Почетна / Свет / Русија, лидер слободног света

Русија, лидер слободног света

за „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Москва не жели војно да интервенише на територији западног суседа, али инсистира на (кон)федерализацији остатка Украјине и на давању руском језику статуса другог државног језика

Од када су власт у Кијеву преузеле превратничке структуре „Евромајдана“, потпомогнуте фашистима са запада Украјине – политичка сцена у овој (некада) држави све више поприма обрисе хистерије, са елементима фарсе и комедије. Оно што је, ипак, у свему томе најжалосније јесте чињеница да је убедљива већина грађана остала заточена у зони необузданог, ничим ограниченог „еврофанатизма“. Њима је тешко да расуђују о томе шта се заиста дешава изван наметнутог виртуелног света, јер су подвргнути 24-часовном медијском терору и хипнози. Спин-доктори, уз помоћ новца западних донатора, коначно су добили прилику да своју креативност искажу не обазирући се више ни на каква ограничења. Телевизије које промовишу евроатлантске вредности, а такве су безмало све у Украјини, непрестано саопштавају о руској агресији, окупацији, анексији Крима, о сепаратизму политичких лидера полуострва.

 

ПРИТИСАК НА ЈАВНО МЊЕЊЕ Расписују се јавне потернице за кримским лидерима, а водећег међу њима, премијера Сергеја Аксјонова, на пример, водитељ једног од најгледанијих ток-шоу програма на десетине пута у својој емисији назива искључиво именом – Гоблин!  Притисак без преседана на јавно мњење, медијска психоза и параноја, где се грађани плаше „руском инвазијом“ која само што није почела, праћене су и јавно израженом шизофренијом. Наиме, док се истовремено укида сваки појавни облик руског језика у свим званичним комуникацијама, а руске телевизије га декретом протерују из јавног простора, ТВ станице, ударне песнице „евромајданског“ фанатизма – уводе получасовне емисије на мрском „москаљском језику“, који је један министар културе пре пет-шест година јавно назвао „псећим“. Емитовање програма на руском језику користи се искључиво за блаћење Русије и њених политичких лидера, а уз приказивање изјава наводно „обичних грађана“, Руса са истока Украјине, који (а како другачије) сви листом подржавају нову власт у Кијеву.

Довољно илустративан пример пристрасности и необјективности јесте и начин презентовања вести. Супротно свим правилима журнализма, они преносе по једну-две реченице руских политичара, а онда између тога убацују своје коментаре, углавном ироничне. Тако гледалац не само што не може да схвати шта је уопште неко из Москве желео да каже, а и оно што је рекао преводи се „симултано“ на украјински језик, већ се и то мало одмах изврће руглу и убацује у нужни пропагандистички контекст. Овакво непоштовање моћног источног суседа, оличено у понашању украјинских медија и политичара, корисника њихових услуга, личи на пијаног тинејџера који пуном брзином вози ауто-путем ферари без кочница. Не треба превише маште да се закључи како ће се ова вожња завршити.

У ту слику као из неког Кустуричиног филма идеално се уклапају нови кијевски лидери. Сасвим, рекло би се, обневидео од опијајућих испарења пучем стечене власти, нови „вршилац дужности“ председника Украјине Александар Турчинов већ је најавио да ће Кијев да размотри напуштање ванблоковског статуса, што је било једно од значајнијих достигнућа свргнутог шефа државе Виктора Јануковича. Практично, то значи да се Украјина поново кандидује за члана НАТО-а, имајући у виду да прозападна украјинска влада сасвим сигурно не претендује на приступање Организацији договора за колективну безбедност (ОДКБ) на челу са Русијом. Турчинов, изгледа, или не разуме, или не жели да разуме да су шибице у цистерни са бензином мање опасне од оваквих најава, којима буквално призива „full scale“ интервенцију Руске Федерације.

[restrictedarea]

„СПОЉНИ НЕПРИЈАТЕЉ“ Но, мало је вероватно да је Турчинов сишао с ума, мада у последње време све чешће облачи шапку самозваног врховног команданта и врши војне смотре, прима рапорте генерала, надгледа маневре недавно формиране националне гарде. Све то, без икакве сумње, он смишљено ради, и то из најмање два разлога. Први, то је свакако подгревање атмосфере и подизање тензија уочи предстојећих ванредних избора 25. маја. Кад већ не могу народу да понуде ништа друго осим бруталног стезања каиша, кијевски лидери и њихови западни покровитељи износе пред исцрпљене бираче оно што им је једино остало – спољног непријатеља. Оличеног у руском председнику Владимиру Путину и Русији као целини. Они, наравно, прећуткују да би Москва, ако то заиста пожели, могла у року од само неколико сати да пробије линије украјинске армије.

Турчиновљева игра је веома опасна. Јер, његов други разлог сасвим извесно могао би да буде много злокобнији. С обзиром на то да украјинска нова власт у потпуности зависи од западних, а пре свега америчких извора моћи, логично је да од њих прима и инструкције за рад. А Вашингтону, како су бројни светски експерти још раније указивали, у овом тренутку ништа не би више одговарало од рата у Украјини. Посебно ако би се десио по најкрвавијем сценарију. Тиме би Американци убили одједном више мува.

Пре свега, изазвали би рат између два словенска народа, који су један другом најближи. Ако би се кренуло по овом сценарију, то би испунило и други амерички циљ – војну интервенцију Москве на територији суседне државе, чиме би се стекли нови услови за коначно увођење широких међународних санкција Русији, што је сан свих вашингтонских лидера у последњих сто година. И, коначно, у том случају био би забијен тај дуго жељени клин посред Евроазије и поново намакнута тешка гвоздена завеса. Све то, ако још увек некоме није јасно, значајно би помогло опоравку посрнуле империје и њеном повратку на глобалистички трон. То што би цена била неколико хиљада, десетина хиљада или чак стотина хиљада живота и унесрећење десетина милиона – очигледно никога у Вашингтону превише не забрињава.

Све наведено у Русији изазива потпуно супротне реакције. Москва не жели војно да интервенише на територији западног суседа, јер враћање Крима представља сасвим довољан залог за будућност, уз стварање (кон)федерације у остатку Украјине и давање руском језику статуса другог државног језика. Међутим, околности које се намећу, где би радикалне формације под контролом Кијева могле да изазову крвопролиће у рускојезичном југоистоку земље – Харкову, Одеси, Николајеву, Доњецку, Дњепропетровску – остављају све опције отвореним. Како сада ствари стоје, могућност провокација није више у домену спекулација и јасно је да војни врх Русије има већ спремне планове интервенције у случају масовног напада на сународнике. Да ли би то био и окидач за сукоб много ширих размера, који би се брзо прелио и на друге делове Евроазије, тема је о којој се већ озбиљно расправља у многим земљама.

 

ПОДЕЉЕНА ПЛАНЕТА Каква подељеност је већ завладала у свету, може се уочити и дубљом анализом недавног гласања о антируској Резолуцији поводом припајања Крима, у Генералној скупштини УН. За Резолуцију којом се референдум на Криму проглашава нелегалним гласало је тачно 100 земаља, односно све оне државе у систему америчке глобалне хегемоније. Насупрот њима, 93 земље су се изјасниле против ње, или су биле уздржане, док њих двадесетак (међу којима и Србија) уопште и нису гласале. Русија је овакав исход прогласила за  велику победу, објаснивши да је половина планете била против Америке и њене Резолуције. Објашњење може имати још већу тежину ако се зна да је у Украјини очигледно дошло до кршења територијалног интегритета – упркос чињеници да је Москва имала морална и историјска права на такав чин, а њена одлука поткрепљена је демократски израженом вољом грађана Крима. Зато исход гласања показује да рачуни Вашингтону, за све учињене преступе последњих деценија, полако али сигурно долазе на наплату. Чак и у ситуацији када имају јаче правне аргументе, пола света одбија да подржи Американце.

То је, свакако, нешто са чиме ће они морати да наставе да живе. И то је тенденција коју је руски председник Путин јасно уочио последњих година, а чијем је стварању управо он највише допринео, као лидер „другог“, слободног света. То ће са протоком времена само даље јачати. Путин, напросто, одбија да поклекне под било каквим притисцима, а у томе га подржава 90 одсто грађана Русије. Зато Американци постају свесни да Русе морају да зауставе сада и одмах, уколико не желе да, већ кроз деценију или две, заврше на сметлишту историје. Они полажу велике наде у распиривање сукоба на линији Брисел – Берлин – Париз − Москва, као и Пекинг − Москва. Међутим, то ће ићи заиста тешко, јер отпор има једну незгодну особину: кад једном настане, шири се и тиња попут жара у боровој шуми. Судећи по резултатима гласања у Генералној скупштини, ватра слободе већ је упаљена у половини земаља света.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *