „храм демократије“ (како Словенци тепају свом парламенту), увређен чињеницом да се води поступак против оних који су упозоравали на девастирајуће појаве у друштву.

[restrictedarea]

Није Словенија усамљен случај. Док нам се у Србији намеће визија ЕУ каква је некад била, остаје прикривено да Унија више није ни бледа слика „обећане земље“ с краја прошлог века. Мало се зна да се велика средства из џепова пореских обвезника ЕУ преливају за трошак пропаганде и блаћења, чак подривања оних који о ЕУ не мисле најбоље или критикују девијације. Политичари из ЕУ тврде да је Унија пример успешне интеграције, а у истом даху крију истраживања јавног мнења унутар ЕУ која разоткривају да се поверење грађана у Унију суновратило, пало на историјски најнижу тачку. И док нам представљају ЕУ као светионик борбе против корупције и гласноговорника права и закона, речју правне државе – мало се зна да се Унија утапа у сопственој корупцији. Како све то не би било тема ни у ЕУ а камоли у државама „кандидатима“, на делу је опсежна акција „шминкања“, преправљања и улепшавања имиџа Уније. Нарочито за нове муштерије изван бедема ЕУ, а које још нису имале прилике да осете све „унијатске предности“ на властитој кожи.

 

ШАМПИОНИ КОРУПЦИЈЕ Намеће се питање: ако је ЕУ заиста тако прогресивна институција, како то да европски антикорупциони механизми нису бољи од – националних? Јер када је, на пример, словеначки посланик у Европском парламенту и некадашњи министар спољних послова Зоран Тхалер пре три године ухваћен „са рукама у ћупу меда“ (новинари „Дејли мејла“ су га снимили у тренутку када је пристао да прими мито како би у ЕП лобирао за интересе фиктивних предузећа), његов случај је одмах преузео Олаф, европска канцеларија за борбу против корупције. Истрага је почела помпезно, а завршила срамно – европски стручњаци за борбу против корупције су убрзо саопштили да у Тхалеровом случају нису нашли „ништа спорно“. Словеначка Комисија за борбу против корупције (КПК) је свеједно означила Тхалеров поступак као коруптиван, а Тужилаштво припремило оптужницу. Тхалер је нетом признао деликт (мито од 100.000 евра). Погодио се са Тужилаштвом и платио казну (35.000 евра). Служи „викенд затвор“ од 2,5 године уз петогодишњу забрану бављења јавном службом. Кривац је на крају долијао, али то није била заслуга апарата ЕУ, јер је европски орган за борбу против корупције ту пао на испиту.

Колико је корупција дубоко укорењена у све поре друштва, доказују не само анкете према којима грађани признају постојање „плавих коверти“ (које су присиљени да дају не само кад је у питању борба за здравље него и приликом „решавања“ бирократских препрека), већ и дебакл који је потом доживела словеначка КПК. Трочлано веће КПК је недавно поднело оставку због притисака и лоших услова рада, а онда је њен донедавни потпредседник Рок Прапротник преко ноћи добио уносно место директора у Новој Љубљанској банци. Пукла је брука јер је иста та банка, која се годинама дави у аферама и губицима, била мета истраживања КПК – баш због корупције. Иронијом судбине, прва мета истраге новог састава КПК сада је постао њен бивши потпредседник.

Да је ЕУ уистину шампион у корупцији, недавно је признала и комесарка за унутрашње послове ЕУ Сесилија Малмстром. Њен извештај о стању корупције у 28 земаља чланица открио је поразан податак да у ЕУ, због корупције која „одузима дах“, сваке године „ишчезне“ у приватне џепове око 120 милијарди евра, што је безмало једнако укупном европском буџету. Око 74 одсто испитаника широм ЕУ оцењује да је корупција „веома честа“, док у земљама попут Хрватске, Чешке, Литваније, Бугарске, Румуније и Грчке од 6 па чак до 29 одсто упитаних тврди да су лично били суочени са тражењем мита. Корупција је и у Пољској, Словачкој и Мађарској узела маха, нарочито у здравству. По речима Малмстромове – у Европи нема сектора без корупције. То потврђују и извештаји о потрошњи европског буџета, који још од далеке 1994. године нису верификовани од стране независних финансијских ревизора. Зато су финансије саме ЕУ, најблаже речено – криминално аљкаве.

Колико се све то отело контроли, видело се и у Грчкој када је министар Венизелос, према наводима немачког „Цајта“, захтевао од Јерга Асмусена из Европске централне банке да се (ради испуњења услова за следећу траншу кредита) подаци о грчком буџету „мало реорганизују“. Дакле – фризирају. У Шпанији се десило нешто слично. Европска комисија је због неповерења у „тачност података“ о шпанском буџету послала у Мадрид посебну комисију. Потом је Еуростат, статистички орган ЕУ, „консултујући се са шпанском владом“ – повукао извештај у где је Шпанија критикована због сумњивог извештавања о стању сопствене благајне. Што највише говори о „независности“ институција ЕУ. Независни економски аналитичар Тимоти Дурден је поводом тог гафа оценио да би и Геблс био поносан на такав начин рада институција ЕУ.

