Србија на чекању

Пише Никола Врзић

Чекамо да видимо састав нове владе Србије, али са много више нестрпљења ишчекујемо да видимо шта ће та влада да учини са оним што је још остало од српске економије и српског Косова и Метохије

Смркнута су била лица предводника СПС/ПУПС/ЈС коалиције када су 16. марта увече објављивали свој успех на тек окончаним ванредним парламентарним изборима; смркнута, не (само) зато што су добили нешто мање гласова него што су очекивали већ зато што им је одмах постало јасно колико је политичка срећа превртљив животни сапутник. За непуне две године престали су да буду онај незаобилазни фактор који се за све пита и постали бивши фактор који се више не пита ни за шта и који – осим седмици на лотоу и останку на слободи – сад може да се нада још само мрвицама власти са стола Александра Вучића и његове Српске напредне странке. И нису много мање смркнути предводници ове коалиције – Ивица Дачић, Жарко Обрадовић, Дијана Вукомановић, Д. М. Палма и Милан Кркобабић – били ни овог уторка, после састанка са лидерима напредњака посвећеног формирању наредне владе, на којем се, кажу, није ни причало о формирању и саставу нове владе него о принципима. С тим што је сасвим могуће да се овог пута о принципима заиста и разговарало, ако под тиме подразумевамо принцип поделе одговорности за све оно што ће нам се ускоро догодити…

 

ПАРТНЕРИ Елем, мук који је на српској политичкој сцени завладао после разорне победе СНС-а 16. марта окончао се овог понедељка, када су напредњаци отпочели разговоре са потенцијалним – иако, математички, сасвим непотребним – партнерима у својој будућој влади. Најпре су разговарали са Савезом војвођанских Мађара Иштвана Пастора, којем су широкогрудо понудили и више него што је он пожелео; пожелео је државне секретаре, понуђена су му и министарска места, па како одлучи.

Уследио је, у уторак, састанак са социјалистима и њиховим коалиционим партнерима. После предигре у виду јавног противљења потпредседника СНС-а Небојше Стефановића уласку социјалиста и осталих у напредњачку владу и упозоравајуће поруке потпредседнице СНС-а Зоране Михајловић да „ниједна странка нема тапију на пензионере“, разговор две стране се по социјалисте окончао чак и позитивно, јер није одмах после састанка речено да од њиховог уласка у владу нема ништа, него да ће им коначан одговор бити дат кроз неколико дана; отуда су им и лица била само смркнута, а не и уплакана.

У сваком случају, на Вучићеву поруку да „смо спремни да разговарамо и да се пре викенда договоримо о учешћу СПС-а са коалиционим партнерима, на различите начине у тој влади“ – а то ће рећи, у сасвим ограниченој мери коју ће одредити сам Вучић – Ивица Дачић узвратио је, вођен истанчаним инстинктом за политичко преживљавање, дај шта даш: „Ми смо спремни да преузмемо свој део посла.“

Истовремено је Вучић од Дачића добио тачно оно што је и желео: обећање да ће га подржавати у свему што одлучи, само ако ту негде буде места и за њега. Уосталом, Дачић: „Нећемо рећи ‘то је програм СНС-а и нема никакве везе са нама’, већ ћемо преузети одговорност за све политичке плусеве и минусе који из тога могу да произађу.“ А зашто је Вучићу таква подршка потребна? Зашто је напредњацима „циљ да ујединимо Србију и уђемо у тешке реформе“? Па баш због тих тешких реформи; да им се не догоди да се, усред тих тешких реформи, сви који су остављени ван власти уједине против њих, опортуније им је – напредњацима – да их што више унапред поткупе мрвицама власти које ће им дати.

[restrictedarea]

Кад смо већ код тога, биће забавно за посматрање са безбедне удаљености када социјалисти и њихови коалициони партнери почну да се договарају како ће те мрвице међу собом поделити (мала бара, пуно крокодила) то јест, ако тих мрвица уопште и буде. Зато што Вучић може да има и другачију рачуницу: да СПС/ЈС/ПУПС после шест берићетних година остави без власти, па да видимо шта ће од њих, без тог кохезионог ткива какво је власт, на крају остати. А видели смо шта је остало од Демократске странке када јој се то догодило. Ипак, оно што од СПС-а преживи после одласка са власти и можда са слободе, најављене би тешке реформе могле да реанимирају, наравно, под условом да их буде довољно који ће у њима препознати заштитнике од дивљања емемефовског капитализма који нам је пред вратима. А то ће већ бити прави знак очаја.

Или ће се пак Вучић одлучити да у владу уведе Бориса Тадића и његову Нову демократску странку? Са њима ће се састати, према најавама, када овај број „Печата“ већ буде одштампан, у четвртак, а „након викенда све ће бити јасније и све ћемо решити у рекордном року“, најавио је Вучић у уторак.

А заправо ће читавој Србији, изузев могућим члановима наредне владе и члановима њихових породица, бити потпуно свеједно ко ће у ту владу уз Вучића и напредњаке на крају да уђе; Ивица Дачић, или Борис Тадић, или неко њихов, или сви они заједно, или нико од њих. Зато што ће прилике да утичу на усмерење те владе имати таман онолико колико ће моћи да утичу на Александра Вучића. Зато што је 16. марта Србија одлучила да ће у наредне четири године све од њега зависити.

ЕКОНОМИЈА КОСМЕТА У томе и лежи главна енигма, чији обриси сада почињу да се помаљају. Шта то Вучић намерава да уради са оним што је остало од српске економије, и са оном Србијом која је, после бриселских споразума, још преостала на Косову и Метохији, а преостала је углавном у Уставу Србије и у чињеници да Косово Хашима Тачија (до сада) није постало чланица Уједињених нација?

Економија. Најаву суровог кресања јавне потрошње треба подржати из све снаге; наравно, ако ће се то кресање односити на десетине бесмислених државних агенција и комисија на које смо на страницама „Печата“ указивали небројено пута, на све оне услуге по уговору и специјализоване услуге кроз које се – слутимо, на основу њихових дискреционих права и досадашњег искуства – новац из буџета немилосрдно одлива у приватне џепове и партијске фондове, по проваљеном СИЕПА моделу. С друге стране, ако ће се јавна потрошња кресати кресањем плата и пензија, као што то траже ММФ и Светска банка, које ће изазвати даље сиромашење осиромашене нације, даљи пад куповне моћи и даље убијање већ убијене домаће производње, па ко то може да подржи? Зато што је то пут који нас не води у оздрављење, него у потпуни суноврат, економски колапс и распродају свега што се продати може, док не постанемо странци у сопственој земљи. Бојазан изазива и најава „премештања великог броја људи из јавног у приватни сектор“, јер она заправо значи да ће наредна влада учинити оно што може – отпустити велики број људи из јавног сектора – а онда молити Бога да неко други учини оно што сама по природи ствари не може, а то је да натера приватника да запосли више људи него што он сам то жели. Предвидљива последица је даљи раст незапослености и следствено упадање у малопре споменути зачарани круг економске пропасти.

Укратко, најављене економске мере у много чему личе на мере какве предлажу ММФ и његови власници, а које имају макар две озбиљне мане. Прва се састоји у продубљивању политичке зависности од ММФ-а и његових власника, а САД су највећи власник и једине у њему имају право вета. Друга, у томе што нема земље на свету којој су аранжмани са ММФ-ом донели економски развој и напредовање, чему се додуше и не треба чудити зато што мисија ММФ-а и није да усрећи државе и народе диљем Земљиног шара, већ да својим власницима донесе профит и обезбеди сигурно враћање удељених кредита. Уосталом, не представља ли нам известан знак упозорења и то што и познати вашингтонски лобиста Данијел Сервер, прослављен по својој подршци сваком антисрпском пројекту у Србији и околини, наводи на свом блогу да ће „највећи приоритет победника на изборима бити рационализација и реорганизација превеликог јавног сектора, и стварање атрактивнијег окружења за директне дугорочне инвестиције“?

Друга велика непознаница је Косово и Метохија. Суочени са захтевима Европске уније да променимо Устав Србије и да признамо независност Косова тако што ћемо са њим закључити правно обавезујући билатерални уговор, оковани жељом да у ту Европску унију уђемо, шта ћемо учинити? Извесну наду, наду да ипак можемо да не урадимо баш све што се од нас из Брисела и Вашингтона затражи, пружило је (досадашње) држање Србије поводом кризе у Украјини. Опрезну наду код оптимиста би могао да изазове и недавни позив председника Србије Томислава Николића да Скупштина Србије донесе нову косовску резолуцију: „Од постизања Бриселског споразума догодило се више ствари које су биле непредвиђене – прелазак на оружане снаге Косова, о чему није било назнака да би требало да се разговара, а затим и у свету је било разних дешавања која би могла да пољуљају самоувереност Приштине, а Београд да наведу да размишља о томе може ли да понуди коначно решење за Косово, а које би било у складу са Уставом, међународним правом и реалношћу.“

А опет, поучени свим пређашњим искуствима, па и оним око промене првобитне косовске платформе Томислава Николића, колико тачно простора имамо за наду да ће се ток догађаја напокон обрнути у нашу корист? Али људски је надати се, па макар и узалудно.

У сваком случају, Србија сада чека. Чека Александра Вучића, зато што је сама тако изабрала.

[/restrictedarea]