Време за плакање

Пише Владислав Панов Фотографије прес служба 61. фестивала

Свет у филмовима овогодишњег Фестивала кратког метра, присутан у 185 приказаних остварења, и тужан је и смешан, насилан и питом, ужасан и диван, али је првенствено и овога пута аутодеструктиван у примарној мисији да задовољи интересе, наводне принципе и лажне идеале западне квазилибералне глобализоване „демократије“, у којој нажалост, или на радост, уживамо и ми

Вероватно тек у жељи да се има „светски“ слоган, беспоговорно прихватљив и „звучан“, који је све и исто тако није ништа, уприличитељи овогодишњег, 61. издања Београдског фестивала документарног и краткометражног филма су се пронашли у отрцаној фрази коју користе адолесцентни корисници интернет новоговора и одушевљено се у свакој прилици сајбер комуникације потписују скраћеницом „ЛОЛ“ (од енглеске фразе која би се могла превести „смејем се у сав глас“, али има и друга, погрдна и поспрдна значења). Добро, фестивал је можда желео да се смејемо. Ипак, пошто је реч углавном о филмовима који на овај или онај начин отварају прозоре у разне врсте животне стварности овог нашег света, разлога за смех и није било превише. Већина приказаних филмова је управо могла да изнуди супротну емотивну реакцију − плакање у сав глас. Јер, такав је свет у којем живимо.

СУДАР СВЕТОВА Без обзира да ли је одабиром филмова који ће чинити програм фестивала, како такмичарски његов део, тако и све оне пратеће (укупно је пред гледаоцима током пет дана било приказано 135 филмова: од тога је нешто преко половине било у такмичарском делу програма) био већ изражен одређен политички и уметнички став селектора или је понуда била еклектична, слика коју коначно добијате, проводећи време уз овогодишње филмове Кратког метра, углавном није нимало пријатна, понајмање смешна. Оно што је у тој реалистичној и туробној слици света, чији је хорор одшкринут на Кратком метру, врло занимљиво вероватно је неумишљајни конфликт у судару црнила супротстављених светова наше цивилизације. С једне стране, селекција понуђених филмова показује напоре појединаца да се западна слобода и демократија коначно уведу и у њихове „угњетене светове“ (свакако као обавезно најрадикалније ригидна друштва у овом смислу, као подразумевајући барјаци неслободе, поново су постављени Русија, Кина, Иран, Авганистан, па и Турска чији је, иначе, филм „Бухар“ проглашен за најбољи на фестивалу) али с друге стране нам нуди ужасну слику демократске неслободе и бездушног угњетавања поданика (на папиру савршених светова) тог „идиличног слободног“ и врлог западног света. У том су смислу најрепрезентативнији и веома сликовити хрватски филм „У браку са Швицарцем“ (о правом дужничком ропству клијената банака који су се задужили у швајцарским францима) и амерички „Ватра у крви“ о благодетима глобализованог тржишта фармаколошке индустрије која се бави профитом, а не лечењем болести. Ништа мање илустративан и значајан у наметању „неЛОЛ“ утисака о другом (правом?) лицу западне цивилизације није ни канадски документарац чији сам наслов говори довољно – „Приче о трговини органима“.

[restrictedarea]

СМЕХ КАО ЧЕЖЊА Ипак, за оне „ЛОЛ утиске“ био је задужен сегмент фестивала под називом „Јуроченел“ јер је био посвећен комедији из европске продукције. Двадесет један филм је попунио овај део фестивала под називом „Смех: универзална чежња“. Сасвим прикладно, посебно ако се имају у виду горенаведени утисци који представљају доминантну емотивну реакцију публике. Смех је заиста постао универзална чежња људи који никада у историји нису били тако свеобухватно, брзо и лако међусобно повезани ма где били и истовремено тако темељно, безнадежно и отужно отуђени, усамљени и одбачени једни од других. И поред тога што се није баш директно бавио универзалном чежњом и пустињама у срцима милиона људи, није чудно да је један од публици најомиљенијих филмова (зарад чије су популарности организатори морали да уприличе и додатну пројекцију) био домаћи филм „Београд: живот или смрт“ чији је изазовни садржај понудио сентименталне и меланхоличне провокације у покушају да нам се макар у сећању обнове неке од затурених вредности градског живота, а са њима и суштинских социјалних, културних и емотивних слобода.

У најкраћем, што је иначе сажимање утисака који важе годинама, после сваког краткометражног увида у нашу цивилизацију, свет у филмовима овогодишњег Фестивала кратког метра, присутан у 185 приказаних остварења, и тужан је и смешан, насилан и питом, ужасан и диван, али првенствено и овога пута најпре аутодеструктиван у примарној мисији да задовољи интересе, наводне принципе и лажне идеале западне квазилибералне глобализоване „демократије“ у којој нажалост, или на радост (ЛОЛ!) уживамо и ми.

Главне награде и жири

Интернационални жири 61. београдског фестивала документарног и краткометражног филма заседао је у саставу: Барбара Милер, редитељка из Швајцарске, председница жирија, Сесили Јорк, теоретичарка филма из Данске, Андреј Алферов, филмски критичар и историчар филма из Украјине, Хана Селимовић, глумица из Србије, Никола Мајдак Млађи, сниматељ, аниматор и редитељ из Србије
Одлука жирија о награђеним филмовима (само главне, прве три награде) 61. београдског фестивала документарног и краткометражног филма:
„Гран при“ фестивала, статуета и новчани износ од три хиљаде евра за најбољи филм фестивала, додељују се филму Бухар, турског редитеља Абдурахмана Онера
Образложење жирија: Вешта употреба свих филмских елемената. Однос црног-белог, слике-звука, прикривеног и приказаног, дају несвакидашњу слику универзалног сукоба традиционалног и савременог.
„Златна плакета Београд“ за најбољи филм међународног такмичарског програма и новчани износ од две хиљаде евра додељују се филму Светиљка на путер кинеског редитеља Хуа Веија
Образложење жирија: Тако једноставно а бриљантно.
„Златна плакета Београд“ за најбољи филм домаћег такмичарског програма и новчани износ од две хиљаде евра додељују се филму Торба у режији Марка Сопића
Образложење жирија: Духовит приказ мизерије једноставног живота и поштења које постоји упркос њему. Одлична глумачка интерпретација и интересантна естетика филма.

[/restrictedarea]