 

ПАД ПОВЕРЕЊА И МАНИПУЛАЦИЈЕ Недавно објављени подаци потврђују да је поверење грађана у Унију (у државама чланицама!) достигло историјски најнижи ниво после 1997. године. Само један од три становника Уније, према последњем истраживању Еуробарометра, данас верује у ЕУ. Највећи критичари су још увек Британци, који су према Унији најнеповерљивији у последњих 16 од 20 сондирања јавног мнења унтар ЕУ. На Кипру само 13 одсто испитаника верује у Унију. Уздање у ЕУ пресушило је у свим европским земљама осим Финске и Шведске, а најмање поверења јој поклањају у државама са југа Европе. У Грчкој је веровање у добробит Уније пало за 44 одсто, у Шпанији за 37 одсто, као и у Португалији. Сан о заједници европских држава био је на врхунцу 1991. године када је, у просеку, чак 71 одсто грађана подржавао чланство њихове земље у таквој творевини. Очито се од тада до данас много тога променило. Србија данас преговара са Европском унијом која је светлосним миљама удаљена од њене „изворне“ варијанте.

А како се Унија бори да поврати пољуљано поверење? Пропагандом! Девиза да „новац врти тамо где бургија неће“ примењује се у великом броју медија широм ЕУ, али и у државама које се кандидују за чланство. Тако су одабрани медији (и њихови пулени) задужени за поправљање посрнулог Унијиног „имиџа“, па објављују добро плаћене „прилоге“ из којих се не слути да је то заправо обична ЕПП. Тај модел је примењен и у Србији, где су грађани под утицајем обраде „независних“ медијских пројеката попут Евронета и сличних. Недавно је откривено да је на рачун само једне (од бројних) новина у Великој Британији „легло“ чак 65.000 фунти за публиковање циљаних „про-ЕУ“ текстова. Тако је 2,6 милиона читалаца британског „Ивнинг стандарда“ нехотице конзумирало „позитивне европске“ поруке Европске комисије. Између осталих, штампан је чланак под насловом „Да ли знате своја ЕУ права?“ који објашњава читаоцу „све предности које произлазе из права европских грађана“, уз издашно навођење цитата европских ћата. Није ништа мање индикативан чланак „Игноранција није смешна“ у коме Маркус Бригсток објашњава да је евроскептицизам заснован на „параноидној ксенофобији“. „Шта је Европа икада урадила за вас?“, то је текст који набраја примере оних што су на овај или онај начин профитирали од ЕУ. Круна „Стандардовог“ бављења Унијом је текст „Време за утицање на дебату“ где се сугерише грађанима како да гласају на изборима за европосланике у мају. Штиво је заокружено коментаром „Изградња мостова и отварање како бисмо сви имали право на реч“, насталог испод пера потпредседнице Европске комисије Вивијан Рединг. Јасно, и она истиче предности чланства у ЕУ, ни речи о манама. Што не би било спорно да је подлистак био јасно означен као пропаганда, дакле као плаћени додатак, а не као резултат „рада“ новинара дотичног медија. Уместо тога, такви ЕУ „билтени“ се под кринком дневно-политичких текстова штампају на истом папиру и у истој форми као сви остали текстови у новинама, најчешће уз помоћ истих аутора запослених у дотичном медију, при чему нема упозорења да се ради о чланцима плаћеним од стране Брисела, иако се тиме крше темељни етички принципи новинарства.

Описано „профилисање“ јавности не спроводи се само на Острву; на исти начин су финансирани чланци/прилози у бројним медијима, од америчког „Интернешенел хералд трибјуна“ до љубљанског „Дневника“, при чему челници ЕУ не жале да одреше кесу и да за ту врсту пропаганде сваке године страће милионе евра. Све то се дешава у тренутку када се „евроскептици“ унутар ЕУ прогоне као „претња за међународни мир“. Управо тим речима је немачки министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер назвао чланове британске партије УКИП Најџела Фариџа. „Евроскептици се окупљају у партијама, добијају све више пажње медија и док је Европа у кризи – то нам не помаже“, загрмео је немачки министар и затражио забрану евроскептичних партија. Министар у влади канцеларке Меркел није објаснио како се тај његов захтев слаже са „европским вредностима“ и максимом о „слободи другога да мисли другачије“.

[/restrictedarea] срочный займ на карту срочный займ на карту мирзайм быстро деньги на картузайм под залог срочно

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *