Почетна / Колумне / Султан остаје у седлу

Султан остаје у седлу

Пише Дарко Танасковић

Из провере воље народа Ердоган је изашао готово јачи него што је био, а самоуверенији свакако, и очигледно

Двојица политичара, један европски, а други (мало)азијски, прошле недеље су полагали испит на локалним изборима. Онај европски, француски премијер Франсоа Оланд, пао је, па му је практично пала и влада, док је други, (мало)азијски, турски премијер Реџеп Тајип Ердоган, уверљиво положио, тако да му се у августу с великом вероватноћом смеши и председничка кандидатура. А обојица су се, уз реалну неубедљивост на спољнополитичком, у последње време суочили с озбиљним изазовима и на унутрашњополитичком плану, тако да су многи посматрачи и аналитичари предвиђали да ће им ови локални избори бити велико искушење, а њихови претпостављени резултати озбиљно упозорење да им се популарност налази на силазној путањи. У Оландовом случају такве тмурне прогнозе показале су се тачнима, док је Ердоган из провере воље народа изашао готово јачи него што је био, а самоуверенији свакако, и очигледно. У чему је ствар, односно, у чему је разлика између једног европског председника и једног (мало)азијског премијера?

КАКО ОБЈАСНИТИ „ЕНИГМУ ЕРДОГАН“ Поред тога што је један европски, а други (мало)азијски, што само по себи није безначајно разликовање, и овом приликом се потврдило да је у данашњој високо персонализованој политици, кад дође до изборних провера, истинско лидерство и те како битно, углавном важније од политичких програма, неретко и пресудно. А Оланд није лидер, док Ердоган јесте. Не само харизматични лидер већ за неке политичке противнике чак и „фирер“. „Фирер у нанулама“, како је своју провокативну књигу пре четири године и насловио познати публициста Ергун Појраз. Уосталом, није ли и на председничким изборима у Словачкој популистички тајкун и „филантроп“, политички дилетант Андреј Киска поразио технократу с левице Роберта Фица? Како објаснити Ердоганов тријумф упркос многобројним потресима којима је током последњих годину дана био изложен, од неуспешне пловидбе узбурканим водама тзв „арапског пролећа“, посебно у погледу става према грађанском рату у суседној Сирији, преко масовних уличних протеста покренутих, али никако и суштински узрокованих, еколошком бригом за једну зелену оазу Истанбула, па до озбиљних корупционашких скандала у којима су као жртве пали и неки њему блиски функционери, а на крајње непријатан начин је помињан и Ердоганов син? Како то да му сад већ отворени сукоб с ранијим савезником, моћним „верским холдингом“ Фетхулаха Гулена, проповедника американизованог „ислама с људским ликом“, односно с његовом свеприсутном „неполитичком“ организацијом „Хизмет“, на локалним изборима није нанео безмало никакву штету? Откуд толике погрешне процене међу експертима, или боље „експертима“, да се Ердогану приближава крај и да ће га ускоро прогутати пукотине које је сам отворио својим нереалним амбицијама у спољној политици, интензивирањем процеса реисламизације укупног друштвеног амбијента, деспотским, све ауторитарнијим владањем и тоњењем у живи песак корупције? Као и онда кад су се, не тако давно, махом исти „експерти“ утркивали у доказивању како је турски модел „умерени исламизам + демократија + либерална економија“ оптималан и неодољиво привлачан за све муслиманске државе Блиског и Средњег истока, чему је крунски доказ требало да буду савршена унутрашња стабилност и брз и незаустављив напредак Турске у свим областима, а да је харизматични и прагматични Ердоган будући лидер (бар) читавог Блиског истока, за неке потенцијално и Балкана, и овога пута разлоге промашаја ваља тражити у склоности ка поједностављеним аналитичким схемама и суштинском неразумевању сложеног бића турског друштва и државе. Нити су Турска и Ердоган без спољних и унутрашњих проблема, од којих су неки крајње озбиљни, нити је његова политичка и лидерска позиција крхка, без дубљих корена и шире народне подршке, као што су, рецимо Оландова и Саркозијева, па гласачи у Француској (а могла би то бити и друга европска држава) као на некој „клацкалици“, гласајући „против“, а не „за“, наизменично кажњавају сад једнога сад другога. И Путин има немало проблема, па је тешко замислити да би могао изгубити локалне изборе, а Ердоган је почесто, уз све разумљиве разлике, поређен с Путином, што му никако није сметало, чак је дискретно давао до знања да му је и по вољи. И поред свих покушаја, Чавеза је било немогуће оборити, а Мадуру се, изгледа, не пише добро. „Бриселска“ Европа је тешко схватала зашто је, упркос свим скандалима, оптужбама, судским процесима и, најблаже речено, неконвенционалностима у понашању, Силвио Берлускони међу Италијанима био, и остао, популарнији од свих „политички коректних“ политичара… А успоставио је, да ли сасвим случајно, одличне личне односе баш са Путином и с Ердоганом.

[restrictedarea]

ПРИВИД И ИСТИНА Једноставно, неко је лидер или није лидер. А у Европи и, уопште, на Западу, већ поодавно је таква осека лидерства, односно људског квалитета вођства, да су „експерти“ уроњени у атмосферу политичке, а и менталне, осредњости и сивила изгубили способност да резонују у категоријама било какве изузетности, па и саме различитости у односу на оно на шта су свикли.

У чему се то све битно (по)грешило кад је о Турској и о Ердогану реч, како онда кад су обале Босфора засипане некритичким, паушалним похвалама, тако и кад је „неосултану“ Ердогану предсказиван брз и неминован пад, у чему, нагласимо, ниједан озбиљан и објективан познавалац прилика у Турској, без обзира на личне идеолошке предилекције и политичке симпатије/антипатије, није могао учествовати? Било би потребно свеобухватно и исцрпно разматрање да би се осветлила позадина свих тих аналитичких залетања и олаког закључивања, па ћемо се засад ограничити само на неке кључне елементе. Веровало се, тако, да су спољнополитички промашаји Ердоганове и Давутоглуове неоосманистичке политике, нарочито у постављању према Сирији, битно окрњили њихов углед, и међу секуларистима и међу исламистима, што јесте тачно, али исход локалних избора и скоро 45 одсто гласова за АКП потврђују и једну општију истину − да се такви избори не добијају и не губе учинцима у спољној политици, сем ако се не догоде нека епохална национална катастрофа или тријумф. Тако је и у САД, тако је и у Турској. И ту је, иначе, Ердоган знао пре избора шта да каже, па су, за уши једних, прострујали наговештаји нормализовања односа с Израелом, а за сензибилитет других лично саопштена вест о обарању једног сиријског авиона у, наводно, турском ваздушном простору. Затим, на основу ограничених домета спољнополитичке операционализације неоосманистичке доктрине и њених првих јасније артикулисаних критика у самој Турској, похрлило се с оценом да је идеологија неоосманизма у озбиљној кризи. Чак је и један Фахрудин Радончић помислио да би се оптужити Бакира Изетбеговића да „заступа политику османизације БиХ“ и њене „ердоганизације“ могло показати политички пробитачно, па није баш сигурно да је погодио. А тек у Турској! Неоосманизам је много више од доктрине спољне политике, то је укупан поглед на свет, стање духа које не дели само мањина међу више од 50 милиона турских бирача. Исто важи и за Ердоганов пројекат доследне исламизације институција и укупне друштвене стварности Ататуркове Републике. Далеко од тога да су сви грађани уставно секуларне Турске тиме одушевљени, али за већину ислам је и даље упориште читавог система вредности, личног и колективног идентитета. Може на улице Истанбула и Анкаре изаћи и по милион огорчених секулариста, од којих су многи притом „лаички неоосманисти“, па то ипак неће бити статистички (а самим тим и изборно) репрезентативно за савремено турско друштво. Свету су селективно углавном приказивани митинзи противљења, а неупоредиво мање подршке Ердогану. Премијер све то савршено добро зна, и осећа, па се већини која гласа и обраћа на очекиван начин. На последњем предизборном митингу у Саријеру, туристичком предграђу Истанбула, Ердоган је позвао присталице, и целу нацију, да кроз гласачке кутије „опале османлијски шамар“ онима који насрћу на „нашу веру, наш Куран“, при чему је опозициону Републиканску народну странку (ЏХП) частио изразима „канализација, прљавштина, смрад, беспризорност…“. Обећао је заслужену лекцију свим неистомишљеницима, ЏХП-у, Партији националистичког покрета (МХП) и „Пенсилванији“, односно Фетхулаху Гулену, који већ двадесетак година живи у (кажу) добровољном егзилу у САД. Рекао је још нешто, веома индикативно, да се ЏХП крије иза имена свога оснивача Ататурка, а да његова АКП није „партија овога или онога, већ турског народа“. Изговорити, у вези с „Оцем Нације“, Ататурком, „овога или онога“, донедавна се ни Ердоган није усуђивао… После добијених избора, у којима је, поред осталог, задржао власт у Истанбулу и Анкари, а повратио у Анталији, једна од првих реченица које је Ердоган с „партијског балкона“ упутио окупљеним присталицама била је „Лупили сте им османлијски шамар“. А затим је, оснажен демократски израженом подршком народа, „демократски“ отворено запретио свим политичким противницима да ће платити високу цену за то што су се дрзнули да устану против његове власти и најближих корумпираних сарадника. У „патронажном“ систему клијентеле, који је још од османских времена изнад партијских лојалности, корупција је зло само ако се од ње нема користи или ако се открије. Турска је то! Султан је остао у седлу, само што његов ат од пре извесног времена иде касом. А Ердоган, иако опако прагматичан, није за касачке трке, па ће га по свој прилици опет натерати у галоп. Биће до председничких избора узбудљиво у Турској. На овима је, подсетимо, погинуло само шесторо људи…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *