Почетна / Колумне / СТРАДАЛНИЦИ

СТРАДАЛНИЦИ

Пише Драгомир Антонић

На православни Велики петак, 9. априла 1999, тукли су шта су стигли по Србији. На Велику суботу бомбардовали су село Мердаре код Куршумлије. Убили су Бојану Тошовић, бебу од једанаест месеци и њеног оца Божина…

Велики петак, дан распећа на крст Исуса Христа, Сина Божјег и Марије Дјеве, потоње Пресвете Богородице, једини је дан у години кад у свим православним храмовима широм планете утихну литургијско појање и звук црквених звона. Тиховањем и молитвом хришћани изражавају захвалност за жртву Сина Божјег који је страдао ради спасења људског рода. Велики петак и Васкрсење Христово су дани кад би сви људи требало да одустану од чињења ружних дела. Тако би ваљало да буде. Нажалост, није свима стало до радости и љубави својих ближњих.

 

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ  Пре петнаест година, 1999, Срби су на својој кожи осетили страдалничке муке Христове, кад су бесомучно бомбардовани, убијани и тровани осиромашеним уранијумом чије последице трпимо и трпећемо генерацијама. Злочин НАТО зликоваца и Американаца никад се не сме заборавити. Морамо увек памтити њихову спремност на окрутност. Без трунке гриже савести убиће децу, жене, труднице, мајке. Отварам дневник који сам водио током америчког убијања Србије и читам записано. Да се не заборави. Католички Велики петак 1999. године био је 2. априла. Папа је упутио поруку да се као знак добре воље прекине бомбардовање док не прође Ускрс. Бил Клинтон, тадашњи амерички председник, поруку је одбио. Неименовани шеф „луде НАсТЕ“, никад оптужен за ратни злочин, изјавио је да би „прекид бомбардовања за време ускршњих празника био нехуман чин“!? У ноћи између петка и суботе стигао је „хумани чин“. Разорене су зграде Савезног и Републичког МУП-а у Улици кнеза Милоша. Рушевине стоје и данас. Прекривене су неким платном са натписом банке, из НАТО државе, која нам нуди повољне кредите. Сад би и оно мало пара да нам узму. Велики хуманисти.

[restrictedarea]

У недељу, на католички Ускрс, НАТО хришћани уништили су: Топлану на Новом Београду, складиште бензина на Чукарици, Институт за безбедност, празну касарну на Вождовцу. То су учинили у Београду.  На православни Велики петак, 9. априла 1999, тукли су шта су стигли по Србији. На Велику суботу бомбардовали су село Мердаре код Куршумлије. Убили су Бојану Тошовић, бебу од једанаест месеци и њеног оца Божина. Мајка Марија, у седмом месецу трудноће, чудом је преживела и касније родила здраву девојчицу којој је наденула име Анђела. Сваки њихов злочин се мора забележити и стално помињати. Убице би волеле да се њихови злочини забораве. Драго је Девенпорту, Кирбију, Вилхелму и како се све зову амбасадори  држава НАТО удружења ратних злочинаца, кад виде да власт у Србији њихове злочине не помиње. Мисле да ако је власт злочин заборавила, да је и народ исто учинио. Варате се, екселенције, народ памти ваше злочине. Зар очекујете да ће родитељи, браћа, сестре убијених заборавити ко су убице? Неће се заборавити, ма колико се поједине уштве трудиле да докажу како код Срба „постоје менталне болести од којих смо оболели“ и да смо заслужили да будемо бомбардовани јер Американци „нису бомбардовали ниједну земљу која је нормална“. Ове речи јавно изговори безвредна уштва и остаде жива. Не знам шта о томе да нису нормални мисле Јапанци, који добише две атомске бомбе, или грађани Кореје, Вијетнама, Камбоџе, Лаоса, Ирака, Авганистана, Ирана, Судана, Либије… Биће да су само амерички владари и неколицина невладиних Срба нормални, а осталих седам милијарди људи на планети су оболели од неизлечиве менталне болести.

 

НА КОСОВУ ОНИ ДУШУ ЧУВАЈУ Велики петак је дан када се морамо сетити свих Срба који су страдали и који данас страдају. На првом месту су наша браћа и сестре на Косову и Метохији. Њихово страдалништво се не да измерити. Бити данас Српкиња и Србин православне вере  на Косову и Метохији је подвиг достојан старозаветне истините приче о животу народа Израиља под египатским фараонима. Остављени на милост и немилост од сопствене државе и демократске међународне заједнице, Срби на Космету натчовечанским снагама одолевају недаћама које су их снашле. Опстају на нашој, српској земљи да би је сачували због нас и наших потомака. Право да кажемо: Косово је Србија! − они чувају. Да њих нема, ко би душу српског постојања сачувао? Срби без Грачанице, Девича, Богородице Љевишке, Дечана, Сиринићке жупе, Средске, Призрена, Урошевца, Гњилана, Пасјана, Гораждевца, Витомирице, Пећи – Срби су без душе. Душа се не продаје, јер кад нема ње, нема ни човека. Јохан Волфганг Гете је то стање разумео. Због свега, тешко је замисливо да било ко у нашем веку страда због чувања  Христове вере, права на националност, језик, писмо и сопствено имање. Пет ствари које су темељ цивилизације: вера, национална припадност, језик, писмо и приватна имовина. Пет светих правила, да не кажем светих крава, демократске међународне заједнице. Због непоштовања ових правила,  новине и телевизије грме, критике пљуште, владе се смењују, државе уништавају, ратови воде. Кад су Срби у питању, сви ћуте. Људска права за Србе не важе. Оно што важи за све, за Србе не важи. Зато се о празницима сетимо Срба на Косову и Метохији и даће Бог да наредни Васкрс проведемо у Призрену. Не смемо да будемо малодушни и заборавни. Запалимо свећу за здравље часних Срба утамничених  у разним затворима: Војислава Шешеља, Радована Караџића, Ратка Младића, Здравка Толимира, Стојана Жупљанина, архиепископа охридског Јована и многих других.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *