Почетна / Култура / Рајко Петров Ного – С мене на уштап

Рајко Петров Ного – С мене на уштап

Ремоар
Упутство за писање и читање

„С мене на уштап” наслов је нове књиге Рајка Петрова Нога, која је управо објављена ‐ као издање Српске књижевне задруге и Источника Епархије канадске. „Печат” ексклузивно, у неколико наставака, доноси одломке из овог  дела – „ремоара”, како је своје дело иначе жанровски одредио сам писац. 

Ма пусти фабуле, пиши нешто своје, истиниту причу свога живота; има збивања у теби. Са дешавањима међу људима је готово, човек је човеку урадио све што је могао, и нема муке која већ није била од човека човеку. Ни о људима, ни о крајевима, већ о добу; пиши истиниту причу свога живота.

Па то би пре били неки мемоари, него роман.

Па нека, сви су романи помало дневници, мемоари, а мемоари романи, сећања и машта, ремоари, мемоари фантасте.

Пиши ситнице, ми смо саздани од ситница, али густо, да не дува ветар кроз реченице. Тако да буде као онај комад руде што држиш у витрини, да се у њему зрцали и светлуца свашта, данас једно, сутра друго; та је руда свачега и  још нечега. Као што у јабуци има и тога и још нечега; нисмо све открили, таква су својства јабуке.

И пиши оно што би Господ хтео да чита, знаћеш, питај га, рећи ће ти. Немој о празнини празно, о досади досадно, и немој несојлуке.

Даба Шон,

кинески писац

Нема спаса

Ај, колико си непочинстава починио, човече. Како си се раскошно обрукао.

Изгубио сам папир. Затурио оловку…

Ако почнем да бележим општу и своју посусталост, можда ће ме крива слова тргнути из дремежа. Слово је будније од човека.

Светли се август на измаку. Трепти година на издисају. Крај века. И миленијума.

Је ли ти досадило, Боже, да удешаваш ова позорја оку. Да сунце изводиш на путању. Да од твог доброг струјања зри воће. И орахова љуска пуца у мноштво неједнаких корабљи. Да би се барем мрави спасили из Потопа.

Нема спаса ни склада. Јер нема отклика ни бруја.

Шта видим када ноћу дигнем очи звездама. Зебем ли од примисли да смо се навикли како је ово одувек и заувек. Шта ако је вишњи, вајкадашњи склад почео да се круни. А та светлосна вест још није стигла до нас. Али стигнуће.

Ко нас то незаслуженом лепотом лета рањава и постиђује. Јесу ли постиђени у овакав час одбегли у калуђере. И у пећини студени камен привили на озличицу. Не би ли и себе и друге искупили. Не би ли испаштањем Бога посведочили.

Бога који нас је остављао. Кога смо још чешће остављали.

Ај, колико си непочинстава починио, човече. Како си се раскошно обрукао.

Недеља,

11. октобар 1998.

Не причај са непознатима

На јесењу Свету Петку, крсну славу Стевана Раичковића, шетао сам уобичајеном стазом којом шетају они што су погубили здравље, па верују да ће то изгубљено здравље крај неког дрвета, у шуми или у трави, или горе за облаком, пронаћи. Неки трчећи јуре здравље, а не знају да је Турчин рекао како је Бог човеку досудио одређени број корака; куд онда журиш, магарче. Шетња између Бије и ВМА има неке циничне симболике. Лекари ме теше да имам разне болести од којих се не умире, него с којима се умире. Другима је, рецимо, Бог дао да дишу, да радост лаког дисања и не осећају, а ја се педесет година за сваки удисај и издисај напрежем и борим. Једном ћу се, ваљда, кад престанем дисати, у глини одморити. Одморићу се и од тиштећег бола у крстима. И у души…

Да олабавим костобољу, наслоних се на Бијину гвоздену ограду, тај забран у коме су и засађене борове нагнали да славе Броза: борови су тако посађени да са прозора ВМА можеш јасно прочитати како су узрасли да самоникло испишу Титово име. Не бојте се, ВМА и Бијо, чувају вас борови тим биофилним, вегетабилним, волшебним именом.

Насмешио сам се, а ваљда и нешто опсовао, када је туда пролазио један од оних за које Црњански каже да има два полумесеца у гаћама. Од оних ћалова што пребацују косу с једне на другу страну, да би прекрили ћелу. Прође, па застаде, па ме одмери – све то видим крајичком ока – и као да хоће нешто да ми каже. Све мислим да је неки лекар који ме зна, види да ми није добро, па хоће да помогне. Да ствар олакшам, велим како ме боле леђа. Онај једнако подозриво ћути: знамо ми те које тобоже боле леђа, па ће, санџачким акцентима, и промуклим гласом, да није обичај наслањати се на ову ограду. Што, тихо кажем, је ли ти ђедовина? Ненавикао, ваљда, да му неко то тако каже – обично он утерује у кривицу – враћен је на место које му и припада. Једва се уздржавам да не додам да чекам Ратка Младића – Младићев хеликоптер је на ову ледину често слетао – па тако уздржан, мало растегнуто и двосмислено процедих: За-пам-ти-ћу. Он мало поћута, слеже раменима и оде тамо где су отишли и други, њему слични, који су изнутра рушили ову земљу.

Никад не разговарај са непознатима.

Уторак,

3. новембар 1998.

[restrictedarea]
Велики писци средишње српске земље

Српски културни простор

Гле, гле. Читам у новинама тезе за разговор на тему Српски културни простор, а та се тема увек појави кад год губимо државни простор. Што не можемо државном границом, царином, полицијом и војском, обдржаваћемо културним и духовним простором до неких бољих времена. Али то, углавном, буду узалудне наде. То је утеха поражених. Слушам једнога који, Боже ми опрости, ликујући оглашава шта смо све у последњем рату изгубили и поништили, али и каква се, чуј ово, корист може из тих пораза извући. Читам, а у свести ми се рефренски враћа шта су говорили Радовану: Радоване, несрећниче, ти си песник. Зар хоћеш да победиш. Губитништво и пораз су, изгледа, синонимни са песништвом. Када се шта изгуби, мисле ови, онда дођу песници да изгубљено оплакују. Тај амбивалентни глас обзнањује да је дефинитивно изгубљено и оно што, можда, тек губимо, као да у томе, понекад и са највећих места, учествовали нису. Извесно задовољство у гласу ових што обзнањују долази отуда што је баш њих запало да то обзнане; онако како у песми гавранови злослутно гракћу: ради-бисмо-добре-казат-гласе, не-можемо-но-како-но-јесте. Да је поништен један златни век – а то су најмање два века Немањића – наши ослободилачки устанци и ратови, као да их више неће бити, наша епика и – час посла – Његошева етика. Да ће Грачаница, Пећаршија, Дечани, Богородица Љевишка, ускоро бити наши Хиландари, дакле духовни светионици изван државе, превиђајући у овој накарадној аналогији да је Хиландар, тај угаони и доњи праг српства, у православној Грчкој, дар василеусов, заувек, а да би ови нови хиландари остали у непријатељској џамахирији. Та већ сад их шиптарски научници посвајају и пишу да су, за почетак, прво косовски, а онда – арбанашки.

Зоре над Моравом

Али да видимо какве су те предности. Кажу, најзад ће се – без српске Далмације, Книнске и Босанске крајине, без Лике, Баније и Кордуна, без Мостара и Сарајева, без Косова и Метохије – Србија и Срби у њој интегрисати. Та би, још и без Војводине и Рашке, преткумановска Србија, таман била Србијица у којој би они кнежевски столовали као први и недосегнути писци средишње српске земље. У њој се нико не би могао осећати свој на своме, а камоли господарити, ко макар три колена уназад није гледао зоре над Моравом и вашар у Ћуприји. Има овде значајних писаца и људи који никад нису до краја разумели нашу класику, нашу епску рапсодију, њену хомеровску висину, нити Његошеву пантократорску снагу којом нас је духовно октроисао, ни његову заветну косовску мисао, њено неугасло слободарство, да ће бити што бити не може, онај рефлекс косовске крви у очима, како је тумачио Андрић. Већ им је то што је нашу неугаслу свећу кроз векове робовања обдржавало увек изгледало патетично, дивљачно, аветно, као што су и клисурине, кањони и кланци, за равничаре и калемаре суре вукојебине због којих се нема рашта гинути. Имали су, уз то, и осећање да их кроз историју, брђанским устанцима и бунама, стално уваљујемо у несрећу. Зар су је и сами мало имали. Што не научимо да мирно с душманима живимо. Чудио сам се да они који су рођени крај Лазарице и Раванице не баштине ни гусле ни десетерац.

Губици су предност

Губици о којима је реч могли би бити предности таман онако као када би отац, кад му умре један од двојице синова, лагодно приметио да је сада у кући пространије. Шта је српски духовни простор, нека упитају оних девет танковратих цркава и девет преосталих Срба у Сентандреји, а могу, ако имају кога, питати и у Скадру.

Први, и недосегнути писци средишње српске земље, књижевни поредак се не прави за живота, већ горе, на небу, или, ако верујући нисте, доле, под земљом, где вас чекају и Његош, и Бора, и Дучић, и Андрић, и Црњански. Ако то ускоро уопште буде важно када Срба не буде, када будемо изумрли као Хазари.

Уцело

Ако нашу моћну књижевност не узмеш уцело од Светога Саве до дана данашњега, ако мислиш да боље познајеш светску од српске књижевности, и неки други језик боље од свога, пиши, братац, на том језику и буди у тој књижевности. Ионако ти се књиге читају као да су на неком страном језику написане, а онда на српски рђаво преведене.

Уторак,

17. новембар 1998.

Немам примедби

Па ипак, ипак. Откуда пиће. Откуда тај мрак који понекад из мене суне. Ти туробни дани који претходе, зебње и свакојаке суше, онда изненадна еуфорија која тражи да је прво пићем погасим, а онда дипсомански разбуктим. И откуд тај лажни прилив снаге. Мрзи ме да се психоанализирам – психоанализа важи за оне у Бечу, али не и за нас у Грмечу – нећу да се оправдавам раним болом, расцепљеношћу из детињства, коју сам, тек понекад, стиховима зацељивао. Знам ја да су обол овој причи дале и свакојаке драматизације, сујете и позе, болна глума књижевног живота и јавне пантомиме.

Нисам трепнуо

Ето ономадне у Бијељини. Конститутивна скупштина расцепљених Срба под протекторатом, под окупацијом. Је ли Српска – Вестендорпија? Стижу посланици. Кола. Телохранитељи. Севају фотоапарати, телевизијске камере свих боја и вера. Наши посланици воле да се сликају са сатовима, ташнама и машнама, надодољени, пуни себе. Једино Момчило Крајишник оборио главу. Он зна, а и нама ставља до знања, да слободни нисмо и да нам га тесно кроје.

На заседању – а тамо сам позван као гост – они из муслиманског Сарајева уперили федералну камеру у мене. Не бих ли трепнуо и покајао се што сам са својима. Нисам трепнуо. Али сам након извесног времена изашао и нисам се више враћао.

Немам примедби

Чега се све око мене за шанком нису наслушали докоњаци и шпијуни. Видим да је Тохољу зазорно што се пред тим светом срозавам. А што да се не срозам, када се све срозало…

У поноћ, у тешкој магли около мене, али и у мојој глави, затичем себе самог самцитог на главном тргу. Окружен сам буљуком полицајаца. Разлаз, говорим, а они се обазиру. Утом наиђоше Крајишник и Калинић и покупише ме. Не бих волео да видим себе оваквог – када од света и од века окренем главу. Капор ми је, не једном, претио, а претећи мени претио је и себи, да ће набавити камеру и камермана да ме сликају у свим фазама. Не би више, вели, ни чашу попио када би видео како у пићу изгледаш.

Трезан, ја сам њега пијаног гледао и слушао. Немам примедби.

Уторак,

24. новембар 1998.

 

О Михизу, о швајцаризацији Босне, о рођеним Београђанима

О Михизу, о швајцаризацији

Сећам се, док сам још био жив, док сам поучавао по кафанама, како сам се закачио са Михизом, сином иришког проте Гојка, када је оно, као Златоусти, објавио своје начертаније, својих десет, или колико ли већ би, Божјих заповести о кантонизацији и швајцаризацији Босне. Зачудио се мом јасном противљењу, моме подигнутоме тону и категоричкој тврдњи да он не познаје тај свет и онамошње прилике. Изашли смо из Удружења, са седнице Управе, у башту Клуба, у Француској 7, с нама је седео и Александар Петров, али се опрезни Рус у разговор није мешао. Да би ме подсетио на учтивост, Михиз ме, михизовски, запитао што оштрим речи на мртвог деду. Живахан си ти, кажем, живахнији можда него што би требало… Он вели да ме данас брже него иначе ракија вата, а ракија, он то зна најбоље, уме да буде безобразна… И ракија, и ја, не можемо да се начудимо како чувени брзац, Пречанин, Сремац – он који у свакој прилици истиче да је српски националист – може према другим Пречанима, онима преко Дрине, да буде тако комотан и да тоном каундка учитеља држи придику док поентира како се и Принципов пуцањ могао, морао избећи…

Док сам био у Игалу на рехабилитацији – беше ту и неки сајам књига – Михиз ме преко поузданог поклисара поздравио и поручио да му је мене жао јер сам сувише унутра. Узвратио сам љубазним отпоздравом да је мени жао њега што је сувише споља.

Наша је брозовска опозиција повлаштено, кафански и клуподерски живовала, а кад је дошло вишестраначје и жуђена демократија, свакога су убрзо потрошили. Свачији је глас постао једнако значајан, а то значи безначајан, па су се они који су држали до себе нашли у безвадушном простору и почели да зевају као рибе на сувом. Демократа је човек који не сме да се усами, писао је Дучић. Неправедно је можда што све ово поводом Михиза бележим; био је међу првима који ме у Београду подржао. Стих је што и платно Боланом Дојчину, говорио је кад би ме срео. (По сведочењу Михајла Пантића, на питање ко је данас за њега, Михиза, најмлађи песник – мада сам био већ у средњим годинама – Михиз је одговорио да је још увек најмлађи српски песник Р. П. Н.) Благонаклоно, барокно и топло писао је о мом предговору и избору Поезија и проза Бранка Ћопића у четири књиге.

Убрзана новија историја без питања нас је полако разврставала. Селенићу, који је рођен у Пакрацу, избеглице су – вајкао се у неком разговору – посељачиле Београд.

Мало је фалило да се са једним углађеним татиним сином – минђушица у носу, репић низ леђа – не потукох у пуном тролејбусу, јер је, гледајући право у мене, гласно и цинично рекао: Ево, ово сте хтели – сви Срби у једном аутобусу! Уздржао сам се и процедио: Изручите нас Туђману; правац – Јасеновац…

Недоношче

Ових дана читам како једно у сваком смислу недоношче из Шапца, али гласом рођене Београђанке, усред Политике пише како је са општом пропашћу пропао и београдски лепи говор (не београдски стил), а пример за тај лепи београдски говор је нико други до Богдан Тирнанић. Свака част у сваком смислу Тиркету, али, руку на срце, зар Београдом није кружила шала да би Тиркета, кад на телевизији говори, требало титловати. Недоношче, кад о позоришту говори, не слика лице већ косу. Тој покондиреној тикви брђанска ијекавица гребе уши, а дрваризацију и сарајевизацију београдског лепог говора доживљава апокалиптично, такорећи. Осећања се первертирају, осиромашење тражи кривца, а кривац се најлакше пројектује у избегле рођаке. Уче нас да је требало прихватити окупацију, трпети у лепљивом загрљају, само да би те Београђанке, туристички комотно, могле и даље да се возе влаком према југу – кроз Подлугове, кроз Подлугове. Па на Требевић, на Врело Босне, са тим уљудним светом, који их је дочекивао превијајући се у пасу, а за нас вребао прилику и чекао мрак…

Наставиће се

Књигу С мене на уштап можете купити у „Српској књижевној задрузи”, Београд, Краља Милана 19, skz@beotel.rs, тел. 011 3230 305, 011 3238 218
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *