Почетна / Друштво / Србија, земља Азијата и поштене интелигенције

Србија, земља Азијата и поштене интелигенције

Пише Љиљана Богдановић

„Мартовске иде београдске грађанистичке сцене“ − назив је који би могао да обележи аналитичко-критичке исповести једног још увек моћног, мада на мартовским изборима пораженог круга; у „идама“ многи препознају слабо прикривене страхове и малограђанску озлојеђеност, али и циљано и потуљено увођење у политички живот нових лозинки за споразумевање истомишљеника,  међу којима је „азијатство“ једна од знаковитијих

Као тиха и не претерано виспрена и политички освешћена већина, у Србији данас живе Азијати, а ту, тик поред њих, њихова углађена, културнија и духом просветљенија супротност − грађани европског шлифа, и − подразумевано − демократског капацитета. На прве, оне који творе седимент настао вековним невољама, оскудицом и историјски тврдокорно погрешним васпитањем, тренутно је фокусиран урокљиви поглед ових других, образованих и од проклетства балканских ограничења милошћу своје личне или класне судбине еманципованих. Разлог овој пажњи је то што су они, Азијати дакле, на протеклим мартовским изборима одлучили о убедљивој победи једне странке, разуме се нимало случајно одабране као окриље блиско овом поменутом источњачко-оријенталном менталном склопу дела српских гласача. Гротеска? И јесте и није. Није − зато што се управо овако сведена и грубим потезима намалана карикатура српског друштва данима предочава као озбиљан предложак за критичко разматрање прилика скројених тријумфом СНС-а на недавним парламентарним изборима у Србији.

КАТАСТРОФА ЈЕ ИЗГЛЕДНА У склопу „постизборне мистерије“ (мизерије ?) поменута елитистичка мањина, снагом интелекта и пера неких од својих водећих „теоретичара“, сада јавно демонстрира извесна открића и „нове“ закључке. „На изборима су победили Азијати“, тврди се у окриљу морално и интелектуално супериорних, који су тог истог 16. марта – упркос политичкој и уопште свакој другој предности у односу на српске „Азијате“ – на парламентарним изборима претрпели пораз тако убедљив и мучан да до данас не престају са јавним и наметљивим (само)преиспитивањем и препричавањем овог дебакла. Азијатском кругу, у овом случају, припадају гласачи, али и странка којој су они даровали тако јединствен скор. Може се СНС до миле воље залагати „за Европу“, али искусно грађанско око – не превери. Бадава Брисел, бадава сва слога и мир са Приштином и љубав са Западом! Да не буде забуне, за разметљиву критичарску гласност определио се понајвише пренеражени губитнички круг око Демократске странке, оне „старе“ и ове најновије, Тадићеве, а као хор подршке овом двојцу придружују се говорници из идејно блиских политичких удруга. Неке такође демократски опредељене снаге, попут на пример ДСС-а, тешко да би се могле убројати у овакве критичаре новог „стања ствари“. Иако, наиме, и сама на изборима губитничка, ДСС не само да не даје коментаре о страначком победнику или о „неуком азијатском“ гласачком телу већ је, према методологији и принципима цитираног критичког ума демократа, и сама ближа поменутом источњачком бићу већине него демократској проевропској групацији српске мањине (неслагање и дистанца нису овде условљени само јасним антибриселским програмом ове демократским принципима иначе наглашено верне странке).

Слутње опасности и надолазећих невоља у постизборној „реконфигурацији“ овдашње политичке сцене најпре су уочене као слом и „тежак пораз грађанске Србије“. Ексклузивно право на ауторство ове и неколико потоњих резолутних крилатица припада госпођи Весни Пешић, познатој српској дипломаткињи и социолошкињи. Радови на практичној и менталној санацији постизборног политичког „трустног терена“ тако су енергично кренули, што даље пак значи и да медијским простором хује и одзвањају коментари и исповести које понекад готово дирљиво откривају како у политици може да изгледа (не)мирење са судбином скројеном демократски израженом вољом најшире грађанске пороте. Заставник, и прећутно прихваћени челник демократског аналитичког јуриша јесте, као што рекосмо,управо ова већ цитирана активисткиња и политичарка, чија је нескривена амбиција да заведе ред и свима без устезања скреше ко су и шта су, где припадају и где ће их већ убудуће одувати ветрови друштвене и политичке судбине.

„Образована, средњекласна, грађанска Србија сада мора да се сабере и почне такорећи од почетка. Прво што сада треба урадити је да се грађанска Србија поново окупи, да се направи политика и стратегија како би се одупрли тенденцији да се после ових избора поништи вишепартијски систем.“

[restrictedarea]

Катастрофа је безмало изгледна, злочин над вишепартијским системом само је питање дана, уколико се нешто не учини да се слој људи испред којег наступа хероина београдског грађанистичког круга врати на велику капију, провукавши се претходно кроз мишја враташца актуелног друштвеног презира. Вапају Весне Пешић који упозорава да је сада „највећи пораз доживела грађанска Србија“, „Печат“ је већ поклонио пажњу, а сада поменимо да је управо поводом ове тврдње она потом била позвана да одговори на питање свих питања : Шта ово значи за демократију? И да је управо ту и поентирала:

„Осећам се као кад се појавио Слободан Милошевић. Ми који смо били оријентисани ка демократији и људским правима и грађанским вредностима тада смо такорећи били збрисани с политичке сцене.“ О стрепњи од могућег поновљеног „збрисавања“ је, дакле, у овом драмском напетошћу обојеном ламенту реч!

ЧИЈИ ЈЕ РЕСАНТИМАН? Како ће, буде ли трајније спровођена воља „Азијата“, ова земља уопште живети и опстати без помоћи авангарде и снажног вођства оних који су је усмеравали дуже од деценије? Њихова велика друштвена постигнућа, она која су од Србије учинила ову срећну земљу где данас живимо (свакако поносни што је то била владавина „грађанске Србије“) већ и сама говоре колико је Пешићкино питање за све нас судбинско и драматично. Чвор драме, како опоненти ове неустрашиве госпође тврде, није једино у једва прикривеном страху од губитка привилегија и моћи, или пак у демагошком идеализовању и мистификацији друштвене мисије коју је себи присвојио део грађанске класе у чије име говори (или тежи да говори) госпођа Пешић. Тачно је и да подругљивци упућенији у прилике на београдској страначко-политичкој сцени, нимало осећајно кажу:„Ма то су само мартовске иде београдске грађанистичке сцене“, у којима препознајемо стрепње и малограђанску озлојеђеност. У страху су велике очи, а интереси су неупоредива и најмоћнија идеологија!

У блогосфери, и у случајевима када она није нимало наклоњена Вучићевој победничкој страни, критике и подсмех грађанистичком табору бивају још оштрији. И као да управо њима парира, грађанистички круг – традиционално властан да заводи „идеолошко старатељство над Србијом“ − уводи одскоро нове појмове (маркирајући, дакле, нова подручја унутрашњег сукобљавања) резолутно се дистанцирајући од тих појмова и њиховог значења.

Међу новим лозинкама за споразумевање истомишљеника на овој страни идеолошког спектра, поменуто „азијатство“ устоличава се као једно од знаковитијих а по асоцијативном капацитету безмало увесељавајућих. Азија против Европе. Препознајемо ли то у себи? Како је то рурална, такорећи до јуче прокажена и презрена већина коју грађани и грађанисти нису препознавали као своју, наједном постала азијатска и источњачка (коју такође не виде као своју, напротив)? И то са свим припадајућим недемократским, деспотским и ропским багажом који овде следује? Одговор је у сфери мистерије, али подела није до краја јасна јер − уочавају се већ проблеми. Због тих „неусклађености“ и у демократској породици кресне покоја полемичка варница неслагања, попут оне у којој су Пешићка и Светислав Басара укрстили копља – не слажући се око адреса, страначких и грађанских − на којима станује овдашњи дух Азије. Занимљиво да је Басара, сеирећи над судбином оних који нису добацили до цензуса, категоричан у оцени да је за протеривање овдашњих Азијата из Скупштине заслужан управо први човек народњака, док је за Пешићку СНС „сам ђаво“ који је – као Тројански коњ − у срце наше стварности унео тај источњачки вирус сложеног идеолошког, политичког и културолошког значења.

Како је до тога дошло? И у одговору на ово питање Весна Пешић иде корак испред осталих, опет уводећи нови аналитички кључ за разумевање. Ресантиман. Управо ресантиман је, сматра она, одлучио, тако што је први човек СНС-а, „преко Мишковића и заоштравања класног ресантимана консолидовао своје бирачко тело.“(…) „Тако је од националне, екстремне реторике прешао на овај социјални, класни ресантиман.“ Вођа народњака је, размишља даље ова његова оштра критичарка, освојио дрску и непојамну предност у односу на демократе тако што је консолидовао „своје транзиционе губитнике и мање образоване друштвене слојеве који су их и раније подржавали. То су узели за себе помоћу развијања неке врсте ресантимана, па су радили против странака и против других слојева, да они изгубе своју репрезентацију.“

После свих питања, аналитичких досетки и доскочица, извесно је, не укида се недоумица: да ли је овде пораз доживела, ако га је стварно и доживела, грађанска или тек грађанистичка, арогантна, себична и без стварног алибија надмена Србија (који алиби се уосталом уопште може сматрати валидним када је о ароганцији реч)? Она Србија грађаниста који, како једном рече Слободан Антонић, верују да носилац политичког суверенитета у Србији није грађанин од крви и меса, човек са конкретном историјом, културом, животним навикама, системом вредности, националном припадношћу, већ да је носилац суверенитета у Србији некакав апстрактни грађанин, кога они виде као идеалну пројекцију „европског човека“.

Трагом критичко-теоријског доприноса Весне Пешић, захвални на „инсталирању“ новог квалитета у промишљању наше стварности, поставимо и питање: Да ли је самосвесна и арогантна грађанистичка Србија – тек заправо Србија умишљених надобудних скоројевића, који теже не оним обнародованим циљевима „одбране демократије и европских вредности“, већ се напросто зубима држе за привилегије освојене 2000. године, и који – гледајући кивно у победнике − сада живе свој ресантиман??

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *