Почетна / Друштво / Шта има Русија са Кримом?

Шта има Русија са Кримом?

Пише Александар Никитовић

Ако је тачно да је Украјина, наравно са Кримом, већ била виђена као део евроатлантског блока, онда је право питање шта Русија има са Кримом… Једноставно питање над којим би ипак свака западна држава морала да се замисли јесте да ли Русија после хиљаду година може да окупира земљу свог крштења и свог историјског постојања

Готово да нема дана да се не чују прилози који на разноврсне начине тумаче да ли су Крим и Косово повезани. И представници најутицајнијих држава дали су своја мишљења за ово повезивање и против њега. Колико је ова тема врућа и неизбежна, најбоље се видело када је амерички председник Обама, потпуно неприпремљен, изнео низ нетачних ставова о Косову. Али, припремљени или неприпремљени, тек о Косову и Криму очигледно се мора говорити.

 

СУДАР СА СИЛОМ Разумљиво је да је ова тема због свог изузетног значаја, у овом тренутку пре свега подређена политичким интересима. Поред овог саморазумљивог политичког начина разматрања Крима и Косова, постоји и дубље и темељније сагледавање стања ствари. Оно полази од историјских, националних, моралних и духовних вредности и задире у њих. Дакле, све оно што данашња моћ силе игнорише, или што намерно руши показујући да је заправо у сили једина права вредност. На примеру Косова сила за сада односи превагу, али је и западној сили на Криму показана моћ једне друге, руске силе. Стицајем историјских околности сила се сударила са силом.

По свему судећи, водеће западне земље су биле потпуно затечене руском акцијом на Криму. Уследила је лавина беса са позивањем на неопходност очувања територијалног интегритета Украјине. Тешке речи које од стране западних држава непрестано падају на рачун Русије говоре да су ове земље већ виделе Украјину као саставни део свог евроатлантског простора. Ако је тачно да је Украјина, наравно са Кримом, већ била виђена као део евроатлантског блока, онда је право питање шта Русија има са Кримом.

Ово питање нас уводи у онај дубљи слој из којег једино и може да проистекне свако, па и међународно право. И управо тај темељни и дубљи садржај западне државе потпуно игноришу, јер им то даје могућност за потпуну инструментализацију људских права, а потом и међународног права.

Шта, дакле, Русија има са Кримом? Историја Русије је пуна важних догађаја, али се један догађај по свом значају у потпуности издваја. Реч је о примању православног хришћанства 988. године, када се свети Владимир крстио. Овај догађај по свему надмашује све остале и са правом се може рећи да је то најважнији догађај у досадашњем постојању руског народа. Крштавање Русије је одредило пре свега духовни карактер, национални идентитет, културну самосвест и посебно место и улогу руског народа у светској повести. Различите идеологије су долазиле и пролазиле Русијом, али је православно хришћанство остало она једина и трајна вредност која надилази свако време и сваку времешност и краткотрајност људских изума.

 

НЕДОКУЧИВ ДОГАЂАЈ Чудом, али Крим је нераздвојиво везан управо за Светог Владимира. Крштавање Русије је недокучив догађај за људски ум. А Владимир се крстио и примио православно хришћанство на Криму у граду Херсону. Тако је крштавање Русије и спајање Крима са Русијом један велики и јединствен догађај у историји ове земље. На сличан начин су и Свети Немања и Свети Сава нераскидиво повезани са Косовом, определивши једном заувек судбину Србије.

Забележено је да је Владимир пре свог прихватања православног хришћанства желео да својим очима види све тада познате велике религије. Када је присуствовао православној литургији, остале су његове речи да је то небо на земљи и да је то права вера коју треба да прихвати његов народ.

Каква онда може бити судбина Крима када је ту крштена Русија, њен први владар Свети Владимир и када је ту Русија закорачила у историју са својом мисијом? Каква, ако не бурна и пуна тешких борби, препуна славе и пораза?

Заиста, потребна је велика и слепа ароганција западних држава да превиде ову суштинску и најчвршћу повезаност Крима са Русијом. Говорити о кршењу међународног права, о агресији, окупацији, интервенцији, анексији Русије над Кримом, само је очигледно сведочанство да су се водеће западне државе заплеле у мрежи сопствених грубих промашаја и дезоријентације. Једноставно питање над којим би ипак свака западна држава морала да се замисли јесте да ли Русија после хиљаду година може да окупира земљу свог крштења и свог историјског постојања.

Уместо овог питања непрестано стижу претње Русији са Запада. Те претње би требало да говоре да западне земље сматрају да оне имају своје право које је универзалног значаја над сваком земљом, па самим тим и над Кримом и Украјином. Ово нас доводи до питања шта Америка и западне земље имају са Кримом.

[restrictedarea]

Ако је Русија са Кримом повезана тајном крштења целог руског народа и тиме је одређен духовни пут Русије, онда је веза Америке као водеће западне државе постављена на сасвим другачијим основама. То што Америка нити данас нити у прошлости нема никакве додирне тачке са Кримом, његовим народом, културом и традицијом ништа не мења у очима Америке. Она претендује да у свакој земљи буде чувар људских права, одакле извлачи и закључак да има право на интервенцију у свим државама.

 

РОДНО МЕСТО АМЕРИЧКЕ „БРИГЕ“ Временом, америчка брига за људска права све више се преплитала са њеним материјалним и војним интересима. Испоставиће се да је конкретан национални интерес, често предодређен духовним начелима у која вековима верује одређени народ, супротстављен апстрактним схематизмима о људским правима наметнутим од Америке. Инструментализација људских права, материјална похлепа и војни интереси довели су до агресије на Србију, Ирак, Авганистан, Либију. Ове агресије су показале да западне државе са неподношљивом лакоћом разарају државе и народе. И ништа као ове агресије не компромитује Запад и његово позивање на вредност људских права.

Наравно, никада не смемо сметнути с ума да НАТО покрива милијарду људи који чине најразвијенији, најбогатији, најнаоружанији и по многим стандардима најкултурнији део света. Русија је слабија у многим од ових параметара. И јасно је да НАТО жели и намерава да наметне целом свету своја правила, свој поглед на свет, своје медије и своје вредности.

Али свет је дошао до преломне тачке у којој нешто мора да се промени. Да ли ће Запад преиспитати властити систем вредности који постаје неподношљив, дволичан и неправичан? По свему судећи, неће. Асанж и Сноуден су важни и снажни догађаји, али ипак нису успели да промене већ предвидљив живот Запада. У овом тренутку је заправо можда најважнија улога Русије. То значи да Русија никако не сме да се претвори само у још једну силу попут западних сила, која користи грубе грешке Запада да ојача своје интересе.

За то је потребно много више од правилног коришћења властите силе. Најпре је потребно одлучно одбацивање прихватања да се на западне приговоре одговара у оквиру постављеног западног система вредности. Објективно, Русија је данас велика држава која може Запад да суочи са постојањем једне другачије и самовласне традиције. Утркивање ко је већи и бољи поклоник идеологизације људских права свет може довести до ивице провалије. Управо на питању Крима Русија свету може да покаже један сасвим другачији поглед на свет. Цео свет је упро очи да види како ће Русија одговорити на оптужбе које се заснивају на америчкој доктрини о људским правима.

 

СУДБИНСКЕ НЕДОУМИЦЕ Да ли Русија има снаге за живу и истиниту реч, то интересује све па на крају и западне земље. Може ли Русија на увреде Запада да је извршила окупацију Крима одговорити да Крим вековима припада Русији? Већ више од хиљаду година Крим припада Русији, све док га у време комунизма Хрушчов није отео и поклонио га Украјини. Или, може ли Русија рећи спасоносне речи да је она, ни мање ни више него крштена на Криму, и да је то старије од сваког познатог права, нешто о чему не може да се расправља?

Крим је почетак хришћанске Русије, али данас Крим може симболично постати нови почетак односа у целом свету. Од пада Царске Русије повратак Крима у матичну државу је највећи догађај у животу ове земље. Комунистичка пропаганда је гадно оцрнила руску монархију, али чињенице су неумољиве. Комунизам је Русију довео на јадне и бедне гране. Нема већег показатеља колико је Русија ниско пала од тога да до јуче Крим није био део Русије.

Да ли ће се Русија задовољити физичким враћањем Крима под своје окриље? То би била велика, готово фатална грешка. Ништа добро свет неће добити умножавањем или јачањем већ постојећих великих сила. Повратак Крима могао би да буде почетак повратка Русије себи и својој великој традицији. Глас Русије могао би поново да се чује као аутентични глас који проистиче из њене духовности, њене културе и из њеног специфичног националног карактера. Од највеће је важности да Русија не буде следбеник и носилац досадашње универзалне идеје коју су Американци претворили у идеологију људских  права, већ заступник своје идеје проистекле из традиције. То ће онда и мањим народима дати охрабрење да траже своје место под сунцем, сагласно свом националном карактеру.

Можемо ли, дакле, очекивати самовластан одговор Русије који следи из њене велике духовне традиције и не понавља оглодане фразе засноване на идеологији људских права? То је питање од прворазредног значаја. Од њега зависи и да ли ћемо добити одговор  на већ заборављено питање ко је одговоран за изазивање кризе у Украјини. Више се нико и не сећа нити даје прави одговор због чега је и ко је Украјину гурнуо у ову велику и безнадежну кризу. Преко ноћи је заборављена улога Европске уније која је по сваку цену желела да наметне Украјини потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању. На примеру Украјине Европска унија је показала да не постоји добровољна одлука о уласку или неуласку у ЕУ, већ да је реч о голој принуди по цену разбијања једне државе. Нико нема право да амнестира улогу ЕУ у изазивању кризе у Украјини. Напротив, потребно је јасно назначити да је улога Европске уније у Украјини сведена на инструмент претходнице НАТО-а. Европска унија је непосредно подстакла и организовала немире против легално изабране власти у Украјини са циљем њеног збацивања, јер се та власт усудила да одбаци Споразум о стабилизацији и придруживању.

 

ЖИВОТНИ ИНТЕРЕС СРБИЈЕ Уместо расправе о недвосмисленој одговорности Европске уније за кризу и распад Украјине, са Запада стижу арогантне и увредљиве оптужбе на рачун Русије. То да Запад не зна шта Русија тражи на Криму и откуда њој право да припоји Крим, сведочи заправо о дубокој и несагледивој кризи која потреса западни свет. Пре свега, мора се отворити суштинско питање да ли Америка има универзално право да у свакој држави буде неприкосновени чувар људских права на начин како то Америка види и како њој одговара. Крим је прави и важан повод да започне једна велика дебата од чијег резултата зависи будућност света. За време настанка САД-а један од најважнијих учесника и тумача Америчке и потом Француске револуције, Томас Пејн, недвосмислено је најавио да ће се у будућности све државе суочити са претњом да милом или силом прихвате идеологију људских права. Ове речи не тако давно готово је дословно поново потврдио и амерички председник.

Нико нормалан не би требало да има ни жељу ни потребу да спори право Америци или било којој другој земљи да своју државу уређује полазећи од вредности људских права. Спорно је, и то суштински спорно, право Америке да било коме другоме под претњом оружја намеће овај систем вредности као једину исправну идеологију. Подједнако је спорно и да се идеологија људских права намеће као врховна и арбитрарна вредност која је саморазумљиво старија од сваке традиције и сваке друге вредности. Мале државе које су попут Србије жигосане од стране Америке немају велике шансе да се саме дугорочно супротставе идеологији људских права. Прави одговор припада великим државама које су и носиоци великих традиција и великих идеја. Зато је одговор Русије толико важан. Али још увек се није чуло ваљано образложење које би истовремено ограничило право Америци на универзални интервенционизам, и потврдило право Русији, а онда и другим мањим државама, на самовластан избор начина живота сагласно њиховим традицијама. Свет чека да види да ли ће одговор Русије бити значајно другачији од увећања њене силе. Јасно је да без силе није могуће мењати односе снага у свету, али је исто толико јасно да сама сила никада није могла ништа сама по себи да реши.

Србија која је била жртва агресије од стране НАТО-а под лажним изговором заштите људских права мора животно бити заинтересована за данас најважније светско питање, а то је Крим. Подизање Русије и формулисање њеног става могу суштински допринети да и Србија, сагласно својој традицији, уобличи свој став као неутрална држава. Неће бити лако Русији, а камоли Србији, да пред друге народе и против водеће силе света изађе са својим ставом. Али, ко је и рекао да ће то бити лако и извесно.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Гос, Никитовићу исто што имају Срби КОСОВОМ И МЕТОХИЈОМ. И Крим и
    ЈУГО-ИСТОК Србије исти окупатор је био Турска империја. Руска Царица Катарина повратила је Крим у своје царство. Српски Регент
    Алерсандар повратио је наше породолиште и КРСТИОНИЦУ у састав Краљевине Србије. Он и они око њега нису задржали своју Краљевину
    већ је подарили и онима који су нас ВЕШАЛИ 1914 у Мачви. Ту је велика разлика изнеђу руске политике и српске Руси своје бране ми
    своје отписујемо.




    0



    0
  2. Ponukani Ruskim primjerom bi trebali i mi Srbi da počnemo vraćati naše prastare prostore iz Vatikanskih kandži, Dalmaciju, Konavle, Dubrovnik, Liku, Kordun, Baniju, Slavoniju itd.




    0



    0
  3. Da mi sacekamo da Rusija jos ojaca pa da onda vracamo brda i livade kao i odlutale ovcice




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *