Почетна / Друштво / Рушевине које јаучу

Рушевине које јаучу

Пише Миодраг Зарковић

Радови на поправљању и уклањању зграда старог Генералштаба, погођеног и разореног током НАТО бомбардовања пре 15 година, остављају горак утисак у народу, јер су та здања била, нажалост, једино знамење злочина извршеног над нашом земљом

Не могу ништа друго да вам кажем, осим да вас упутим на званично саопштење о радовима на чишћењу објекта, које смо пре неколико седмица окачили на нашем сајту – рекла нам је, гласом једнако љубазним садржају, дама из Одељења за односе са јавношћу Министарства одбране, одговарајући на питање о судбини намењеној бившој згради Генералштаба бивше војске.

Та бивша војска је опслуживала више бивших држава. Те државе више не постоје, мада имају неколико битних заједничких црта, попут те да је свакој и једној од њих Београд био главни град. Делом и због тога, данашња држава којој је Београд престоница, Србија, важи за правну наследницу дотичних претходних земаља, махом називаних Југославијама.

Ни некадашња војска, извесно је, више не постоји, мада и она има своју званичну наследницу, Војску Србије. Осим славног и поноситог имена, међутим, мало шта би се у данашњој војсци могло сматрати напретком у односу на ону некадашњу, звану Југословенска народна армија пре распада СФРЈ, а затим Војска Југославије, па Војска Србије и Црне Горе, све до коначног разлаза Црне Горе од Србије 2006. године. Пре свега, укинута је обавеза служења војног рока, а извикану „професионализацију“ којој се касније приступило многи стручњаци описивали су као потпуни промашај  –  мада је, руку на срце, поприлично и оних који ту вајну „професионализацију“ хвале, што можда и није чудо с обзиром на количину НАТО лобиста у земљи.

Дакле, много је тога бившег у односу на здања о којима је реч, у народу и даље позната као „генералштаб“. Изгледа да је бивше чак и бомбардовање, током којег су дотичне зградурине темељно оштећене и од тада се више и не користе. Уколико се, као што се нагађа, зграде „генералштаба“ одиста продају каквом приватнику, онда ће збиља претити могућност да НАТО бомбардовање наше земље постане уистину бивше, у смислу – скоро па заборављено. Јер, у овом тренутку, порушене „зграде генералштаба“ представљају можда и једино, а свакако најзначајније, спомен-обележје насиљу којем смо били изложени пре 15 година.

 

СИМБОЛ ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА Елем, поменуто саопштење од 12. марта, на које смо упућени, почиње овако:

„Данас је обележен завршетак радова на рашчишћавању рушевина дела зграде `Б` старог Генералштаба у центру Београда. Активности, започете крајем новембра, окончане су у планираном року, а девастирани простор на углу улица Кнеза Милоша и Немањине уређен је и враћен на коришћење грађанима. Рашчишћени плато обишли су министар одбране у техничкој влади Небојша Родић, државни секретар у Министарству одбране Зоран Ђорђевић, секретар Привременог органа Града Београда Горан Весић и представници Министарства одбране и Војске Србије. Говорећи о томе шта је урађено протеклих седамдесет дана, начелник Управе за инфраструктуру Сектора за материјалне ресурсе Министарства одбране пуковник Милан Сладоје је истакао да су уклоњена три спратна нивоа, одвезено готово 3.500 кубних метара уситњеног бетона и арматуре, више од 57.000 килограма металне фурде и 7.500 килограма лима.“

Даље се наводи да се посебно водило рачуна о безбедности, те да је, како је нагласио пуковник Сладоје, шут одвожен искључиво ноћу. Реч је, дабоме, добио и министар Родић, који је најпре истакао:

„Калкулисали смо само у корист грађана Београда. Та калкулација је говорила да је недопустиво да у центру града имамо један овакав урушени објекат који је постао и симбол једног времена.“

И, ту наилазимо на можда главну невољу у целој овој причи: зграде старог Генералштаба израсле су, како каже Небојша Родић, у симбол једног времена. Узмемо ли у обзир које је то време, Родићева изјава о „недопустивости“ тога да у центру Београда постоји такво здање такве знаменитости неминовно добија на злокобности.

Родић, наравно, није улазио у некакве појединости, тако да не мора да буде најјасније на које је то време мислио. Али, подсетимо ли се да је већ деценију и по стари Генералштаб зврјао празан и некоришћен, свакако да то здање не служи као знамење ичега из тог раздобља. Мораћемо, дакле, да се вратимо у 20. век.

[restrictedarea]

Да ли је министар Родић можда мислио на време Југославије, нарочито оне најдуговечније – Брозове? Тешко, ако сагледамо целокупан контекст. Зграде старог Генералштаба не припадају војсци као таквој, већ влади Србије, односно српској држави, док Министарство одбране само располаже тим здањима. Дакле, неко из владе, која у новембру још није била техничка, морао је да одобри измене на „недопустивом“ а уједно и урушеном „објекту који је постао и симбол једног времена“. Уколико је спорна она симболика која та здања повезује са Југославијама, онда би смислено било претпоставити да се иста влада, заједно са истим секретаром Привременог органа Града Београда (Гораном Весићем) под хитно определи и за промену назива Југословенског драмског позоришта.

Али, то се не дешава. Југословенско драмско позориште и његов назив никоме од надлежних изгледа не сметају. Неизбежно је стога закључити да ни стари Генералштаб није споран зато што је симбол југословенског времена.

Уосталом, познато је чега је знамење стари Генералштаб: оног времена које је почело 24. марта 1999. године и трајало следећих 78 дана у пуној снази, док у неким видовима и облицима траје до дана данашњег.

 

УСАМЉЕНО  ПОДСЕЋАЊЕ Није то неко велико временско раздобље, али је неспорно значајно. И, још неспорније, потпуно је необележено, барем што се тиче смишљеног обележја. Не постоји у Београду нити један споменик, нити једна плоча, нити какав други знак, који подсећа на НАТО агресију над Србијом.

Постоји једино споменик пострадалим радницима Радио-телевизије Србије, на којем стоји питање „Зашто?“ испод следеће реченице: „23. априла 1999. год. у 1 час услед бомбардовања РТС-а на радном месту погинули су“, после чега следи списак од 16 мученика које је побио „томахавк“. Тај споменик подигле су породице погинулих, које свакако нису биле дужне да назначавају било шта осим онога што су желеле да ставе као подсећање на злочин који им је однео најмилије: дакле, споменик се односи на врло одређено, појединачно злодело, па самим тим не симболише неко временско раздобље (поготово због тога што су породице изабрале да на самом споменику не употребе реч НАТО). Нажалост, многим мешетарима туђим несрећама чак ни то није било довољно нити свето, већ су у међувремену хистерично покретали праве кампање у којима су за усмрћивање злосрећних радника РТС-а окривљавали све и свакога, осим једини чинилац чија је кривица и одговорност потпуно неспорна: НАТО.

Према томе, ни споменик код РТС-а не може да буде знамење времена током којег нас је најсмртоноснија војна сила у историји немилосрдно бомбардовала. Нити за то, искрено говорећи, има потребе, зато што је народ своје знамење већ изабрао – а то је управо здање старог Генералштаба.

 

НЕГОДОВАЊЕ НАРОДА Да је реч о управо таквом значењу које народ придаје оштећеним здањима, видљиво је и по садашњим реакцијама пролазника, а поготово путника у јавном превозу док им возило пролази поред старог Генералштаба: од људи који се огласе, када угледају да је стари Генералштаб прекривен некаквим огромним платнима и да се на њему ради нешто што подсећа на обнову или уклањање, могу се чути искључиво негодовања и псовке.

„Неће ваљда да га оправљају, проклети били“, изговорила је једна путница тролејбуса, по годинама би се рекло да је пензионерка, у разговору са својом сапутницом, док је возило милело по Улици кнеза Милоша управо испред старог Генералштаба. Творац овог текста стајао је непосредно поред госпође и имао прилику да види реакције осталих путника: док госпођа није изговорила своју примедбу, нико није ни обраћао пажњу на Генералштаб, али, чим је она рекла шта је имала, као да су све очи – а, с обзиром на то да се то дешавало у време саобраћајног шпица, возило је било прилично попуњено – наједном биле усмерене ка бомбардованим руинама. У многима од тих погледа се, поред чуђења, очитавало и неодобравање.

Шта год да је било на памети тим људима, остало је неизговорено, тако да неког поузданог доказа о њиховим осећањима нема, али се сличан случај поновио више пута, чему је писац овог текста сведок. Због тога што су ти коментари садржавали и изразе неприкладне за објављивање у новинама (псовке) неће бити наведени овде, али указују на то да народ већински заиста доживљава порушени стари Генералштаб као знамење непочинства НАТО-а над Србијом.

Зашто је баш тим зградама запала та улога? Разлога је више: упадљиве су, налазе се на незаобилазном месту, деценијама су представљале знамење војне моћи свих држава којима је Београд био главни град у другој половини 20. века, а и оштећења на њима су збиља застрашујућа, као да их је неко намерно обликовао тако да опомињу и подсећају. Главни и основни разлог је, међутим, нешто сасвим друго – то што, како је већ речено, никаквог другог подсећања на НАТО злочин према Србији и Србима напросто нема.

Није реч о овом или оном појединачном злочину, који је почињен у оквиру НАТО агресије, већ о агресији као кровном, свепрожимајућем злоделу. НАТО агресија као таква није обележена на достојан начин, што је, искрено, тешко опростиво. Пуних 15 година обележавање те неправде остаје недоречено, полуприкривено, притајено, полугласно, због чега никада и није отелотворено у каквом опипљивом, приметном и постојаном облику.

Док НАТО агресија не буде обележена на достојан начин, некаквим спомеником који ће надживети ово чудновато, често збуњено поколење, уклањање или оправљање старог Генералштаба јесте нека врста греха. То време, на које је министар Родић мислио, напросто не сме да остане без свог симбола. Без обзира на то да ли има истина у оним гласинама које су се провлачиле по новинама да је стари Генералштаб већ продат или да ће то ускоро бити, њега уклањати или поправљати – а претходно не обезбедити неко друго знамење злочина почињеног над Србијом 1999. године – биће, оправдано, од народа схваћено као још једно отужно прикривање НАТО агресије. Поврх свега је и скупо, судећи по закључку званичног саопштења Министарства одбране:

„Вредност обављених радова на анексу зграде `Б` је око 38 милиона динара, а процене говоре да би за комплетно рашчишћавање оба објекта, рушење и одвожење шута, било потребно отприлике три пута толико.“

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Zeleo bih samo da dodam da je zdrada Generalstaba arhitekte Nikole Dobrovica zasticeni spomenik kulture.
    To je dvostruki simbol, obelezje stvaralackog duha i znamenje varvarizma onih koji su ga rusili. I ovo takozvano rasciscavanje je samo nastavak 1999-te zapocetog posla.




    0



    0
    • Поштовани Владимире, ако је и проглашена ѕа културно добро, искњучиви раѕлог ѕа то је што ова грађевина представља партиѕански симбол, виѕуелно понавља споменик на Сутјесци, она је слика режима који је деценијама газио Србе као народ. Она није случајно никла поред старог, предратног генералштаба, она својом наметљивошћу ружи лепоту старг здања. Она нема естетику, има само функцију, што је битно обележје социјалистичке архитектуре. Треба је уништити и уклонити! Једини проблем представња вероватноћа да ће нови титоистички режим понудити неким Арапима да дижу још један бурџелараб на тој падини која је богомдана за нешто лепо, складно, до пет спратова, са пуно зеленила.




      0



      0
  2. Министру одбране -Запада- би хтела да кажем да престане са флоскулама о интересу грађана,знате и ви да то није интерес већине, а да јесте, Ваш и Агресора који нас је засуо бомбама,милосрдно.Све радите на лаж,превару,АМАН, каквог времена то симбол?Милошевићевог?ШТА МИСЛИТЕ КАКАВ СИМБОЛ ВРЕМЕНА ЋЕТЕ ВИ ОСТАВИТИ ГЕНЕРАЦИЈАМА?Па Милошевић је неко за ким и којом влашћу жалимо, када упоредимо са вама који данас владате. ОСТАВИТЕ УСПОМЕНУ НА АГРЕСОРА ДА СУТРА МОМ УНУЧЕТУ МОГУ ДА КАЖЕМ,,ово је успомна од пријателјAи савезника власти Вучића и Родића,демократа ЕУ КОЈИ СУ СЛЕПО ИЗДАВАЛИ ЗЕМЛЈУ“




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *