Украјина, као и Музичко, пуца у себе

Пише Сергеј Белоус

Западни савезници „евромајдановаца“ све отвореније показују да су спремни да потпуно изневере „владу“ у Кијеву која је, уз њихову подршку, власт приграбила нелегитимним државним ударом, зато што се Москва показала много тврђим орахом него што је ико очекивао

Последње акције нове „украјинске владе“ наводе на мисао да њени званичници ипак читају медије који их критикују, између осталих и „Печат“. Пошто је познато да свака амбасада у иностранству прати главне извештаје о својој земљи у медијима државе домаћина, и да затим њихове сажетке (језгровите описе) шаље у престоницу, тј. у министарство спољних послова, свакако да то важи и за „Печат“. Ствар је у томе што је критика коју је аутор (као и многи други новинари у Украјини, али и изван ње) упућивао припадницима украјинских државних органа, сада – иако индиректно, делимично и лукаво на одређени начин – добила одговор у виду акција против најекстремнијих парамилитараца фамозног „Десног сектора“.

Тако је 25. марта у граду Ровно у акцији специјалаца МУП-а био ликвидиран координатор „Десног сектора“ за западну Украјину Александар Музичко (алијас „Сашко Били“) – у прошлости главни чувар лидера чеченских сепаратиста Џохара Дудајева. Музичко је за кратко време постао „звезда интернета“, због видео-снимака на којима се види како, потпуно свестан присуства камера, дивљачки напада тужиоца у његовом кабинету, или како, такође пред камерама за које зна да га снимају, прети калашњиковом и пиштољем учесницима президијума администрације Ровенске области. Тим поступцима је, наравно, кварио имиџ „револуције“. Стога можда и не чуди његова ликвидација. Ипак, занимљиво је што се, према званичним саопштењима, током хапшења Музичко убио, и то чак са два метка у срце, док је све време имао лисице на рукама…

 

Политичка амнезија Убиство свог „хероја“ остатак „Десног сектора“ доживео је као ужасно понижење и личну опасност – и одмах упутио ултимативни захтев за оставку министра унутрашњих послова Арсена Авакова и за суђење у Трибуналу, а као потврду озбиљних намера је најавио јуриш на зграду парламента у року од 24 сата у случају да њихови захтеви не буду уважени. Да ли то можда подсећа на нешто из блиске прошлости?

Али, десило се нешто што измиче обичном образложењу. Као да је неки мистериозни вирус амнезије наједном савладао украјинске и европске политичаре – они су кренули са чудним изјавама. Ево, примера ради: глава МУП-а, поменути Арсен Аваков, један од бивших вођа „Евромајдана“ (чију оставку захтева „Десни сектор“) истакао је 26. марта да „сваки човек, који поседује непријављено оружје и пружа отпор полицији – јесте преступник“. Затим, чим су претње екстремиста појачане, председник парламента и „вршилац дужности“ председника земље Александар Турчинов (партијска десница Јулије Тимошенко) 28. марта је такође нагласио: „Врховна Рада је темељ легитимне владе у Украјини. Свиђала се некоме или не – она је законита. Желите да је промените – за то постоје избори. На законити начин можете да мењате парламент. Све друге методе су незаконите и антиуставне.“ На крају се 29. марта, кад  је „Десни сектор“ увелико био опколио зграду Врховне Раде, изјаснила и комесарка Европске уније Кетрин Ештон, рекавши да „одлучно осуђује“ такав притисак и да  је „застрашивање парламента у супротности са демократским принципима и владавином права“. Невероватно: за три дана су се сетили и закона, и Устава, и демократије – само што су „заборавили“ на какав је начин ова „нова влада“ постављена. Узгред – до јуриша на парламент ипак није дошло.

Када је неколико дана касније, 31. марта, у централној кијевској улици избио сукоб између двојице припадника „револуционарних снага“, једног из „Десног сектора“ и једног припадника „Самоодбране Мајдана“, током чега су тројица људи била рањена из ватреног оружја, парамилитарци „Десног сектора“, око 200 наоружаних припадника, пре него што је стигла полиција забарикадирали су се у хотелу „Дњепар“, узимајући припадника „Самоодбране Мајдана“ као таоца. Уместо да буду ухапшени – следећег јутра су били одвезени туристичким аутобусима у војну базу испод Кијева, заједно са личним наоружањем (неки екстремисти су отворено износили кофере у којима се обично транспортују снајперске пушке).

[restrictedarea]

Федерализација или натоизација? Геополитички процеси у које је Украјина увлачена и на крају увучена, све више дестабилизују ову земљу и доприносе напетости у региону. Званични Кијев се корак по корак приближава НАТО-у и доноси стратешке одлуке о дубокој реформи украјинске војске и безбедносних структура (тренутно, према свим показатељима – неспособних за прави рат) у складу са западним стандардима. Спровођење „натоизације“ би се, како је планирано, спроводило под руководством САД-а или Пољске, да би се на крају Украјина нашла под спољним „покровитељством“. Али, истовремено, данас није могућа расправа о пуноправном уласку Украјине у НАТО – што је чак и амерички председник Барак Обама морао да призна.

Ипак, врло је вероватно да таква стратегија неће имати успеха и да неће моћи дуго да потраје – јер су руске дипломатске, економске и војне противмере јаке као никад раније, па Вашингтон све више признаје аргументе Москве о неопходности „реформатирања Украјине“ уз међународни надзор и патронажу, односно федерализације, или чак и скривене конфедерализације државе која је иначе дубоко подељена између проруских снага и оних који су жестоког противруског усмерења.

Иако представници украјинске владе заваравају своје симпатизере у земљи, у међународној арени већ увелико се о наведеним могућим решењима воде транспарентне дискусије између Руске Федерације, САД-а и ЕУ. Како је подвукао министар спољних послова Русије Сергеј Лавров: „Федерација – то више уопште није забрањена реч у нашим разговорима. Убеђен сам да ми морамо да инсистирамо на томе, не зато што тако желимо, већ зато што је то захтев јужних и источних региона.“ Заузврат, према руским и западним изворима, Москва ће обећати Западу „да неће ићи даље“ – другим речима, Кремљ ће се обавезати да неће припојити југоисток Украјине.

Индикативно је да се у таквом судбинском тренутку изненада огласио и председник Украјине у егзилу Виктор Јанукович – први пут 28. марта, када је, у изјави објављеној од стране руске агенције „Итар-Тас“, препоручио да широм Украјине буду спроведени референдуми о статусу сваког региона, а други пут другог априла, када је у интервјуу руском каналу НТВ и агенцији „Асошијетед прес“ прецизирао да је референдум о федерализацији и реформи Устава важнији од председничких избора. А са друге стране, чују се бомбастичне тврдње о руској моћи која прети Кијеву – на пример, главни командант Уједињених снага НАТО-а у Европи, амерички генерал Филип Бридлав, навео је стручне процене да Русија располаже војним средствима која би била у стању да заузму целокупну Украјину у року од свега три до пет дана.

Без обзира на све то, може се закључити да се главне, судбинске одлуке доносе не у Кијеву (који се још увек, будући да је кренуо да смирује екстремисте, по инерцији јако противи сарадњи са Русијом) већ у Москви, Вашингтону и Берлину. Чудна је то чињеница: Америка и Европа, у које се куну садашњи украјински званичници, радо преговарају са Русијом, постижу узајамне компромисе и делују као да иначе немају намеру да кваре односе са Москвом због пропале државе на какву данас, првенствено захваљујући „Евромајдану“, подсећа Украјина.

[/restrictedarea]