Сурови нови свет

Пише Марина Муштовић

Како је земља оснивач Европске уније, која је почетком 90-их словила за пету индустријску силу света, доведена  до просјачког штапа

О положају радника расправљаће се одмах после мартовских избора, али једно је сигурно – све српске странке слажу се да је постојећи  Закон о раду лош и да га под хитно треба променити и ускладити са европским стандардима, јер то траже страни инвеститори и њихова удружења.  Судећи по писању већине српских медија, Италија је највећи страни инвеститор у Србији, а уједно и најбоље тржиште за потенцијалне нове инвеститоре. У прилог овој тврдњи  иду и саопштења са недавне прославе 11-годишњице постојања Италијанско-српске привредне коморе, када је тадашњи министар Саша Радуловић упутио позив италијанским компанијама да размисле о новом пословном изазову – приватизацији 153 српска предузећа у реструктурирању. Истовремено, Андреа Симончели, председник Италијанско-српске привредне коморе, на истом скупу поручује да привредници из Италије траже само јасна правила и стабилност. Шта тачно значе та правила и шта се подразумева под стабилношћу?  Уколико озбиљно размишљате да спакујете кофере и отиснете се на Запад где се чини да је све много боље, спремите се, ипак, на разноразна неугодна изненађења.

 

СУРОВА НОВА ИТАЛИЈА Ако имате среће да данас у Италији пронађете било какав посао, сасвим је нормално да вас шеф персонала јасно и гласно упозори да у тоалет одете пре почетка радног времена. За сваки случај, ту су надзорне камере које снимају све: када ко иде у WC, колико се тамо задржава, шта тамо ради, ко са киме, наводно, флертује, ко је неспособан, лењ, депресиван, наиван… „Велики брат“ види све! Свака секунда вашег радног дана је 100 одсто праћена и на крају месеца можете очекивати смањење плате зато што нисте били довољно ефикасни, колаборативни и оптимистични… Следећа дисциплинска мера је отказ по кратком поступку, без образложења. Истина, још увек нико никога директно не присиљава да на послу носи „памперс“ пелене, али, правила везана за WC паузе су толико строга да су се многи запослени, самоиницијативно, из практичних разлога, одлучили за ову опцију.

После серије отказа (само у 2013. изгубљено је 478.000 радних места) данас у италијанским фабрикама и предузећима ради минималан број запослених. Радници раде и када су болесни, прековремени рад се не плаћа, укинут је и додатак за ноћни рад, а  ради се и недељом и празником. Сви ћуте, а кључни разлог за мирно прихватање свега је страх од губитка посла. Недавно је шведска мултинационална компанија „Електролукс“ запретила да ће затворити сва четири постројења у Италији и пребацити производњу у Пољску уколико се не усвоји план „реструктурације“. Иако је поменута компанија у прошлој години остварила профит од две милијарде евра, она захтева драстично смањење плата (са 1.400 на 700-800 евра)отпуштање око трећине радника и укидање плаћених празника, минулог рада и пауза у току радног времена. Око 5000 запослених прети штрајком, преговори компаније са синдикатима су још увек у току, али ће се највероватније све завршити по већ опробаном рецепту неолибералних теоретичара: „Хоћеш да радиш? Ок, плата је толика. Не одговара ти? Ок, нема проблема, ти нећеш,  има ко хоће.“  Јер, што је већа незапосленост страх расте и радна снага постаје јефтинија. Политичари се повремено присете очајника када ови заузму кровове фабрика и припрете колективним самоубиством, али све се, нажалост, своди на празна обећања. Политичка каста, како леве, тако и десне оријентације, живи у „вишим сферама“ и углавном је оријентисана на властите интересе и глобалне финансијске токове мултинационалних компанија и великих банака, тако да је демократија у Италији данас сведена на неку врсту обичног сервиса за поправку тржишта. Према најновијим истраживањима, само четири одсто Италијана данас прати политику и има поверења у неку политичку партију и лидера. Имамо ситуацију као у књизи Џона ле Кареа „Мали град у Немачкој“ да су гласачи одсечени од парламента, парламент од владе, а влада је одсечена од свих. Дакле, нова парола могла би да буде: Владавина путем тишине и владавина путем отуђења.

 

КАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО Према најновијим подацима ИСТАТ-а (Италијански национални институт за статистику) 10. 352. 343 радника још увек има ту привилегију да ради на неодређено време; односно, да још увек, бар на папиру,  има каква-таква права. Зову их и „последњим диносаурусима“. Јер, како ствари стоје, данас  имате више шанси да пронађете скупоцени брилијантски прстен на улици или да добијете премију на лотоу него да пронађете стални посао који ће вам гарантовати сигурност и пристојна примања до краја живота.

„Реформа Бјађи“ италијанског Закона о раду (Марко Бјађи, професор радног права и саветник неколико италијанских влада, кога су 2002. године убиле Нове црвене бригаде) 2003. године експресно је усвојена у италијанском парламенту. Усвајању закона претходила је моћна медијска кампања. „Будите у тренду“; „Промените менталитет и идите у корак са временом“; „Радно место више није нека окамењена, досадна категорија, већ  живо биће,  флексибилно, као што је то и модерни човек“; „Ново време воли изазове и мрзи монотонију“ – само су неке од парола којима су Италијани месецима били засипани пре усвајања поменуте реформе. На тржиште рада уведена су нова правила игре и добили смо на десетине тзв. „атипичних радних уговора“ иза чијих се концепата крије данашња сурова реалност: милиони људи раде на повременим и лоше плаћеним пословима и са неизвесним, краткорочним уговорима живе у константној економској и социјалној несигурности. Плаћени годишњи одмор, боловање, здравствено и пензионо осигурање, стручно усавршавање, право на новчану накнаду у случају губитка посла, све оно зашта су се претходне генерације крваво избориле, нестало је преко ноћи.  Истина, поједини атипични уговори још увек налажу послодавцу да раднику уплаћује трећину трошкова за месечну рату пензионог и здравственог фонда. Али, како примања ових „атипичних радних категорија“ нису довољна ни за пуко преживљавање, нико, чак и да хоће, није у могућности да регуларно уплати преостале две трећине. Дакле, ваш је проблем ако се разболите и имате потребу да се лечите. И ко вам је крив што ћете под старе дане завршити на улици без средстава за живот. Социјална мобилност постоји, само се, нажалост,  креће у обрнутом смеру.

[restrictedarea]

„СПАСИМО ИТАЛИЈУ“ ИЛИ КАД МИНИСТАРКА  ПУСТИ СУЗУ Ако је „реформа Бјађи“ уништила животе генерацијама младих Италијана који су силом прилика осуђени да живе од данас до сутра, „реформа Форнеро“ побринула се да докрајчи  „преживеле диносаурусе“ и пензионере. Крајем 2011, на конференцији за новинаре, приликом представљања пакета нових реформи „Спасимо Италију“, Елза Форнеро (министарка за рад и социјална питања у влади „технократског премијера из Брисела“ Марија Монтија) дрхтавим и испрекиданим гласом покушала је да објасни  грађанима шта их све чека, али је на крају, видно узбуђена, прекинула излагање и бризнула у плач. Премијер Монти  је мирним, леденим гласом, попут каквог аутомата, тада саопштио Италијанима да се од њих очекују „велике жртве“.  Занимљиво је да су се медији  после више бавили министаркиним сузама него суштином самих „жртвених реформи“. Срезана су сва социјална давања, старосна граница за одлазак у пензију померена је на 67 година и изричито је прецизирано да пензије остају замрзнуте. Повећани су порези и ускоро су  кренули таласи поскупљења. Али, гле чуда; по ко зна који пут се заборавило на утајиваче пореза. Влада се побринула да изађе у сусрет великим компанијама и корпорацијама како би се једном засвагда решили „неких табуа и реликта из прошлости“ (речи Еме Маркеђаље, председнице Конфиндустрије, удружења италијанских индустријалаца и предузетника). Преведено са језика крупног капитала:  под хитно се требало отарасити „скупе“ радне снаге. Дакле, кренуло се са укидањем члана 18 Закона о раду који је деценијама представљао понос италијанске радничке класе и резултат деценијских синдикалних борби са послодавцима.  Врхунац цинизма су речи италијанских синдикалних вођа по којима члан18, у ствари, није укинут, већ само делимично модификован. Наиме, уколико је разлог за отказ економске природе, радник нема право да се жали и да на суду захтева реинтеграцију у радни однос. Међутим, уколико сте без посла остали услед од Брисела омиљене „политички некоректне дискриминације“, дакле због боје коже, сексуалне и верске опредељености или политичких уверења, онда можете мирно да спавате и да се обратите суду сигурни да ћете бити враћени на посао.  Измена члана 18, међутим, не предвиђа никакву контролу, нити тачно дефинише значење појма „економски разлози“. Многи се, стога, с правом прибојавају да ће већина италијанских послодаваца, који се традиционално баш не могу подичити поштењем и поштовањем друштвене и радне етике, једва дочекати да се реши класичне радне снаге и непотребних издатака које колективни радни уговори по закону предвиђају. У пракси то значи да ће се на улици наћи масе 50-годишњака или 60-годишњака који више никоме не требају: сувише су стари и скупи за фирму, а опет „сувише млади за одлазак у пензију“. На њихово место доћи ће млади људи са „атипичним, флексибилним уговорима“,  најамна радна снага која ни не зна за боље, спремна да ради за мале паре и то без икаквих права и бенефиција. О резултатима  реформе „Спасимо Италију“ најбоље говоре бројке:  у протекле две године у Италији се дневно губило око 1000 радних места, а само у 2013. угашено је 110.000 малих и средњих предузећа. Сваки четврти Италијан данас је екстремно сиромашан; 18 милиона грађана више не успева да састави крај с крајем; у 2013. години рођено је 22.000 мање беба а због губитка посла 149 људи је извршило самоубиство. Уштеђевине су се истопиле, гомилају се дугови, одговарајуће државне службе плене имовину и по кратком поступку избацују из кућа и станова на улицу. Прихватилишта за бескућнике и јавне кухиње су крцати, људи спавају где стигну: испод мостова, у импровизованим картонским склоништима покривеним цирадом, по аеродромским терминалима а срећници који још увек поседују аутомобил ноћу га претварају у спаваћу собу. Тако је земља оснивач Европске уније, која је почетком 90-их словила за пету индустријску силу света, пала на колена и доведена је до просјачког штапа.

Крај „италијанског сна“ у три приче

ПРИЧА ПРВА:

У центру Милана, касирка мегамаркета  „Еселунга“, који дневно опслужује око 700.000 клијената,  мислила је да је доживела највеће понижење у свом животу: шеф смене, уз претњу отказом, забранио јој је да на тренутак затвори касу и оде у WC. Наочиглед клијената, уз гуркања и подсмехе, обавила је малу нужду на лицу места – за касом. Остатак радног дана провела је у мокрим панталонама. Сутрадан је, ипак, стисла зубе и све што јој се десило пријавила синдикату ЦГИЛ (синдикат традиционално везан за некадашњу  Комунистичку партију Италије, односно садашњу Демократску партију).  Али, после неколико дана, по завршетку радног времена, када се упутила у свлачионицу, непозната мушка особа, закамуфлирана  фантомком, изненада ју је ударила неколико пута песницом у главу, одвукла до тоалета,  загњурила главу у WC-шољу, и уз колекцију псовки, припретила: „Е сад иди да се жалиш! Ако ти не одговара, пут под ноге! Јер, има 1000 јадника који једва чекају да добију посао.“ Изубијана и под стресом, отишла је у прву полицијску станицу и испричала шта јој се десило. Овај „невероватни случај мобинга“ постао je топ-вест у водећим италијанским медијима. Свима су била пуна уста људских и радничких права, позивало се чак и на бојкот трговачког мегаланца „Еселунга“… Али, свако чудо за три дана! Када је у свим водећим италијанским дневним листовима освануо плаћени оглас преко целе стране, у којем власник ланца „Еселунга“, милијардер Бернардо Капроти (иначе близак пријатељ са већином италијанских политичара како леве тако и десне оријентације) обавештава јавност да је поменути случај „надуван“ и да  су сви његови запосленици срећни и задовољни, случај је експресно архивиран.  Починиоци вандалског акта гурања главе „црне овце“ у WC шољу, која се побунила против нових правила рада, никада нису откривени, без обзира што у свим италијанским супер-мегамаркетима постоје камере и стопостотно обезбеђење. Касирка је по кратком поступку добила отказ. Како се то модерним језиком каже: Уз дискреционо право послодавца, није јој продужен радни уговор.

