Са критичарске траке – Пролазно и скривено

Посао књижевног критичара пре свега је посао читача, онога који се свакодневно дружи са писцима и књигама. Са књигама добрим и лошим, важним и сувишним, славним и неприметним… Потом, то је и посао писца, скоро извештача о ономе што је прочитао. Књиге долазе до њега или по њега и одлазе од њега као на траци. Ово су вести са те траке

Пише Васа Павковић

Андреас Питлер: Инспектор Бронштајн и случај убијеног нацисте

Лагуна, Београд, 2014.

У три мартовска дана из 1938. и у Беч Андреас Питлер је сместио кримић о инспектору Бронштајну. Заплет је више него једноставан, с гледишта жанра: у једној вишеспратници су у кратком року убијене две локалне вође нацистичке партије и инспектор Бронштајн, Јеврејин протестантске вере, и његов окретни помоћник Черни (иначе Чех) покушавају да реше оба (повезана) случаја. У року од два дана они то упорним ислеђивањем станара дотичне зграде и успевају.
Добро, па у чему је ствар? Вредност Питлерове замисли и романа крије се у чињеници да су у та два дана аустријски нацисти, потпомогнути од стране Хитлерове Немачке, преузели власт од збуњене, опортуне републиканске владе и да Бронштајн и Черни, истовремено трагајући за злочинцем или злочинцима, воде трку и са нацистима који ће, одмах по освајању власти, кренути да са списковима у рукама лове Јевреје, убијају их, депортују у логоре и отимају им имовину. Историјски контекст трагања за убицама двојице опаких нациста али и трке са мачем смрти који виси над Бронштајновом главом, дају овом роману невероватан печат узбудљивости. Пажљиво проучивши околности историјског лома и нестанка Аустрије, као и биографије мноштва нацистичких ликова, Питлер је изванредно реконструисао, готово из сата у сат, како се легална власт Аустрије повијала и пуцала, а нацистичке хорде марширале трговима и улицама, обрачунавајући се са политичким противницима, посебно левичарским, радничким организацијама и њиховим члановима. Живописна слика класне хетерогености и националне сложености тадашње (и садашње) Аустрије, као и врло прецизно извођење утицаја претходне историјске ситуације (пад Царевине) који су у Бронштајновом поодмаклом животу одиграли централну улогу – додатна су вредност овог једноставног кримића, који пре свега плени експресивним друштвеним контекстом, што се као сенка надвија над главним јунацима и епизодистима. Сцена у којој млади нацистички јуришник нокаутира још увек званичног и то високог представника аустријске полиције једна је од симболички најснажнијих у овом роману. У епилогу читалац присуствује невероватно драматичном Бронштајновом бекству у суседну Чехословачку, у чему му његов колега и помоћник Черни пружа свесрдну логистичку подршку.
Ово је први роман Андреаса Питлера на српском, у преводу Мирјане В. Поповић. Било би веома добро да издавач (београдска „Лагуна“) у свој каталог уврсти и друге његове кримиће. После овог „случаја инспектора Бронштајна“ не можемо ни да замислимо да је аустријски писац у стању да пише мање добро и промишљено.

Соња Атанасијевић: Ваздушни људи
Просвета, Београд, 2013.

За протеклих двадесет година Соња Атанасијевић је објавила шест романа и једну збирку прича. Неки од тих романа су доживели леп успех и код критике и код публике и имали више издања, посебно Бекство из акваријума (2003) и Наранџе за Божану (2004). Роман Ко је убио Алфија (2009) наша критика је неправедно занемарила, посебно ондашњи НИН-ов жири (који га вероватно није ни прочитао) али је прошлогодишњи роман Соње Атанасијевић Ваздушни људи (у издању београдске „Просвете“) ушао у најужи круг претендената за високо признање. Реч је о психолошком роману са снажним елементима романа о одрастању и сазревању главне јунакиње Ирине, која се јавља у улози приповедачице. Повремено, говорећи о свом протеклом и садашњем животу, Ирина се обраћа психијатру који покушава да јој помогне у њеним сусретима са „ваздушним људима“. Наиме, од детињства проведеног у добростојећој породици и малом провинцијском граду на југу Србије, Ирина је повремено имала визије фантастичних људских бића која су се појављивала сасвим изненадно, док се играла са другарицом Иреном, другарима из школе или у неким другим приликама. То је постало много изразитије када је одрасла, стигла на студије у Београд, остала трудна са Дејаном, младићем којег је волела, и пошто је својевољно абортирала. Од тада се, па и много година доцније, у њеном стану, на тераси, на насипу где трчи појављује приказа девојчице Марије, за коју Ирина мисли да је требало да се роди из ембриона што није дошао на свет. Али сем фантастичких мотива који су проткани кроз цео роман, у центру пажње Соње Атанасијевић су и неки други важни проблеми: однос наше средине према хендикепираним људима, дискриминација на основу народносне припадности (она је Бугарка) судбина уметничких интенција (Ирина је пијанисткиња која је одржала само један солистички концерт) мушко-женски односи, односи између пријатељица (могућност и немогућност женског разумевања) итд. Ризомски заснивајући свој роман и врло добро одмеравајући дужину многoбројних епизода и њихове међуодносе, као и темпоралну матрицу, Соња Атанасијевић се поново потврдила као писац који се бави својеврсном археологијом нашег свакодневног живота: у породици, међу пријатељима, колегама. Њена способност да преко добро одабраних сцена приказује интимне релације између романескних протагониста и да их у правом тренутку остави неразрешеним, подстичући читаоца да одабере одређено „разрешење“ нејасне ситуације – и у роману Ваздушни људи представља важан ауторски адут. Импонује и стил којим је написан овај узбудљиви и провокативни роман. Соња Атанасијевић се Ваздушним људима уврстила у круг најбољих српских романсијера, показујући се као редак и тим врло добродошао заговорник модерног психолошког романа.