Висока цена тајног програма дронова

Премда политичари не говоре много о цивилним жртвама беспилотних летелица, све чешће се у јавности чује о наличју борбе против терориста

Колико кошта људски живот? На име одштете за погибију четири цивила у нападу дронова који се у Јемену одиграо на Васкрс локалне власти ће породицама настрадалих исплатити око 56.000 долара, односно око 14.000 за сваког погинулог. Још међутим није саопштено да ли ће уплате бити обезбеђене из америчких фондова из којих се великодушно финансира јеменска борба против тероризма.

Оно што се зна јесте да је васкршњи напад беспилотним летелицама усмртио 55 људи, а утицајни западни медији јављају да су ликвидирани терористи. У оним мање утицајним, алтернативним медијима, такав приступ наилази на критику, па анализирају извештавање „Њујорк тајмса” који априорно закључује да су погинули у нападу дронова у Јемену без дилеме били милитанти не остављајући простор ни за какву другу могућност.

На сајту невладине организације „Риприв”, која између осталог проучава ефекте тајног програма ратовања дроновима, наводе: „Обамина администрација тврди да напада једино онда кад су сигурни да неће бити убијени цивили, али ове исплате жртвама говоре за себе. Изгледа да ни САД ни Јемен не знају кога убијају. Са сваким  новим нападом ризик од освете код куће у Америци постаје све већи.”

Коришћење беспилотних летелица којима се управља из командних центара са безбедне удаљености постало је специјалитет администрације Барака Обаме. Трећег дана председниковања Обама је наредио напад дроновима на циљеве у Пакистану. Акција је најпре прослављена као велики успех новог врховног команданта – објављено је да је убијено најмање десет терориста, са великом вероватноћом ликвидирања и „мете високе вредности”.

Невоље су наступиле када су резултати независних истрага показали да је Обамин дроновски првенац у Пакистану однео живот најмање девет цивила. Преживео је један 14-годишњак са тешким ранама, али довољно присебан да може да сведочи о ужасима изненадног напада из ваздуха.

За све то време нема отвореног коментарисања дронова из уста високих америчких званичника. Протекле су три године док је Обама јавно проговорио о коришћењу дронова у јануару 2012. рекавши да они „нису довели до великог броја цивилних жртава” те да се „углавном спроводе веома прецизни напади на припаднике Ал Каиде и њихове помагаче”.

Тајним ратом беспилотним летелицама ЦИА бави се и документарни филм норвешке ауторке Тање Хесен Шеи, једноставног али злокобног наслова „Дрон”, чија се премијера очекује ових дана.
На основу доступног трејлера документарац се фокусира на ударе у подручјима на граници Авганистана и Пакистана.

Прати се паралелан свет са обе стране процеса убијања – слике порушених насеља и цивилних жртава емитују се уз снимке „аналитичара” који уз шољу кафе управљају дроновима из комфорних канцеларија негде у Јоркширу или Конектикату. „Дрон” приказује процес од регрутовања талентованих „аналитичара” на великим такмичењима у видео-играма, преко редефинисања синтагме „одлазак у рат” до њихових каснијих моралних дилема.

Драгоцен увид у размишљања оних који управљају беспилотним летелицама, и од чије процене зависи када ће притиснути дугме и испалити пројектил, дала је управо једна од њих, аналитичарка Хедер Лајнбау.

„Колико сте жена и деце видели претворене у пепео након удара пројектила из дрона? Колико сте видели мушкараца како се вуку по земљи покушавајући да се докопају најближе базе где ће затражити помоћ док крваре из разнесених ногу”, запитала је она у ауторском тексту у „Гардијану” британског министра одбране Филипа Хемонда, који се залаже за коришћење дронова.

Лајнбауова нема дилеме око контроверзног програма за који тврди да није одбрамбени него нападачки. Она ипак од јавности тражи макар мало милости за „аналитичаре” који управљају дроновима, јер одлучивање о нечијем животу и смрти оставља трага и на извршиоцима.

„Можда се не налазим на терену у Авганистану, али свакодневно на екрану посматрам сукоб и знам какав је осећај када гледаш како неко умире. И када си сваким даном изнова изложен таквим сликама онда то постаје као мали филм уграђен у твојој глави, који се непрестано понавља стварајући психолошки бол и патњу, које, надам се, већина људи никада неће искусити”, објашњава она.

„Оперативци који раде са беспилотним летелицама жртве су не само сећања која их прогањају него и сталног осећаја кривице и несигурности око тачности идентификације непријатеља.”

Она објашњава да слика коју дрон шаље у управљачки центар углавном није довољно чиста да би се са сигурношћу могло установити да ли неко носи оружје. Због тога су аналитичари под сталним стресом да ли су ликвидирали неког цивила јер због лошег угла можда нису били сигурни да ли носи ашов или пушку.

„Наравно да смо прошли тренинг да не подлежемо таквим осећањима и боримо се против њих. Неки оперативци су тражили помоћ у клиникама, али имамо ограничен број људи са којима можемо да разговарамо због тајности наше мисије”, каже она.

„Занимљиво је да никада није саопштена статистика самоубистава у овој области нити колико је оперативаца ангажованих на овим пословима подвргнуто тешкој медицинској терапији против депресије, поремећаја сна и анксиозности.”

И док траје жестока дебата „за дронове и против њих”, тематика се пренела и на поље уметности и популарне културе. Тако медији преносе да ће се у наставку култног филма „Топ ган” из 1986. Том Круз борити против дрона. Он ће покушати да докаже да су људи ипак незаменљиви чак и у ери софистицираних технологија.