ПРИЧА ДРУГА

После најновије реформе Закона о раду из пакета „Спасимо Италију“ италијанске машиновође за исту плату, уместо осам, од децембра 2011, раде десет сати. Иако већина за командом супербрзих возова  дневно проводи и по 13 сати, нико се не буни што му се прековремени рад не плаћа. Осим тога, нови закон каже да су машиновође обавезне да возе „шест и по сати у континуитету“ а то, практично, значи да за то време не могу да се помере из минијатурне возачке кабине. Уједно, укида се и професионална фигура другог машиновође, који у случају потребе аутоматски заузима колегино место. Иначе, ова радна категорија је због изузетно напорних услова рада изложена многим професионалним болестима (већ после двадесетак година рада око 80 одсто италијанских машиновођа има озбиљних проблема са слухом и пати од разноразних патологија  кичме, зглобова и костију). Самим тим је одлука владе да се одлазак у пензију са 57 помера на 67 година изазвала многобројне протесте. Али, све се на крају стишало и закон је експресно усвојен у целости. Виторијо Русо, 62-годишњи пензионисани машиновођа, један од срећника којег није закачила Монтијева реформа,  бесан је на „лоповску политичку касту“, на  „издајничке синдикате“ које назива „бедном послугом капиталистичких дивљих звери“ а посебно на „бриселско-франкфуртску  гангстерску плаву багру“: „Господин Монти и његови министри уопште нису свесни онога што су направили и баш их брига што последице оваквих драстичних мера могу да буду катастрофалне! Јер, ако приморавате људе да до 67. године по 10 сати свакодневно возе 300 км на сат, без одмора, болесни и исцрпљени, ко може да гарантује минимум сигурности сиротим путницима?! Паоло Репети, слободни новинар из Милана, предлаже још ефикасније мере штедње: „С обзиром да се људски век продужио и да сада у просеку  живимо 80 година, померио бих границу за одлазак у пензију на 81 годину.“

ПРИЧА ТРЕЋА

Пјетро већ месец дана живи на Терминалу 2 миланског  аеродрома  „Малпенса“. Све што му је преостало од имовине стало је у два кофера са којима преко дана лута по стерилним и непрегледним аеродромским холовима покушавајући  некако да убије време. „Да нема добрих људи, одавно бих већ умро од глади“, каже Пјетро који је до пре неколико година радио као службеник и живео као сав нормалан свет. После „реформе Форнеро“ 390.000 Италијана нашло се у сличној кафкијанској ситуацији: када су остали без посла, наивно су помислили да то није крај света и да ће без проблема успети да изгурају годину-две до пензије. А онда је уследио „хладан туш“: старосна граница за одлазак у пензију померена је на 67 година! „Ако немаш рођака и пријатеља који могу да ти помогну – готов си. Нажалост, ја немам никога“, каже Пјетро и додаје видно узбуђен: „Ја сам озбиљан човек, и хоћу да радим! Нисам навикао да живим овако, на улици. Како и где да данас нађем посао?“ Јер, Пјетро не тражи много. Он, како рече у оној својој песми Едо Маајка, „само моли Бога за мало рада“.

[/restrictedarea]