Почетна / Свет / Владимир ante portas

Владимир ante portas

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Крим је завршена прича; шта сада следи и шта још Владимир Владимирович смера да учини после Крима? Ово је питање „од трилион долара“ на које западни политички хороскоп нема − у недостатку сигурнијих знакова – одговор

На питање шта још Владимир Владимирович смера да учини после Крима Запад нема одговор, изузев консензуса да је у Украјини − задња пошта Крим − брутално окончан један „европски сан“, а да је Русија напустила „начин понашања“ који је важио у Европи од Хладног рата до данас. Суштина тог односа је премиса да се спорови не решавају силом(!?) него дипломатијом(!?) и детантом. Консензус је, дакле, да је са падом Совјетског Савеза и Берлинског зида, војна сила била уступила место економској и политичкој сили(!?) а да је Путин сада све то претворио у прах и пепео.

ДУХ ЈЕ ИЗАШАО ИЗ БОЦЕ Сада је тај, најбољи од свих светова, Путин девастирао; Европа је већ у антишамбру другог хладног рата после којег прети нешто још горе. У аналитичким радионицама на Темзи нису, ипак, сви убеђени да смо пред новим хладним ратом, али је већински осећај да је сада, када је Владимир ante portas, могуће још нешто горе од тога. „Да будемо одмах начисто: ово још није пуни хладни рат. Русија са свом војном силом није некадашња Совјетска Унија. Ово неће бити реприза идеолошке битке која је делила свет у току двадесетог века… Али, хладни рат или не, ово је моменат када је зли дух изашао из боце“, уверава високи дипломата у НАТО уредника Би-Би-Сија Џонатана Маркуса.

Није, дакле, потпуни хладни рат, али се нешто темељно променило после руске „агресије“ и „окупације“ Крима. Путин је ante portas − на источној граници Украјине; у том делу земље потпалио је већ „кримску ватру“ и нико на Западу не може да погоди да ли ће и када да крене на источни, проруски део Украјине.

Сва аналитичка машинерија на Темзи је тренутно у тражењу одговора на питањa: када ће Путин да удари, где ће да се заустави после Крима и како да му се Запад јединствено супротстави нечим што је битно убедљивије од досадашњих патетичних санкција.

У једом интерном одгонетању Путиновог понашања у наступајућој фази игре око Украјине, употребљава се термин „реваншизам“, али у смислу реституције изгубљеног − нешто што су, на пример, Французи доживели од Пруске 1870. године или оно што у колективној руској психи живи као пораз Русије, односно победа Запада, након распада Совјетског Савеза.

Да ли евроатлантска машинерија има одговор? Да ли је Русија способна за реванш и „исправку историје“? Колико је Путин намеран да иде у ревандикацији, ако не већ у реваншу? У Лондону немају одговор, али је, по једном коментару у „Мејлу“ од прошле недеље, „Путинова претња видљива голим оком“. И није у питању, каже се даље, само Украјина него (за почетак) и Молдавија где би Русија могла да само формализује већ фактичко отцепљење молдавске енклаве Транс-Дњестра.

„Тајмс“ цени да атлантска алијанса не може, напросто, да одгонетне даље намере Кремља; „може једино да предсказује будућност на основу догађаја који су се већ одиграли“.

Аналитички консензус у Лондону је, међутим, да се Путинова Русија „враћа“; да се враћа „усиљеним кораком“ и да је одлучна да преузме пуну контролу над стварима у суседном дворишту. А највеће суседно двориште је Украјина. Овa је хипотеза тренутно емпиријски недоказива, али је опсесивно присутна у свим лондонским читањима будућих догађаја на источном фланку Европске Нато уније.

На основу овакве хипотезе, планови о одговору на „Путинов изазов“ углавном су усмерени на оно што и јесте први инстинкт Империје у оваквим приликама − на одговор војном силом. Прва идеја у овом концепту размишљања барата са ангажовањем мањих војних ефектива НАТО, првенствено у балтичким земљама и Пољској. Војни маневри ограниченог обима на овој арени треба да обезбеде стално присуство НАТО трупа у северним суседима Русије. То је преамбула за нову, следећу фазу ангажмана који треба да буде „рано упозорење“ Русији − ма шта то значило у војном, дипломатском и политичком смислу.

За саму Украјину припрема се пакет „знатно веће подршке“ − ма шта и ово да значи − али се у овом моменту разраде планова не рачуна са уласком Украјине у НАТО због тога што садашња власт у Кијеву, у страху од још већег изазивања руског медведа, не показује знаке жеље за пуно чланство у алијанси. Украјина је, међутим, већ партнер НАТО. У том процесу већ је увела неке мере као што су цивилна контрола војске или војно планирање…

[restrictedarea]

ПРЕ НЕГО ПУТИН ПРЕЂЕ АЛПЕ Извори НАТО у Лондону сигнализирају да је у процедури нови вид „помоћи“ из овог домена како би се што пре, и пре свега, поправило „прилично анархично“ стање у украјинској војсци.

Пакет идеја о даљем баратању Запада Путином носи наслов „Украјинске тезе“, а у њему је „црвена линија“ која наговештава да НАТО нема намеру да било шта мења у досадашњем стратешком односу са Русијом.

Награда Михаилу Горбачову за растурање Совјетског Савеза била је обавезивање НАТО да се неће даље ширити према руским границама; обећање је безобзирно изневерено, па најновији курс зацртан у „Украјинским тезама“ говори да се експанзија према руским границама наставља као да никаквог обећања Горбачову и није било. Нова околност је само што oн сада има посла са „атомском“, ревитализованом војном силом Русије, са Путином у Кремљу, уместо патетичног Горбачова и пијаног Јељцина.

Путин је ante portas, али генерални секретар НАТО, Андерс Фрог Расмусен, прошлог уторка, у готово аутистичном маниру излази са ауторским написом у дванаест земаља алијансе и као да се ништа у свету није променило од првог Хладног рата и као да Украјине и Крима није јуче било, саопштава Европи „у здрав мозак“ да је ширење НАТО било добро за Европу и добро за НАТО, да се, дакле, наставља.

„Украјинске тезе“ и Расмусеново писање догађају се у атмосфери пред наредни НАТО самит где ће да се обележи трострука годишњица: петнаест година од чланства Пољске, Мађарске и Чешке у алијанси; десет година од учлањења Бугарске, Естоније, Летоније, Литваније, Румуније, Словачке и Словеније; и пет година од уласка Албаније и Хрватске.

Симболизам церемоније у Велсу неће, засигурно, проћи незаписан у Путиновој бележници.

Али, остаје и даље питање шта да се ради са Владимиром ante portas и како да НАТО одговори на „нови ветар који дува из Москве“ (Мирор).

Британска штампа извештава да радови на „новим правилима игре“ почињу већ ове седмице, а да ће комплетан сет „правила“ бити изнет пред шефове држава НАТО у Велсу, идућег септембра. Резимирано: самит треба да пружи одговор на питање свих питања: какви ће бити реални односи између НАТО и Русије у насталим, измењеним „правилима игре“ у Европи; и какве ће то имати последице, посебно на војном плану? У фусноти овог питања стоји аларм да ће већ финансијски исцрпљене европске чланице НАТО морати још једном − и без даљег одлагања − да ојачају војне буџете. Или, ако ништа, да размотре како да боље интегришу војне капацитете у ситуацији све веће беспарице.

Америка ће, стоји даље у „Тезама“, морати да на „конкретан начин“ искаже подршку европској безбедности пре него што Путин „пређе Алпе“. Каже се да, напросто, ствари не могу да остану онакве какве су биле пре Украјине и Крима. „Не зато што смо ушли у нови хладни рат, него зато што је суштина постојања алијансе − територијална заштита њених чланица − одједном постала много важнија и актуелнија него што је била пре неколико седмица.“

КРАЈ „ЕВРОПСКОГ СНА“ У „Тезама“ се, затим, каже да постоји кредибилан разлог зашто Владимир Владимировић за постизање циља има на располагању „и друге начине“ изузев директне војне интервенције. И ма какви да су му циљеви, Путин зна да је кримска прича завршена и да је Запад дефинитивно одустао од помисли да брани суверенитет полуострва. Доказ је да на недавном сусрету шефова дипломатија Русије и Америке, Лаврова и Керија, Крим није ни поменут у завршном коминикеу.

Руски приоритетни задатак је, иду даље анализе у Лондону, да се спречи укључење Украјине у безбедносне и економске структуре НАТО и ЕУ; да Украјина, у најмању руку, остане „међузона“ која не припада ни Истоку ни Западу, а поготово да не буде Тројански коњ Запада у Подмосковљу. Ово се може постићи тако да се Запад приволи за руски концепт федерализације Украјине.

Ово ће, са становишта евроатлантске стране, бити тешко изводљиво. Руски концепт федерализације предвиђа да украјински региони (пре свега источна Украјина) имају реч не само у регионалним и локалним питањима него и у украјинској спољној политици. Што је, како стоји у једној лондонској анализи, „суптилни руски начин да се каже како би етнички Руси у Украјини могли да у сваком тренутку блокирају прозападну политику Кијева“.

Ако ова варијанта не би функционисала, Москва још увек има на располагању, стоји у анализи, могућност да Руси у источној Украјини прогласе отцепљење од остатка земље и да тако Путин без испаљеног метка понови Крим на најбогатијем делу Украјине.

Да се тако нешто „иза брда ваља“, односно да Путин не намерава да се заустави на Криму, део британске штампе види и у примеру Транс-Дњестра где етнички Руси већ, наводно, масовно добијају руске пасоше. Све се ово у Вајтхолу тумачи као део „Великог Путиновог пројекта“ и све је, уједно, „доказ“ да је Крим био само „први плотун у канонади која следи“.

Под насловом „Руска стратегија у Украјини − крај европског сна“ Би-Би-Си у анализи поменутог Маркуса скреће пажњу да је Путин већ неколико пута готово експлицитно ставио до знања Америци и Европској унији како је територијални status quo настао после колапса СССР 1991. године, „неправедан и неодржив“. Нови статус не значи, неминовно, окупацију или реапсорбовање бивших совјетских република у крило Русије.

Војска НАТО, оцењују војни стручњаци на Темзи, обучавана је да одвраћа спољну агресију(!?) али није ни конципирана ни оперативно припремљена да се носи са „унутрашњим изазовима“, док Путин пак може да постигне циљеве тако што ће у неким кључним земљама ван алијансе − у овом случају у Украјини − изазвати имплозију и тако довести у питање параметре успостављене политиком, пропагандом и доларима Запада. Зато НАТО мора хитно да покаже мишице тако што ће одмах да уприличи „разне војне вежбе у балтичким земљама“ како би и њима и другим чланицама НАТО сигнализирао да гаранције за њихову безбедност остају на снази. Синхроно са овим, каже се да се Русији „не сме оставити илузија да интервенција у земљама чланицама НАТО не би изазвала жесток одговор који би укључио и војну компоненту“. Истовремено, верује се да Украјина „још увек може да очува суверенитет, укључујући целу територију источног дела земље“. Аналитичари из овога читају двоструки сигнал: А) да је Запад коначно одустао од сваке помисли да Крим брани било којим оружјем изузев овим гротескним, безубим санкцијама Русији, али са зебњом да (Б) Украјина, дефинитивно, није била − како се коментарише у програму „Данс“ на Радију Би-Би-Си 4, само мала епизода у нарушеним односима Запада са Истоком, него крај једне ере, „крај наде да се Русија може инкорпорирати у уједињени мирољубиви европски континент“.

Ма колико гротескно било ово гледање на нову Русију − управо у духу једне овдашње карикатуре на којој се НАТО војник на пољској граници са Русијом љути на руског војника што се толико приближио „НАТО граници“ − ово је и даље владајући параноидни дух на Западу још oд пре Крима и Украјине. Па отуда и неки трезвенији, мада у мањини, гласови са Темзе да и поред свега, Западу нема друге него да тражи путеве сарадње са новом реалношћу коју персонализује Путин. А да, истовремено и нажалост, будућност припада још већој конфронтацији са Истоком. То подразумева све исходе, а не искључује ни онај јако, јако лош.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Vladimir je razvalio kapiju. Sad je „Drž gaće, drž ljevor“!!!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *