Списак Срба за робију? Ма, нема проблема

Пише Миодраг Зарковић

Мада је била силно потресена пописом противнародних и противдржавних делатника, овдашња јавност никако да се огласи о једном много злослутнијем и опаснијем списку, о којем се навелико прича међу непокорним Србима на северу Косова и Метохије

Изгледа да спискови Срба нису довољан разлог да се узнемири јавност у Србији, која је са крајњом равнодушношћу пропратила вест да Еулекс полиција припрема хапшење 16 виђенијих појединаца са севера Косова и Метохије, односно, из четири непокорне општине чије становништво одбија да се повинује злочиначком режиму у Приштини. Од како је вест објављена, нити једна од установа или невладиних скупина или јавних личности, које су се у протеклом раздобљу бавиле управо списковима на изразито осуђујући начин по све који их праве, није нашла за сходно да се огласи на било који начин.

Истини за вољу, Еулексов списак о којем је овде реч одиста је знатно другачији од осталих спискова који су на сва уста разматрани протеклих седмица. Понајпре, Еулексов попис је необјављен, па онда неминовно погађа шири круг људи. Онда, место на Еулексовом списку је много опасније него на било којем другом који се појавио у нашој јавности. Оно, свакако да није пријатно када се неко нађе на списку дежурних делатника против сопственог народа и државе; тешко је саосећати са онима који збиља нештедимице раде све што могу и не могу како би допринели даљим недаћама Србије и Српства, а онда се буне када их неко због таквог, непријатељског деловања јавно и прозове, али, хајде де, мора бити да тај осећај није нимало пријатан; но, тај осећај не може ни да се упореди са угроженошћу са којом се неминовно суочава сваки и један Србији одан становник на Косову и Метохији, а поготово неко ко има разлога да сумња да му Еулекс припрема хапшење. Сви ови „јунаци“, што се намртво преплашише само због тога што их је неко родољубиво удружење уврстило међу противдржавне и противнародне чиниоце, само би требало да покушају да замисле шта би им пролазило кроз главу када би о њиховој слободи одлучивала стварно непријатељска, тј. окупаторска служба, као што је Еулекс, па би схватили чијој би невољи требало да буде посвећен сав онај телевизијски и новински простор који је припао њима.

 

СВЕОПШТА РАВНОДУШНОСТ Наравно, дамама и господи са списка противсрпских делатника не пада на памет да макар један секунд посвете бризи за неког другог. Авај, једнаку равнодушност према Србима са Космета показују и водећа гласила у Србији, која се ни осврнула нису на вест објављену у дневном листу „Политика“ 18. априла. У дотичном чланку се тврди: „За кривична дела почињена у последње три године, шеснаест Срба са севера Косова и Метохије мораће после Ускрса да се јаве у базу Еулекса у јужној Митровици.“ Затим се наводе речи неименованог извора, који „истиче да се не ради о кривичним делима која су почињена у време рата 1999. године, за која су већ двојица Срба осумњичена и налазе се у притворској јединици у Косовској Митровици“. Надаље се појашњава шта је основ за позивање на одговорност 16 лица, чији идентитет остаје непознат:

„Незванично се сазнаје да се лица са овог Еулексовог списка позивају због убиства косовског полицајца, припадника РОСУ Енвера Зумберија, 25. јула 2011. године, у општини Зубин Поток надомак сада интегрисаног прелаза Брњак, али и због постављања барикада на северу КиМ.“

Овде би ваљало подсетити да Еулексов списак није први такве врсте о којем кружи прича по Космету. Напротив, он је тек последњи у низу, и то најмалобројнији. Одавно се, наиме, нагађа о списку од неколико хиљада становника северне четири општине – најчешће се помиње да је реч о три хиљаде, а понегде се наводи чак пет хиљада – које је Приштина одредила за хапшење због опирања њиховој самовољи. Неретко се може чути и о још једном списку, такође састављеном у Приштини, који наводно садржи три стотине имена, такође становника са севера, који су, све до Бриселског споразума, били недоступни приштинској „правди“, тј. законодавству.

[restrictedarea]

Са свим тим сазнањима, многи међу Србији оданим грађанима из четири северне општине буде се и лежу сваког божјег дана. Чињеница је да се на Космету свих ових година од бомбардовања наовамо дешавају најразноврснији правосудни апсурди, па нико не може сасвим да одбаци могућност да некакви тајни спискови заиста постоје и да Приштина, у сагласју са Еулексом, само чека околности које јој омогућавају да по тим пописима крене да хапси. А шта за сваког косметског Србина значи затвор, био он приштински или Еулексов, сувишно је и објашњавати.

 

СВИ СУ СУМЊИВИ У сваком случају, чланак из „Политике“ унео је немалу узнемиреност међу становнике четири северне општине у окупираној Покрајини. Нарочито због већ наговештене чињенице да буквално свако од тамошњих осамдесетак хиљада душа може да буде увршћен на списак о којем је реч. Еулекс вели да у кривична дела, која се стављају на терет појединцима са тајанственог списка, спада и постављање барикада на северу Космета. С обзиром на то да практично нема пунолетне особе са севера Космета која није здушно допринела барикадама, тиме су страх и параноја само додатно појачани.

Уопште, због чега је постављање барикада кривично дело, па још такво да завређује састављање скривених спискова за хапшење? Зар није право на мирно протестовање једно од основних људских права у толико извиканој „демократији“, коју је НАТО на Космет уводио бомбама и осиромашеним уранијумом? Ако јесте, због чега је онда мирно протестовање – а барикаде јесу вид мирног протеста – овде означено као кривично дело? И, кад смо већ код тога, како онда нико од Шиптара није одговарао за њихове барикаде, којима су својевремено били спречавали кретање руских војних возила која су била у саставу КФОР-а?

Такође, када је већ поменуто убиство шиптарског специјалца на прелазу Брњак, шта ћемо са убиством Еулексовог Литванца у јесен прошле године? Због чега се Еулекс према том убиству не односи на исти начин као и према усмрћивању шиптарског специјалца? Ако између та два случаја и постоји разлика, она би наговештавала сасвим супротно: да се већа важност придаје истрази поводом смрти Литванца. Наиме, страдали шиптарски специјалац учествовао је у противзаконитој акцији, чија је намера била да одвоји четири северне косметске општине од остатка Србије, за шта тада није било никаквог правног основа, те је та акција неизоставно била опасна провокација у најбољем случају. На другој страни, Еулексов Литванац усмрћен је без икаквог видљивог разлога. Он се, са колегама из патроле, напросто возио косметским друмом када га је куршум просвирао – ради се, дакле, о класичној ликвидацији, која није била испровоцирана ничијим политичким авантуризмом. Па ипак, Еулекс, према писању „Политике“, разматра привођења само због убиства шиптарског специјалца, иако се и убице литванског полицајца налазе на подручју северних општина: разлика је само у томе што су, по свој прилици, Литванца убили локални Шиптари, поред чијег је села и пролазио када је одстрељен.

 

ОПРАВДАНА БОЈАЗАН Све ово наводи на мрачне слутње, на какве смо, нажалост, већ навикли када је реч о Косову и Метохији. Самим тим је и опрез тамошњих Срба, а понегде и страх, више него разумљив. У текућој години, привођења на северу постала су учестала и делују све злокобније. На крају крајева, довољно је присетити се Оливера Ивановића и његове судбине: он, политичар који је годинама уназад одржавао односе са западним представницима на терену, па и са Приштином, и који је често био више него спреман да дела у супротности са српским националним интересима, ипак је почетком године ухапшен, а и данас се налази иза решетака (мада је, руку на срце, пребачен у Косовску Митровицу из Приштине, где је првобитно тамновао). Када је Ивановићу запала робија, нема Србина на Космету који може да се осећа потпуно безбрижан у том погледу, поготово ако се имају у виду последњи бриселски договори, према којима су и правосудне установе на северу стављене под надлежност терориста из Приштине.

А ипак, српска јавност громогласно ћути о свему овоме. Ови спискови је не узбуђују. Додуше, не наилазе само Срби из окупиране Покрајине на описану равнодушност. Слични спискови за хапшење, такође погубни по последицама које носе, постоје и у вези са Хрватском, чије „демократске власти“ и даље, скоро две деценије по завршетку оружаног сукоба, чувају скривене пописе на основу којих намеравају хапшења Срба које оптужују да су деведесетих водили оружану побуну против званичног Загреба. Испада, малтене, да узнемирење у српској јавности могу да произведу само спискови које састављају родољуби.

[/restrictedarea]