Почетна / Колумне / СВЕТЛИ ПЕТАК

СВЕТЛИ ПЕТАК

Пише Драгомир Антонић

Србима из Ђаковице на Космету није било дозвољено да о празничним данима посете своје светиње. Евроунијате које на сва уста разглабају о слободи исповедања вере и слободи кретања ни реч не рекоше о овој забрани шиптарске власти 

Прође још један Васкрс, најрадоснији дан за све хришћане. Многи су га радосно дочекали. Другима је Васкрс био мање радостан, а Србима из Ђаковице на Косову и Метохији није дозвољено да о празничним данима посете своје светиње. Евроунијате које на сва уста разглабају о слободи исповедања вере и слободи кретања ни реч не рекоше што шиптарске власти Србима забранише улазак у град. Као да су у питању хиљаде људи, а не неколико десетина. Једноставно не може и шлус! Сподоба која деценијама што у своје, а што у име удружене у злу према Србима евроунијатске организације овог се пута није огласила. Закључак је једноставан. Србима се не могу кршити права, јер их они и немају. Довољно је бити Србин и лишен си свих права. Чак и да на Велики петак или о празнику Васкрсења посетиш остатке Храма Божијег који си са пријатељима сам градио.

 

НЕВИДЉИВИ СПИСКОВИ Васкрс сам провео код пријатеља Мише Мијатовића у Книћу. Лепо као и увек. Одох да посетим комшију Жику Милутиновића, узорног пољопривредника али га нажалост угледах са штаком у руци. Ослањајући се на њу и шепајући, некако је успевао да се креће по дворишту и да стојећи дочекује госте. Упитах га шта му је? „Не ваља, мој пријатељу, ништа. Отишла хрскавица на колену и сад би морало да се угради вештачко“, одговори. „Хајде, није болест неизлечива. Напредовала је медицина. Данас се може без великих проблема уградити колено“, покушавам да га утешим. „Знам“,  настави Жика причу, „још 2008. године рекли су ми лекари да ми колено попушта и да је операција са уградњом колена неопходна. Одмах сам се пријавио у Крагујевац да ме оперишу и они су рекли да сам на списку под редним бројем 1200. Пре двадесетак дана, кад сам потпуно занемоћао, зовем болницу у Крагујевцу. Питам могу ли да ме приме и оперишу, а они кажу да сам на списку под редним бројем 805. За шест година сам се толико померио. Не знам шта да радим“, заврши исповест Жика. Због постојања оваквих спискова нико не диже галаму. Полиција не приводи. Тужилаштво никог не саслушава. Новине и телевизије ћуте или само овлаш помену, више као сензацију него са жељом да се стање промени. Жики пољопривреднику живота нема ако колено не доведе у ред. Није он чиновник или пензионер, није ни рентијер, већ живи од онога што сам произведе и мора радити од јутра до мрака. Такав му је посао и њега нема ко да замени. Ниједан незапослени неће прихватити да ради посао који ради Жика. Мора да се ради, а није сигурно да ли ће се зарадити. Наиђе поплава, суша или удари град и сав труд пропаде. Молим власт да, ако икако може, помогне Жики да добије вештачко колено за овоземаљског живота. Касније му неће требати.

[restrictedarea]

Будући премијер Александар Вучић је јавно обећао да ће његова влада бити мала али ефикасна. Мораће тешке одлуке да доноси, али ће се трудити да одлуке најмање погађају сиромашне и пољопривреднике. До сад смо имали техничку, сад ћемо имати малу владу. Надам се да се на њу неће односити изрека која кружи женском популацијом у Срба: Мали, али техничар! Не би ваљало јер проблеми су велики и сем технике потребна је и снага. Уосталом, почетне речи изборног слогана напредњака су гласиле: „Свом снагом против“…

 

БАЛАКЛИЈА Данас је Светли петак. Има више назива. Зове се и Источни петак. Слава је хиландарског метоха Какова. Метох је ван Свете Горе код села Јерисос. У Старој Србији (данас се зове БЈР Македонија, која и даље држи утамниченог архиепископа охридског Јована) празник се зове Балаклија. О празнику је занимљив запис оставио Стојан Новаковић. Запис има преко 25 страна а настао је априла месеца 1887, кад је он био представник државе Србије у Турској царевини, у Цариграду. Навешћу неколико делова из текста. Одмах до зидова који од старих времена опасују Цариград налази се манастир Балуклија. Тај манастир слави сваке године Светли петак… Црква, мада је постањем још из петог века, није у садашњем облику из тог времена. Осим што је услед земљотреса презиђивана, рушена је и у време грчког устанка 1821. и после је руским новцем оправљена и васпостављена овако како и сад изгледа… Ван порте је био панађур. Свуд се пржила и пекла риба, ћевапчићи и остало јестиво по овдашњем начину. Други су продавали симите, ђевреке,буреке, баклаве, мекике и друге брашненице, масне или посне, и сад још познате код нас. Уз њих су стајали људи са воћем, с посластицама, са сладоледом, са шербетом и са свакојаким воћним семењем, као што су бадеми, лешници, леблебије, фистик који се овамо много продаје и једе… По равници где су биле обртаљке, љуљашке, справе за мерење, чула се свирка и скупљала се гомила око кола. Играли су или уза саму зурлу или уз зурлу и гоч. Играчи су били мештани из околине и с азијске стране, од нижег реда људи. Мало даље видесмо варошко грчко коло, где играху људи одевени у европско рухо, а пред њима с марамицом у руци коловођа, који се сав топио извијајући покрете. Захваљујући Стојану Новаковићу који је ово записао пре 127 година ми данас знамо где су све били православни манастири и који су се празници славили. Зато водите дневнике, записујте све што видите око себе. Потомци ће вам бити захвални.

Не заборавимо часне и храбре Србе: проф. др Војислава Шешеља, др Радована Караџића, генерала Ратка Младића, који се храбро и беспоштедно боре за Србе и Србију.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *