Почетна / Култура / Случај Киш 2014. – Денунцијант са маском знанственика

Случај Киш 2014. – Денунцијант са маском знанственика

…У културном додатку Политике, од суботе 29. марта 2014. године, појављује се текст „Ко се боји Киша још?“, распрострт преко читаве странице, украшен једном карикатуром и једном фотографијом, који неодољиво подсећа на текстове какве је у Политици пре тридесетак година објављивао Милош И. Бандић

Пише Мило Ломпар

Политички потказан без било каквог повода, човек треба да унапред ограничава простор своје аргументације, да скраћује сопствени текст, као да не зна како иза његовог оглашавања следе слапови припремљених и наручених текстова. То је Политикина равноправност: пет аутора по пет страница равноправно је са једним аутором коме скраћујете текст, додатно га национално дискриминишући у писмима читалаца

„И достављачки сталеж има неку своју професионалну етику – ни достављач, наиме, не би требало да лаже“

Никола Милошевић

 

Када је 8. марта 1982. године, на трибини Коларчевог народног универзитета, организован разговор о тек објављеној књизи Драгана М. Јеремића Нарцис без лица, у којој је њен писац настојао да оповргне тврђења из књиге Час анатомије Данила Киша, сала је била препуна. Ако је веровати документацији организатора, у малој сали је било 395 душа. То одговара човековим сећањима на тај скуп, јер се у сали није само седело него и стајало. Зоран Гавриловић, професор универзитета и један од учесника разговора, са благим подсмехом аутентичног господина и београдског коленовића, беше приметио како је оволика посећеност истинска слика наших нарави. Јер, љубав према чегрстима нас претвара у заинтересоване посматраче, док би расправа о преобликовању историјске грађе унутар уметничког текста једва испунила трећину седишта.

ИДЕОЛОШКА ОПТУЖНИЦА И док су Никола Милошевић, као беспоштедни бранилац Киша, и Драган М. Јеремић, као пишчев беспоштедни оспораватељ, варничили у свакој реплици, није им падало на памет да један на другог насрну политичким и идеолошким оптужбама. Сам Гавриловић, директно упитан да се изјасни о томе да ли је Киш плагијатор, беше одговорио са карактеристичном двосмисленошћу: „Плагијатор није, епигон јесте.“ Било је, дакле, неких људи који су имали снаге да оспоравају Кишову књижевну вредност: не осврнувши се на неугодну могућност да постану предмет медијског линча и политичког потказивања.

Такви људи као да су отишли унеповрат. На трибини КНУ одбијају да организују разговор о књизи Зар опет о Кишу? Небојше Васовића, док СКЦ отказује заказану дискусију. У исто време, у културном додатку Политике, од суботе 29. марта 2014. године, појављује се текст „Ко се боји Киша још?“, распрострт преко читаве странице, украшен једном карикатуром и једном фотографијом, који неодољиво подсећа на текстове какве је у Политици пре тридесетак година објављивао Милош И. Бандић. И он је био професор Филолошког факултета у Београду. Писао је – са наглашеном подршком тадашњих партијских власти – читаве идеолошко-политичке оптужнице против неких српских писаца. На јавној позорници тих година, поред дежурног партијског филозофа, важно место је имао и денунцијант са маском знанственика. Његови текстови изазивали су чак и протестне књижевне скупове, јер је тада у Београду постојала критичка јавност: на тим скуповима су једнодушно говорили Зоран Гавриловић и Никола Милошевић.

У тексту Политике није могуће наћи истински садржај књиге Небојше Васовића Зар опет о Кишу? већ само поједностављивање критичких аргумената које доноси ова значајна књига. То поједностављивање служи да се – у другом делу текста – изнесе идеолошка и политичка оптужница о Васовићевом антисемитизму као подлози његовог негативног мишљења о Кишу као човеку и писцу. У том контексту наведена је једна моја реченица из разговора који је вођен – на Другом програму Радио-Београда – поводом одлучивања о награди Никола Милошевић. Тако сам – без икаквог личног удела – уведен у подручје ове културно-политичке акције Политике.

Не знам зашто сам се ту уопште нашао. Сасвим је могуће да се то догодило због поштовања традиције, по којој сам неколико пута на овим страницама Политике нападан због свог неодступног заговарања српског становишта у нашој културној политици. (Да ли је на делу тежња да српско становиште подведемо под антисемитизам?) Можда због тога што сам гласао за Васовићеву књигу, која није добила награду Никола Милошевић. Можда због тога што нисам гласао за неку другу књигу. Да ли би то могао бити разлог? Јер – како је писао Никола Милошевић – „већина наших јавних денунцијација по правилу је плод једног идиличног споја идеолошких и личних побуда“. Нема ваљаних разлога са становишта јавности. Јер, рад самог жирија је потпуно јаван, одлучивање се одвија у директном радио-преносу, док је овог пута и реч сваког члана жирија штампана у Српском књижевном листу. Ако се неко спори са мојим схватањем ствари, зашто то не чини на месту на којем је јавност упозната са мојим мишљењем него премешта позорницу у Политику, чији читаоци не знају аутентични контекст? Зашто Политика подржава овакву несолидност? Привидна немотивисаност у понашању Политике нам открива, међутим, како функционише механизам културне дискриминације у нас.

Да ли сваки жири чије се мишљење не допада критичару Политике мора да буде предмет јавног политичког потказивања? Зар није и НИН-ов жири пре неколико година био јавно оптуживан, јер се његов начин рада није допао овом критичару Политике? Да ли свако увршћивање у ужи избор треба да буде послато њему на одобрење? (У овој години то никако није било могуће, јер његова књига није увршћена у ужи избор за награду Никола Милошевић. Да ли је то разлог денунцијације?) Да ли треба створити цензорску адресу за све књижевне награде и утеловити је у једној личности? Да ли то треба временски орочити или се препустити судбинском протицању пешчаног сата? Да ли, дакле, денунцијант са маском знанственика треба да има само диктаторска или чак деспотска овлашћења у јавним пословима?

[restrictedarea]

ПИСАЦ ИЛИ ИДЕОЛОГЕМА? Зар није знаковито да многа апологија Киша – и она од пре тридесет година, и актуелна – увек подразумева политичку осуду његових оспораватеља? Зар то није сагласно са сазнањем о Кишу који је политички осуђивао оне који су обезвређивали његову књижевност? Шта нам показује ова подударност? Да Васовић с правом тврди како Кишови апологети углавном понављају Кишове поступке и ставове о књижевности.

Какав нам то плурализам нуди Политика ако сваког ко има позитивно мишљење о Васовићевој књизи оптужује да је надахнут ни мање ни више него – антисемитизмом? Зар то не наговештава следећи корак: свако ко не цени Кишову уметност, под сумњом је због антисемитизма? Колико је такав начин размишљања – разуман? Премда није разуман, он је ефикасан: ко би се – после таквих оптужби – уопште могао усудити да јавно размишља на друкчији начин о Кишу? Ко би се усудио да се позива на оне који су озрачени таквим оптужбама? У такву намеру је положено помињање председника жирија награде Никола Милошевић. То је вечно актуелни миље наше јавне свести: Киш у њему није писац него идеологема.

Да бих то показао, предао сам у пријемном одељењу Политике, у уторак 1. априла 2014. године, следећи поднесак: „Политика. Београд. Главни и одговорни уредник.

У културном додатку Политике од 29. марта 2014. године, у тексту ‚Ко се боји Киша још?‘ у приказу књиге Небојше Васовића, цитирана је једна моја реченица из текста објављеног у Српском књижевном листу (број 7/112, страна 15). Тој реченици је промењен контекст да би њено значење било усмерено ка наводном заступању антисемитизма. Како сам у тексту Политике апострофиран као ‚председник жирија‘ награде Никола Милошевић, онда кривотворење контекста моје реченице има за циљ ружење моје личности. То је уобичајено понашање Политике. Но, сада се појављује и ружење саме награде Никола Милошевић, јер се њен ужи избор везује за антисемитско усмерење. Од јавног је интереса – по мом суду – да ова неистинита и политички мотивисана оптужба, достојна давних титоистичких дана Политике, буде оповргнута на месту на ком се појавила. У ту сврху вам достављам свој текст. Он може бити објављен под следећим условима:

БЕЗ било каквих измена у самом тексту.

На ИСТОМ месту на којем је објављена неистинита тврдња коју оповргавам и са ИСТОМ техничком опремом.

САМО у наредном броју културног додатка Политике.

Уколико ови услови нису прихватљиви за Политику, НИЈЕ ДОЗВОЉЕНО објављивање било ког дела мог текста или неке од реченица у њему.

Не позивам се на Закон о информисању.“

Кључно је у овом писму непозивање на законске императиве. Јер, тако остаје сасвим очигледно да Политика без било какве принуде одлучује о природи и учесницима спора који је покренула. Њена одлука – каква год да буде – открива њен предумишљај у самом покретању спора: у случају да објави одговор оптужене стране, она показује да – макар формално – поштује начело audiatur et altera pars; у случају да тај одговор не објави, она доказује да јој је намера везана за идеолошко-политичко жигосање људи.

У среду, 2. априла 2014. године, у рано преподне, телефонски ме узнемирава уредник културног додатка Политике. То је нека особа коју нисам у животу упознао. Увек ме изнова зачуђују ти људи који организују обезвређивање и ружење човека у више наврата, да би га потом – са невиношћу плаћеног убице – телефонски узнемиравали без икаквог повода. Шта они једу? Какви су им животи? Коме се радују?

Текст је – вели уредник – предугачак, па би га требало скратити. Сам захтев је неуљудан и бесмислен: неко ко посеже за оптужбом за антисемитизам, вишеструко немотивисаном и лажном, неко ко циљано премешта књижевно-политички спор у полицијско подручје, неко ко је стални критичар Политике, па има несумњиви монопол на страницама листа, појављује се одједном као особа чија се права штите од прекобројних слова у тексту којим се невољни оптуженик – брани. Како стоје ствари са оптуженим лицем? Политички потказан без било каквог повода, човек треба да унапред ограничава простор своје аргументације, да скраћује сопствени текст, као да не зна како иза његовог оглашавања следе слапови припремљених и наручених текстова. То је Политикина равноправност: пет аутора по пет страница равноправно је са једним аутором коме скраћујете текст, додатно га национално дискриминишући у писмима читалаца.

КУЛТУРНА ПОЛИТИКА „ПОЛИТИКЕ” Тако изгледа свет у којем је за главног уредника Политике – у свим владама наших националних странака, ваљда као гарант неких интереса значајнијих од страначких и националних – постављена особа лишена свести о култури. Она пак уз саслужење наших националних ауторитета, потом поставља за уредника културног додатка Политике садашњег извршиоца радова: ако упоредимо његову биографију са истакнутим српским песником, који је помињан као могући избор, видимо да одлука није била тек дилетантска него политички мотивисана. Тај уредник пак доноси прилоге који вређају обележавање православног Божића, проглашавају људе у СКЗ-у „обором“ или бивају објављивани латиницом у ћириличном листу. То је културна политика која се спроводи испод привидне и површне националне оријентације наших странака.

Отуд у данашњој манипулативној јавности није природно да очекујемо било какво противљење актуелној културној оријентацији Политике. То не треба да нас обесхрабри. Јер, није протекло ни цело десетљеће од појаве текстова Милоша И. Бандића, а на наше очи се распао читав комунистички свет у чије име је он исписивао своје потернице.

Оно што обесхрабрује јесте потпуна неспремност људи да се одупру прозирним поступцима манипулатора: мало ко је спреман да жртвује могућност сопственог појављивања у медијима због неког начела које следи. Тек би значајан број људи који се организовано и сврховито одупиру манипулацији био подлога за настанак критичке јавности. Њихово одупирање имало би облик пасивног отпора: то је отпор који је непрестан, разноврстан и видљив, јер није пасиван у испољавању него је увек ненасилан. Истина – као и увек – почиње да се сведочи када јој приложимо велику или малу, али увек личну жртву. То је припадало људима који су отишли унеповрат.

Нема, дакле, ничег ни охрабрујућег ни обесхрабрујућег у актуелном појављивању денунцијанта са маском знанственика. Јер – строго узев – нема у његовој појави ничег: његова реченица о ономе „шта заправо заступа и доноси ова књига“ као да је изравно пристигла из критичких приказа његовог претходника. Околност да универзитетски професори расписују полицијске потернице није постојала у протекле три деценије, али она показује како се непрестано модернизујемо у повратку титоизму.

Шта нам, дакле, сугерише ова појава на културно-политичкој табли Политике? На шта указује изглачани стари шраф у владајућем културном механизму? Да је на делу константа наше културне политике: име Милоша И. Бандића носи улица у којој је становао у Земуну, док нема улице која у Београду носи име Николе Милошевића. Он изгледа да није нигде живео.

Значајна књига

Небојша Васовић је исказао врло занимљиве и у много чему оправдане увиде који откривају дубоку унутрашњу не-дијалогичност наше књижевне ситуације: њену склоност ка идеолошким дискриминацијама

Има необичних случајева у књижевној историји: једнодушно прихваћено у једном нараштају, уздигнуто у значење књижевне парадигме, књижевно дело може доживети далекосежна оспоравања у часу када се чини да је његово место заувек одређено. Свако поновно усправљање пораженог аргумента који одбија да напусти позорницу, јер је спојен са идејом о неистоветности истине и победе, ма колико да се доживљава као скандалозно, ипак нас опомиње на омиљену мисао Марка Ристића о томе да у култури нема дефинитивно добијених или изгубљених спорова.

КРИТИЧКА КОНСТАНТА У књизи Небојше Васовића Зар опет о Кишу? препознајемо полемичко становиште које је константа његове критичко-есејистичке имагинације. Овај српски песник и есејиста, који већ четврт века живи у Торонту, написао је – поред читавог низа запажених и цењених збирки песама, различитих у организацији стиха и у тематици – четири критичко-есејистичке књиге које су испуњене занимљивим увидима, провокативним обртима, непосредним именовањем полемичких адреса, теоријским импликацијама.

Већ у књизи Поезија као изванумиште (1983) посвећеној поезији Ђорђа Марковића Кодера, могло се уочити како је Васовићево основно становиште у начелу полемичко. Јер, он је стао на страну усамљеника који је био књижевноисторијски скрајнут због свог необичног коришћења језичких могућности. Наш есејиста је ту испољио два својства: не само да је превредновао Кодеров положај у српском романтизму, противно устаљеној књижевноисторијској процени, него је истовремено прионуо уз особено схватање о улози језика у структури песничког говора, указавши на схватање поезије као изван-умне или за-умне реалности.

У критичкој књизи која носи наслов Против Кундере (2003) има назнака о свођењу појединачности људске судбине на тонски низ апстрактних појмова, о експерименталној а не имагинативној вредности књижевних ликова, о поједностављеном сагледавању полифоније романа у делу истакнутог чешког, па потом француског писца. Таква критика припада једном полу полемичког становишта нашег есејисте, док други пол почива на увиду да Кундера стиче статус дисидента критиком и разобличавањем стварности комунизма. Отуд следи питање: зашто је као емигрант напустио сваку приповедну везу са приказивањем стварности, зашто је престао да се бави темама насиља, цензуре и кича у контексту западног друштва у којем живи већ деценијама? Овакав конформизам је учинио Кундеру значајнијим писцем у јавној свести него што то заслужује његова књижевна вредност. Књига Против Кундере није скоро истовремена него у понечему и сродна Васовићевој првој књизи о Кишу: Лажни цар Шћепан Киш (2004). Шта нам то казује? Да наш есејиста у истоветној перспективи сагледава и светске и српске писце: и Кундеру, и Киша.

НАСТАВЉЕНА ДИСКРИМИНАЦИЈА Није, дакле, реч о некаквој оптици ad hominem него је то превасходно један есејистички поглед: његова теоријска заснованост остаје имплицитна. Јер, он се дотиче особеног проблема, будући да истражује степен конформизма књижевних дела и писаца у духовној ситуацији нашег времена. Описујући промене Кундерине и Кишове уметности у деценијама пре пада Берлинског зида, наш есејиста тумачи њихове књижевне транскрипције уметничких дела из минулих епоха, као и судбину идеологема оног света који се срушио с Берлинским зидом. И у том тренутку дотиче оно субверзивно: то је кодирање приповедног света ових писаца у нешто што је политичка коректност. Двојност Васовићевог полемичког становишта открива у себи изразито ангажовани потенцијал.

Отуд настаје анализа друштвеног феномена одређеног писца, која нас наводи да напустимо строго књижевну анализу, јер долази до преношења литерарних у идеолошка подручја. Књига Лажни цар Шћепан Киш била је предмет велике идеолошко-политичке дискриминације Небојше Васовића у нашој средини: нарочито у масовним медијима. Све је то попримило и облике дискриминације који нису имали никакве везе чак ни са човековим непосредним историјским и политичким искуством, јер он једноставно није живео у протеклих 25 година у Србији. Та дискриминација се наставља у тексту Политике.

У књизи Зар опет о Кишу? Васовић узвраћа на изазов дискриминације, заоштрава своје тезе, изнова показујући основну двострукост свог полемичког становишта. Он наставља да анализира приповедне поступке самог Киша. У веома успешним анализама Гробнице за Бориса Давидовича нагласак је постављен на Кишово приповедно хероизовање једног типа револуционара као нешто што би требало да буде супротно пишчевој оглашеној критици комунистичког тоталитаризма. Упркос таквој критици, Киш у приповедном свету обликује једног комунистичког револуционара у складу са херојском идеологијом тих времена. У анализи приче Књига краљева и будала пак наш есејиста доказује – анализом приповедне подлоге – монохромост пишчеве имагинације. Све нас то може одвести до значајног теоријско-полемичког питања: колико историјски садржај мора бити круто и типизирано упризорен да би се образовала његова експлицитна негација?

Сам Васовић сматра да је Кишов однос према јеврејској теми – неаутентичан. Он наводи неоповргнуто сведочење по којем је Киш Бродском казао како је прогањан од српског антисемитизма. То је руски песник и написао у предговору за француско издање Гробнице за Бориса Давидовича. Упитан да објасни ову потпуну неистину, Киш је рекао како је дао такво обавештење да би се књига боље продавала у Француској. То је биографска чињеница.

НЕСКЛАД СА АУТЕНТИЧНОШЋУ Васовићев интерпретативни нагласак проистиче из сазнања о Кишовој употреби јеврејске теме у складу са јавним очекивањем: неко ко рачуна са бољом продајом књиге као последицом измишљеног антисемитског прогона свакако је неко ко инструментализује саму јеврејску тему свог приповедања због очекиваног успеха. Наш есејиста сматра да је употреба било које теме – стаљинистичке, руске или јеврејске – у озбиљном нескладу са аутентичношћу. Отуд доказује како неаутентично искуство има својих последица у књижевној слабости Кишовог приповедања. То је окосница његове аргументације која се рачва у више праваца, јер се у подручју књижевне аутентичности одвија Васовићево дуготрајно кретање од биографских преко књижевних до културно-политичких чињеница.

Отуд он анализира сам феномен Киш, односно степен друштвеног одјека Кишовог дела, овога пута на врло широком и разгранатом документарном материјалу који, у доброј методи полемичара, узима од Кишових апологета. Он, дакле, главне аргументе за друштвени успон Киша не узима од малобројних Кишових оспораватеља, него примере за своју тезу узима из текстова које су подастрли Кишови апологети. И тај део његове анализе је изузетно успешан. Јер, ту је дочаран друштвени миље, или идеолошки миље, који је прожет актуелним епохалним одјеком: Киш у њему није писац него идеологема.

Управо се – попут Лазе Костића у Књизи о Змају – таквом миљеу супротставља Небојша Васовић као критичар одан једном начелу које је модернизам снажно нагласио у XX веку. То је начело субверзивности. Све четири његове полемичке књиге откривају представника изразите критичке субверзивности. У име чега се заснива та субверзивност? У име једне индивидуалистичке поетике: писац као појединац. То је испољено кроз контраст између Киша и Исидоре Секулић. Зашто наш есејиста бира, дакле, традиционалног модернистичког писца, попут Исидоре Секулић, као пример несумњиве аутентичне вредности? Зато што у њеној књижевној биографији проналази управо елементе појединачне неуклопивости уметника у шире друштвене низове.

То је његова поетика, јер је то једно развијено поетичко становиште: уметник је – по дефиницији – неуклопив у шире друштвене низове. Зашто? Зато што је то залог његове аутентичности. О овом становишту можемо, наравно, различито судити. Али, оно увек остаје једно поетичко становиште у име којега се Киш – као и Кундера – оспорава као аутентични уметник. Није на делу никаква поједностављена негација Киша, већ једно самосвесно поетичко уверење. У једном времену запретане оригиналности, Васовић високо диже барјак модернистичке идеје оригиналности. То делује као особена обнова поетике модернизма као аутентичног уметничког израза прве половине XX века, као драматичан повратак у поетичку свест великих модернистичких писаца.

ДРАГОЦЕНИ ИЗАЗОВ Небојша Васовић је исказао врло занимљиве и у много чему оправдане увиде који откривају дубоку унутрашњу не-дијалогичност наше књижевне ситуације: њену склоност ка идеолошким дискриминацијама. Шта нам он показује? Да се унутар говора о Кишу појављују апологети разлике и апологети демократије који не могу да прихвате никакав други говор – ма колико да је утемељен – осим оног говора који сами производе. Зато је Васовић овом врло обимном књигом, од преко 400 страница, упутио један драгоцени изазов разумевању културно-историјске ситуације: изазов шири од строго књижевног изазова.

Тај изазов везујемo за целину његове књиге и њене многобројне садржаје: нема никаквог основа сужавати подручје тог изазова на статус јеврејске теме у Киша. Када се то чини, онда се овој књизи свакако чини неправда, услед сужавања њене асоцијативне делте. Јер, сетимо се Марка Ристића: величина једне књиге мери се и бројем асоцијација које изазива. Тако су књига Небојше Васовића, као и целокупно његово дело, означили једну маркантну фигуру на нашој књижевно-есејистичкој позорници.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ne, gospodine Lompar, nije „svako ko ne ceni Kišovu umetnost pod sumnjom zbog antisemitizma“, ali su zato Vasovićevi kriterijumi za ocenjivanje Kišovog dela krajnje mutni jer je ideološko-politički konstruktivizam (da se poslužim Lasićevom terminologijom) postavljen kao osnovni faktor kritičkog suda, a to je postupak koji ni Vama nije stran (na isti način ste pisali o Krleži) te je i logična stvar da ste se „pronašli“.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *